Proslavljeni srpski fudbaler i trener Siniša Mihajlović preminuo je danas u 54. godini. Od njega se opraštaju porodica i prijatelji, a pobrojati šta je sve uradio u fudbalu je više nego teško... Iza njega je neverovatna karijera, ali je nažalost zbog leukemije već sada prestala da se ispisuje, a tek su najveće stvari bile pred Mihom. Važio je za vrlo karakternu osobu, koja "ne da na sebe" i koja je spremna na sve da bi odbranila svoj stav i to ga je često i koštalo.
Mihajlović je rođen 1969. godine u Vukovaru i prošao je sve mlađe kategorije Borova. Još kao tinejdžer je debitovao na velikoj sceni i od tada kreće njegov meteorski uspon kao fudbalera. Brz, polivalentan i snažnog udarca, brzo je privukao pažnju na sebe i završio u Novom Sadu. Obukao je dres Vojvodine i "ekpslodirao" u ovom klubu koji je 1989. godine bio prvak Jugoslavije. To je nateralo i Crvenu zvezdu da ga angažuje kao "poslednji deo slagalice" u šampionskom timu iz 1991. godine, pa je lično Dragan Džajić insistirao da se za njega plati milion nemačkih maraka.
Mihajlović je to "otplatio" već u maju iste godine kada je sa Crvenom zvezdom postao šampion Evrope. Pamtiće se zauvek njegov potez "kojim se nebo otvorilo, a stadion eksplodirao" protiv Bajerna, ali i precizno izveden penal protiv Marseja na stadionu "Sveti Nikola" u Bariju na kome je Zvezda krunisana. Ubrzo potom je sa Zvezdom osvojio i Svetsko prvenstvo u Tokiju...
Vezni, krilo, levi bek ili štoper - bilo mu je svejedno. Mihajlović je na svakoj poziciji bio maestralan i otud transfer u ITaliju. Prvo je nastupao za Romu od 1992. do 1994. godine, potom je četiri sezone nosio dres Sampdorije, ali najveći pečat ostavio je u zlatnoj generaciji Lacija. Bio je član ovog rimskog kluba od 1998. do 2004. godine i osvojio je sa njima jedno prvenstvo Italije. Jedno ima i sa Interom u kome je završio igračku i počeo trenersku karijeru, a koja je bila više nego živopisna.
Počeo je kod starog prijatelja Roberta Mančinija u Interu, da bi preko Bolonje, Katanije i Fiorentine stigao do klupe reprezentacije Srbije. Vodio je "orlove" tokom 2012. i 2013. godine, a zatim se opet vratio na APenine. Nakon sjajnih nastupa za Sampdoriju, pozvao je i veliki Milan - samo okolnosti nisu bile idealne da bi se duže zadržao. Ali, uradio je mnogo za budućnost... Vodio je još Torino, pa tek nekoliko dana Sporting zbog grube greške rukovodstva, dok je od 2019. godine sedeo na klupi Bolonje. Sve do septembra kada se rastao sa njima i objavio potresno pismo u kome je rekao sve što mu je na duši.
"Pamtim dobro taj meč. Mislim da je to bilo najdosadnije finale u istoriji Kupa šampiona. Otkriću vam nešto: Čak nas sedam iz prvog tima je samo nekoliko sati pred meč dobilo kasete sa utakmicama Olimpika. Sećam se da je tada Ljupko Petrović rekao: "Ukoliko ih napadnemo, ostavićemo im mesta za kontranapade". Odmah sam ga pitao šta da radimo onda, da bi on kazao: "Kada imate loptu, vratite im je". Proveli smo 120 minuta na terenu skoro bez pipanja lopte. Otišlo je kasnije u penale, a Amoros je promašio prvi, dok smo mi pogodili svaki. Da smo se nadigravali sa njima, onda bismo sigurno izgubili. Ne zbog toga što su oni bili jači od nas, već zbog toga što su navikli da igraju takve mečeve. Imali smo u timu decu od 21, 22 i 23 godine i nisu nam davane velike šanse. Bilo je teško čuti trenera koji nam govori da bi trebalo da im prepuštamo loptu. Ipak, prihvatali smo svi trenerovu reč, jer je to moralo da se poštuje. To je stvar kulture. U Istočnoj Evropi, uključujući i Rusiju, nije bilo toliko demokratije koliko je bilo u Italiji i Španiji. Igrači su bili kao vojnici. Ipak, ja sam drugačiji od velikog Petrovića. Ja uvek pripremam ekipu da ide na pobedu, čak i protiv boljih timova od Fjorentine. Očigledno je to veliki rizik, ali to je moja filozofija", pričao je "Barbika" o čuvenoj utakmici protiv Marseja.