Tokom prethodne dve godine, od čuvene pobede nad Portugalom, Srbija nije odigrala veliki meč, nije zabeležila veliku pobedu i pokazala je niz mana u svojoj igri.
Evropsko prvenstvo u Nemačkoj tokom leta 2024. godine biće drugačije od onih koje smo gledali u prethodne dve decenije - ovog puta će među najboljim reprezentacijama sa kontinenta biti i našeg tima! Poslednji put smo imali za koga da navijamo kada je SR Jugoslavija u Belgiji i Holandiji, sa kapitenom Draganom Stojkovićem Piksijem, izborila mesto u nokaut fazi turnira. Tada nismo ni znali da ćemo čekati 24 godine i istog tog čoveka, da nas kao selektor, povede na Evropsko prvenstvo.
Plasman je izboren remijem protiv Bugarske u Leskovcu, na novom stadionu Dubočice, u veoma konfuznoj utakmici koju je Srbija kontrolisala tek u delićima. Poveli su "orlovi", pa dozvolili preokret, a na kraju vadili kestenje iz vatre golim rukama Srđana Babića, iako je Mađarska odrađivala svoj deo posla, pobeđivala Crnu Goru u Budimpešti i pomagala nam da predamo pasoše za viziranje i dok smo gubili od davno otpisanih Bugara. Upravo zbog toga što smo se delimično oslonili na "Ma neće valjda Bugari", "Ma neće valjda Crnogorci" i "Ma valjda će Mađari" danas u narodu nema euforije - ona se mogla čuti samo u izjavama fudbalera koji - istina - smatraju da su uradili nešto epohalno.
Da li su, ostaje nam da se pitamo do narednog leta, kada ćemo svi očekivati popravljanje utiska iz Katara. "Ovo je veliki uspeh i dan za srpski fudbal generalno. Uspeli smo u nečemu što smo imali u planu, u šta smo verovali da možemo i ovi igrači su heroji", rekao je na konferenciji nakon meča Dragan Stojković i dodao: "A sa moje strane, naciji vraćam dug za Katar. Ovo Evropsko prvenstvo je moj dug naciji za ono od prošle godine." Verovatno nema mnogo onih koji će reći da je ovo dovoljno i verovatno nema mnogo onih koji će biti zadovoljni ako je ovo maksimum fudbalske reprezentacije.
Treba istaći da Srbija u kvalifikacijama nije osvojila nijedan bod u dva meča protiv Mađarske, koja je trenutno 30. reprezentacija na FIFA rang listi, odnosno za jedno mesto je lošije plasirana od nas. Protiv Bugarske, koja je 84. na FIFA listi, osvojena su samo dva boda i to golovima u finišu meča... Bugari su, da podsetimo, ukupno osvojili četiri boda u ovom kvalifikacionom ciklusu. Što se tiče ekipa koje smo pobeđivali - Crna Gora je 70. na listi, a Litvanija je tek 134. reprezentacija sveta. Uz dužno poštovanje svima, u ovakvoj kvalifikacionoj grupi teško je osvariti veliku pobedu, a Srbija je imala i mečeve koje nije pobedila iako je morala.
Pored ovih takmičarskih mečeva Srbija u 2023. godini ima poraz od Belgije i pobede nad kombinovanim timom SAD i Jordanom u prijateljskim susretima, što znači da je poslednji veliki trijumf nacionalnog tima zabeležen još u Ligi nacija, prethodne jeseni, pre nego što smo sa mnogo vere u nacionalni tim otišli u Katar. Tada je Srbija na gostovanju pobedila Norvešku sa strašnim Martinom Edegorom i ubitačnim Erlingom Holandom, a važno je istaći da ta selekcija nije među 24 najbolje u Evropi - jer neće igrati na Evropskom prvenstvu sledeće godine. U tom ciklusu smo pobeđivali još i Šveđane koji takođe neće na Evropsko prvenstvo, ali i Slovence koji možda neće, ako ih na njihovom terenu savlada zahuktali Kazahstan i tako im u međusobnom duelu preotme mesto. Pa vi sada odlučite koja od tih ekipa je najozbiljniji rival i najveći skalp koji je Srbija skinula nakon magične noći u Lisabonu i gola Aleksandra Mitrovića koji nas je odveo na Mundijal u Kataru.
Da stvari budu gore nego što zapravo jesu kada se pogleda tabela kvalifikacione grupe, nacionalni tim se potrudio na terenu. Čini se da od tih magičnih 2:1 u nadoknadi vremena pred punim stadionom šokiranih Portugalaca igra Srbije ide samo u jednom smeru - na lošije. Sve defanzivne mane ogoljene su u Kataru, a problemi u ofanzivi videli se svaki put kada Mitrović, Tadić i SMS nisu istovremeno na terenu. Ekipi prečesto pada koncentracija, što dovodi do nekarakterističnih grešaka poput Milenkovićevih ofsajd zamki na meču sa Kamerunom ili gola Kirila Despodova koji je pretrčao više od 60 metara sa loptom u nogama pre nego što je savladao Vanju u Leskovcu. A nije kapiten Bugarske brži ni od Kilijana Mbapea, ni od psa Amara Osima.
Kada se pre nekoliko dana "obeležavalo" dve godine od kako je Srbija na gostovanju savladala Portugal i plasirala se na Mundijal verovatno je svaki ljubitelj fudbala pokušao da zaključi u kojim detaljima je nacionalni tim bolji nego što je bio tada. Trenutak za sasvim prirodan rast i razvoj kao da smo olako propustili, jer nema mnogo stvari koje smo pokušali da unapredimo. Da li smo uspeli ijednu? Verovatno nismo, ali ajde, da sačekamo tu Nemačku pa da vidimo razliku u odnosu na mečeve grupne faze sa prethodnog velikog turnira na koji nas je odveo Dragan Stojković.
Ono u čemu smo primetno nazadovali jeste samopouzdanje selektora koji stoji iza poslednjih nekoliko uspeha srpskog fudbalskog tima. Plasman na Svetsko prvenstvo, pa u A diviziju Lige nacija i na kraju na Evropsko prvenstvo posle čak 24 godine nisu doneli sve čemu se nadao. I sam selektor priznao je u jednom trenutku da mu je neuspeh sa Mundijala poljuljao samopouzdanje i da je od toga morao da se oporavlja. Sada kada ga slušamo kako ponovo daje optimistične izjave, to više ne zvuči kao ono legendarno "Kakav, bre, eventualni?". Možda je samo utisak da zvuči nametnuto, kao da izgovara čovek koji više ne veruje da njegove trenerske metode mogu nacionalnom timu da donesu nešto bolje od onoga što smo već videli.
BONUS VIDEO: