Intervju sa nekadašnjim fudbalerom Radničkog Peđom Stamenkovićem, defanzivcem koji je iz Smedereva stigao u rodni grad kada je niškom klubu bilo najteže.
Fudbalski klub Radnički iz Niša, simbol fudbala na jugu Srbije, slavi 100. rođendan! Veliki jubilej navijači su obeležili feštom u samom centru grada na obali Nišave, a MONDO je kroz dva intervjua želeo da prikaže veličinu "Reala iz Niša". Sa prvim trenerom Draganom Šarcem razgovarali smo o nedavnim uspesima kluba i putu koji treba da pređu kako bi se opet našli u vrhu, dok je nekadašnji kapiten Radničkog Predrag Stamenković bio idealan sagovornik za najteže trenutke klupske istorije.
Bivši desni bek Radničkog, rođeni Nišlija i dete kluba za koji navija čitavog života ispričao nam je kako je izgledalo igrati treći rang fudbala u Srbiji, nakon što se već dokazao kao superligaški igrač. Srce je vuklo, Radničkom je pomoć bila neophodna, a njegova generacija vratila je klub u ligu gde su ih čekali veliki okršaji protiv Zvezde, Partizana i ostalih najboljih timova u zemlji.
"Mnogo me bole prazne tribine. Eto, Radnički igra protiv Mladosti, utakmica pred 100. rođendan, a na tribinama 200 ljudi... Navijači moraju da navijaju za klub, nema tu veze koje uprava. Uprave dođu i prođu, kao što su sve prethodne došle i prošle. Promeniće se i treneri i igrači, ali ostaće Radnički! Verujte mi, u moje vreme, kad smo pobedili Crvenu zvezdu 2013. godine, tad se osetilo da je podrška na tribinama 50-50. Sada kad dođe Zvezda, taj odnos je 80-20. Ne treba Nišlije da navijaju za Zvezdu i Partizan nego za Radnički."
O tome kako je Peđa Stamenković voleo Radnički tokom svojih igračkih dana moglo bi da se priča danima. Svojevremeno je finiš svoje karijere "žrtvovao" kada je video da klubu u kojem je ponikao slede najteži dani u istoriji. Iz elitnog ranga srpskog fudbala spustio prvo za jedan, a zatim za još jedan i opet obukao crveni dres.
"Tada kad sam se vratio u Radnički bila je mnogo teška situacija. Igrao sam Superligu u Smederevu, Amerikanci su bili iza kluba i sve je bilo uređeno. Ali, ja nisam mogao više da gledam... Moja misija je bila da 2010. godine pomognem Radničkom. Igrao sam Srpsku ligu Istok. Igrači su bili potpuno sami, političke struje su želele da ugase klub. Da igrači, koji su većinom bili iz Niša, nisu uz navijače stali ispred, klub bi ugasili. Ko zna gde bi to posle otišlo. U mnogo teškoj situaciji smo klub vratili u Prvu ligu Srbije, pa iz utakmice u utakmicu pobeđujemo... U tom periodu se ruši Čair, a mi prelazimo na Mašinac gde svaku utakmicu igramo pred pet hiljada navijača. Sve gori, a mi se vraćamo u Superligu! Izborili smo opstanak u ligi, a ja sam posle te sezone završio karijeru", priseća se Stamenković, a naredno pitanje se samo nameće. Kako je baš on prepoznao da treba da postane kapiten tima koji je dotakao najnižu tačku u klupskoj istoriji?
"Kada od devete godine treniraš u klubu, kada ti je stadion na 200 metara od kuće, kada prođeš sve mlađe kategorije lako je da osećaš i voliš klub. Ja sam za prvi tim Radničkog odigrao deset sezona i zvanično sam 12. po broju nastupa. Odigrao sam 475 mečeva, a u poslednjih 40 godina nijedan igrač nema toliko. Svi igrači koji su ispred mene su bili deo naše najslavnije generacije kada su se pravili uspesi na evropskoj sceni. Volim klub, osetio sam da treba da se vratim i mislim da svaki Nišlija treba da voli Radnički. Vuklo me je da se vratim! Na poziv Ace Ilića, legende kluba, prepoznao sam da na kraju karijere treba da se vratim i pomognem prilikom povratka u Superligu. Situacija je bila katastrofa, ali smo uspeli nakon što je klub deset godina tavorio u nižim ligama."
Velikan jugoslovenskog fudbala počeo je da nestaje sa velike pozornice uporedo sa državom koju je predstavljao čak i u polufinalu Kupa UEFA. Devedesete nisu donele mnogo radosti u Niš, a kriza se produžila i u ovom veku - Radnički je ponovo bio u problemima, a prava pomoć nije stizala na Čair. Sve je kulminiralo ispadanjem u treći rang srpskog fudbala. "Radnički nije imao podršku kakvu gradski klub treba da ima. Tada je par ljudi vodilo klub i uz igrače i navijače ga održavalo. Meni je taj treći mandat u Radničkom omiljeni. Bio sam kapiten tima koji je uspeo da vrati klub iz pepela do Superlige i od tada nije ispadao." Pogledajte sve golove Radničkog u sezoni 2012/13:
A kada smo kod pepela, čega je sve tu bilo? Provereni superligaški igrač sticajem okolnosti našao se na trećeligaškim terenima. Okružen prijateljima shvatio je kakvu Radnički moć može da ima kada su blizu njega ljudi koji ga vole.
"Ja sam samo gledao kako ćemo pobedama da vratimo klub tamo gde mu je mesto. Uopšte se nisam opterećivao da li je to Srpska liga, Prva liga... Nisam se obazirao na to. U trećoj ligi sam od strane navijača proglašen za igrača sezone, eto koliki je moj motiv bio. Mi smo tada imali podršku navijača kakvu sada nema ova generacija Radničkog koja igra Superligu. Podržavali su nas kao da smo prvoligaši, a i ja sam igrao kao da sam u najvišem rangu. Sve mi je bilo nebitno - tereni, protivnici, uslovi, sve je to moralo da se prođe. Mi smo maltene u prvoj polusezoni izborili plasman u Prvu ligu. Veliki kapital Radničkog je bio što su ekipu 80 odsto činili momci iz Niša koji osećaju klub. Nisu dolazili da uzmu lovu. A u sadašnjem timu je Nišlija samo Sale Marjanović sa 36 godina. Nišlija nema na terenu, a navijača nema jer Nišlije nemaju koga da gledaju. Sa kim da se povežu? Meni je legendarni trener Zoran Čolaković pričao 'Ako te redari i semenkari ne zapamte, nisi ostavio trag u klubu'. Sad kako se menjaju igrači, na svakih šest meseci, semenkari koji rade svoj posao ne stignu ni da te vide na terenu, a ne da zapamte kako si igrao. Ponosan sam na to što su me ljudi zapamtili, ponosan sam na svaki od ovih 475 mečeva. Tek sam kasnije saznao koliko imam, ali da sam znao koliko imam odigrao bih još jednu sezonu i napredovao bih do Top5 na klupskoj listi po broju nastupa. Moj brat je odigrao 274 utakmice, a nadam se da će moj sin dodati koliko treba do 1.000."
Stamenkovići su godinama ponosno oblačili crveni dres, a jedan takav svojevremeno je ostao na ogradi stadiona Čair. Kada je uspeo u svojoj misiji - da pomogne klubu čiji su se navijači još sećali evropskih dana u Nišu, Predrag ga je ostavio tamo i otišao u fudbalsku penziju.
"Uvek se u Radničkom osećao pritisak zbog tih velikih rezultata iz istorije. Po veličini kluba, grada, po rezultatima i tradiciji, Radnički zaslužuje da bude u vrhu srpskog fudbala. Trenutno bi trebalo da bude u Top4 - rade TSC i Čukarički kako treba, ali nemaju tradiciju kakvu ima Radnički. Za to mu je potrebna i politička podrška u gradu, ali i podrška navijača. Prva naša utakmica na novom Čairu je bila protiv Smedereva i mi smo dobili 1:0 pred 15 hiljada ljudi. Neverovatno nešto. Kao bivšeg igrača, mnogo me boli prazan stadion. U pretposlednjem kolu prvenstva smo pobedom protiv Javora izborili opstanak u ligi. Bilo je sedam ili osam hiljada ljudi, a ja sam na toj utakmici dres dao navijačima. Poslednje kolo smo igrali protiv Rada na Banjici i ja nisam imao dres, ostao je na tribini. Zato je moja poruka svim navijačima Radničkog da navijaju za svoj klub"
U svojoj poslednjoj sezoni bio je akter velike pobede nad Crvenom zvezdom - poslednjom koju je Radnički napravio. Ujedno i jedan od njegovih najdražim mečeva u dresu tima koji ne može da se meri sa drugima.
"Pobeda protiv Zvezde je jedna od najdražih koje sam imao u karijeri. Utakmica na Mašincu kada smo overili ulazak u Superligu, pa onda ta utakmica protiv Zvezde...", priseća se Stamenković i poredi svoj klub sa drugim ekipama za koje je igrao: "Ja sam se uvek trudio da budem profesionalac svuda. Smederevo je moj grad, moja druga kuća, bio sam cenjen i poštovan tamo, ali ništa ne može da se poredi sa izlaskom na Čair pred svoje navijače. Tako sam razmišljao u svakom mandatu i u svim ligama koje smo igrali."
Pored nedostatka publike nekadašnji defanzivac vidi još jedan problem - premalo igrača iz omladinske škole dobija priliku u prvom timu. Za nekoliko godina će i njegov naslednik biti "zreo" za prve seniorske minute, a do tada Radnički mora da se promeni i da drugačije gleda na decu koja su mu na dohvat ruke.
"Nadam se da će se situacija promeniti i da nam deca neće odlaziti prerano. Za to je potrebno da klub pošalje poruku tako što će u prvom timu igrati više dece iz okruženja, onih koji su prošli kroz mlađe kategorije Radničkog. Kad dete vidi mladi fudbaleri dobijaju šansu, on će želeti da ostane u svom gradu. Deca moraju da imaju nastavak karijere kroz seniorski fudbal u svom gradu. Radnički treba da pošalje poruku meni i mom sinu da ne treba nigde da idemo. Zvezda skuplja svu najbolju decu, oni imaju stotinu dece po godište. A kad dođe do bonusa, igra Stefan Mitrović koji je kupljen iz Radničkog. Gde su ta deca, što ne igraju? Što su svi u Teleoptiku ili Grafičaru? Moraju svi klubovi da se okrenu deci, da veruju u njihovu budućnost i da im daju šanse. Najbolji je posao kad iz svoje škole izbaciš igrača. To je jedan od problema u Radničkom, sada ne osećam da igračima teško pada situacija. Nekad kad izgubimo bilo me je sramota pa po dva dana nisam izlazio u kafić. Eto, Radnički je onako odigrao, bez želje, utakmicu koja je trebalo da obeleži 100 godina kluba. Meni kao bivšem igraču nije jasno kako to, mada mi ipak najteže padaju prazne tribine", rekao je na kraju razgovora Predrag Stamenković, Meraklija i bivši fudbaler Radničkog.