Bivši srpski fudbaler Mateja Kežman imao je bogatu fudbalsku karijeru tokom koje je, između ostalog, nastupao za Partizan, PSV Ajdhoven, Čelsi, Atletiko Madrid i Pari Sen Žermen, odlučio je da se penzioniše 2012. godine i posveti funkcionerskom, potom i menadžerskom poslu. Trenutno brine o karijeri Sergeja Milinković-Savića, međutim i dalje su priče iz njegovih igračkih dana više nego aktuelne.
Kežman je u autobiografskoj knjizi "Samo mi Bog može suditi" otkrio neverovatne detalje iz igračkih dana, osvnuvši se i na možda najteži trenutak kada su navijači Crvene zvezde hteli da pucaju u njega. Otkrio je zašto i od kada ne priča sa Piksijem, ko je bio najveća tračara u reprezentaciji, ali i zbog čega se sukobio sa Nemanjom Vidićem...
Najveća misterija i priča u vezi sa Kežmanom datira upravo iz 2006. godine i čuvenog Svetskog prvenstva u Nemačkoj, kada je reprezentacija tadašnje Srbije i Crne Gore doživela brodolom u grupi (sećate se poraza od Argentine 6:0). Ali, osim loših rezultata to takmičenje obeležio je i sukob Kežmana i Nemanje Vidića na treningu, nakon kog je srpski napadač napustio nacionalni tim, ali malo ko je znao pravi razlog "koškanja".
U jednom delu knjige, Kežman se osvrnuo na celokupnu atmosferu u nacionalnom timu, koja je i dovela do toga da on i Vidić, na neki način, "zarate", ali je otkrio i da je Danijel Ljuboja bio jedan od onih koji je "tračario" i doprineo tome da se dvojica važnih igrača reprezentacije posvađaju.
"Već na pripremama brod je počeo da tone, a glavni udar bio je na kapetana. Selektora (Ilija Petković) su mediji razapinjali zbog toga što je pozvao sina u reprezentaciju, a odnosi među igračima više nisu bili iskreni. Na površinu je isplivala sujeta, pojedince nisam mogao da prepoznam, kao da nisu bili isti ljudi...", napisao je Kežman i potom se osvrnuo na slučaj Dejana Petkovića: "(...) Sve je puklo kad je selektor pozvao sina u reprezentaciju. Poštovali smo njegov izbor, ali on zbog pritiska medija i prozivki pojedinih klupskih funkcionera više nije bio svoj. U kvalifikacijama je sve držao pod kontrolom, vukao je poteze koji su nas odveli u Nemačku, ali sada nismo imali selektora...".
Osvrnuo se i na Danijela Ljuboju, svog saigrača iz napada, za koga smatra da je bio ljubomoran na njega i da je "zakuvao" čitavu kavgu u reprezentaciji SCG, što se potom prelilo i na ostale.
"Kada je krenula ta lavina (posle poraza od Argentine), nije bilo zaustavljanja. Tada smo se svi povampirili, nismo ličili na sebe. Imali smo nekad dobru atmosferu, bili smo grupa, stalno zajedno. Rekao sam Dekiju Stankoviću da ovo više nije ekipa, ni ko ni sa kim ne priča. Pojedini igrači 'buše' druge, mislim da je bilo problema sa Ljubojom i Koromanom. Ljudi su se potpuno promenili, kao da je neki đavo ušao u njih. Deki Stanković je zbog toga bio na ivici da uđe u sukob sa njima. Posle sedam dana i ja sam hteo da idem kući. Proradila je sujeta među igračima, ono najgore. Do juče smo bili najbolji drugovi, sada jedan drugom radimo iza leđa... Ljuboja ide kod Save Miloševića i priča mu ružno o meni, a onda dođe kod mene i kaže mi: 'Ti i ja smo tandem, Sava neće igrati'. I tako od sobe do sobe. Šta da radiš, slušaš i trpiš. Sve do jednog trenutka kad smo bili u restoranu - nisam više mogao da ćutim.: 'Dosta, bre, čoveče. Kako te nije sramota? Gledaš me u oči, gledaš Savu, ideš od igrača do igrača i sve redom ogovaraš".
ŠTA JE BILO SA VIDIĆEM?
Kežman i Vidić dugo posle Svetskog prvenstva u Nemačkoj nisu razgovarali i oduvek se činilo da između njih postoje razmirice preko kojih ne može da pređe. Štaviše, dobro je poznato da je Vidić, kao predvodnik ove generacije, bio često i vrlo neprijatan saigračima, s tim da se te anegdote danas prepričavaju sa osmehom.
"Koliko je bilo vatre i naboja moglo se videti i na treninzima. U medije su procurile i stvari koje nisu za novine, zbog atmosfere, ambijenta. Primera radi - moji dueli sa Vidićem. Sada, posle svega, nazvao bih to glupošću, ali tada je adrenalin bio toliki da nije bilo samokontrole. Igrali smo na dva gola i kako primim loptu, tako me Vida udari, zakači", napisao je Kežman u autobiografiji i prepričao razgovore:
- "Vido, šta ti je, bre, čoveče?".
- On mi odgovara: "Ja tako treniram, tako igram!".
- "Znam, brate, ali imamo utakmicu, je l' treba da me povrediš?".
- Vidić: "Ma, ćuti, samo igraj".
"Onda on primi jednu loptu, malo je gurne, a ja ga obema nogama odignem od zemlje: 'Ja tako treniram, tako igram!'. Primim onda ja loptu i ne vidim Vidića, zaskoči me s leđa i napravi takav start da se čulo samo moje koleno... Stavili su me na nosila i prebacili u bolnicu. Na snimku se videlo da koleno nije puklo, ali se radilo o jakom nagnnječenju. Vidić. Bili smo nekada cimeri, igrali plejstejšn. Odlazili na piće. Sad nisam mogao da ga prepoznam...".
Prepričao je Kežman i kako je potom, zajedno sa Dejanom Stankovićem, bio kod Vidića u sobi, kako bi izgladili odnose, ali da je Vidić ćutao, da nije rekao ni reč. Kežman je potom, sa još nekolicinom igrača, poslat kući, iako je želeo da ostane uz tim. Bio je proglašen za "žrtveno jagnje", navodi. Postoji zaseban deo autobiografije, u kojoj su citirani oni koji su želeli da učestvuju u pravljenju ovog dela. Između ostalih i Nemanja Vidić koji je rekao da je "budalaština da je oterao Kežmana iz reprezenatacije Srbije".
"Kežman je odgovoran čovek, uporan, željan napretka, uspeha, pametan, profesionalac od glave do pete... Što se naše komunikacije tiče, druženja u nekoliko zajedničkih reprezentativnih godina, susreta tokom priprema za utakmice, budući da se izvan tog segmenta nismo viđali - zbog p
rirode posla u svojim fudbalskim sredinama - rekao bih da su bili veoma korektni, čime bih stavio tačku na sve izjave dežurnih dušebrižnika i njihova uporna upinjanja da naš odnos predstave u negativnom svetlu. Da, došlo je do varnica na Svetskom prvenstvu u Nemačkoj, pa šta? Živi smo ljudi, dešavaju se takve stvari, nismo ni prvi, ni poslednji... Nervoza je tada učinila svoje, posle poraza od Holandije došao je i prvi trening, jedan na jedan, nas vodjica u glavnim ulogama, oštri startovi... Posle toliko vremena od tog našeg suočavanja i dalje tvrdim da bi sve prošlo poptuno bezazleno, da bi se zaboravilo posle minut-dva posle toga, da novinari nisu prisustvovali treningu, čime je automatski svemu dat neverovatan odjek".
"Pisalo se sve i svašta, da bi se kasnije konstatovalo kako sam tražio da se Kežman udalji iz nacionalnog tima, a sve to, navodno, uslovio svojim učešćem u reprezentaciji!? Budalaština prve vrste, ko je iole razuman, ko me bar malo poznaje, lako će da spozna istinu. Ako je neko ipak mislio da se radi o otvorenom sukobu, koji traje i trajaće, moraću da ga razočaram. Sa Kežmanom imam odlične odnose, čujemo se telefonom, kad god se vidimo - izgrlimo se, sednemo, popijemo piće, ručamo, večeramo... Nazdravlje!".
ŠTA JE ZAMERAO PIKSIJU?
Poseban deo u knjizi Kežman je naslovio "Piksijeva sramota" i osvrnuo se na period dok je sadašnji selektor "orlova" bio na funkciji prvog čoveka FS Jugoslavije. Sve se dešavalo posle bruke protiv Azerbejdžana 2003. godine (3:3) u okviru kvalifikacija za Evropsko prvenstvo 2004. godine. Na toj utakmici je Kežman zamenjen, a po izlasku sa terena je opsovao jer, kako kaže, "zabolela ga je nepravda i hteo je da stavi do znanja da mu je stalo".
Posle ovog meča zamolio je Dragana Stojkovića da uzme malo predah od reprezentacije i da razgovor ostane među njima. Međutim, Piksi je dan kasnije medijima rekao da Kežman više ne želi da igra za reprezentaciju i to mu nije oprostio jer se potom čitava zemlja okrenula protiv njega.
"Nisam mogao da verujem. Opet sam pozvao Piksija: 'Sram te bilo, i godina i karijere. Ne razumem zašto si rekao novinarima. Mogao sam da kažem da sam povređen, da slažem i selektora i Savez, ali to ne bi bilo pošteno. Lepo sam te pozvao i rekao šta je problem. Ljudski sam ti se obratio. kao čoveku, predsedniku. A ti si me zloupotrebio", napisao je Kežman i rekao da posle toga sa Piksijem nije imao nikakav kontakt, dok da ni sa Savićevićem, tadašnjim selektorom, nije dugo razgovao.
PUCAO PO DELIJAMA, A ONDA...
U jeku slavlja Aleksa Viga, koji je svoj pogodak u 169. "večitom" derbiju proslavio imitirajući pucanje po navijačima Partizana, zanimljivo je da je to prvi u Srbiji "patentirao" Mateja Kežman. U svom prvom "večitom" derbiju 1999. godine, u kome je dao gol Crvenoj zvezdi u Ljutice Bogdana za 1:2 (na kraju 2:2), okrenuo se ka severnoj tribini i imitirao pucanje iz mitraljeza. To je bio veliki skandal u našem fudbalu i navijači crveno-belih mu nisu oprostili.
"Nisam tada razmišljao koliko će neprijatnosti da mi donese ovaj gest. Bilo je to vreme kriminala i ljudi koji se nisu obazirali na zakon, sila i nasilje nisu im bili strani. Postao sam najomraženija ličnost na Zvezdnom severu. Prvo zbog postignutih golova, a onda i zbog reakcije... Imao sam mnogo neprijatnosti,. Dva puta me je jurila grupa od desetak navijača Zvezde sa motkama, a jednom sam imao filmsku poteru beogradskim ulicama. Vozio sam se Bulaverom kada su mi presekli put, istrčali iz auta i pretili mi pištoljem: 'Sad ću da ti pucam u noge, govno grobarsko'", napisao je Kežman u svojoj knjizi.