Pol Skols (49) bio je veliki fudbaler Mančester junajteda, koji ni sam sebi nije davao velike šanse da postane profesionalni igrač dok je odrastao. Način života u njegovoj porodici podrazumevao je redovne odlaske u pabove i uživanje u pivu. Skols je toliko pio u ranim tinejdžerskim godinama da je iz paba odlazio i na utakmice u podmlatku Junajteda, a čak je i njegov trener u Junajtedovim omladincima Erik Harison odlazio kod oca da se žali za to što Pol pije. A, otac ga je branio!
Uz alkoholizam u detinjstvu, uz višak kilograma, astmu, "fiziku" koja nije bila predviđena za bavljenje sportom, Skols se godinama borio sa sobom i na kraju je napravio čudesnu karijeru - jednu od najvećih u engleskom i evropskom fudbalu. Igrao je profesionalno sve do 2013, pod vođstvom samo jednog trenera, ser Aleksa Fergusona, sa kojim je osvojio sve. Nakratko se penzionisao 2011, vratio se pola godine kasnije i osvojio svoju 11. titulu, za sada poslednju u klupskoj istoriji.
"Koji savet bi dao mlađem sebi? Da budem profesionalniji", rekao je slavni saigrač našeg Nemanje Vidića u razgovoru sa Garijem Nevilom za "Skaj". "Nikad nisam građen da budem fudbaler. Čak ni kao klinac dok sam odrastao nisam bio atleta. Nikad. Svi vi bili ste fudbaleri sa 14-15 godina, a meni nikad nije bilo predodređeno da budem fudbaler".
Njegovi problemi bili su astma gojaznost, ishrana... A, pre svega - alkohol. "Moj način života kada sam bio klinac... Da vidite klinca da tako živi, rekli biste da za milion godina ne bi bio fudbaler. Menjao sam tri autobusa do trening-centra. Petkom bih pio pivo, što je ludost, suludo. Pio sam i tri-četiri, nekada bismo pili celu noć. Nisam ponosan na to. Sve se to događalo pred mečeve mladih ili 'B' timova u subotu ujutru. Nekad je bilo u redu, ali tako sam živeo i tako sam odrastao".
"Odrastao sam tako što me je otac vodio po pabovima kao klinca. Gde god da je išao, bio sam sa ocem u pabu. Deci nije bilo dozvoljeno da budu pabovima, pa sam ostajao ispred i šutirao loptu o zid, čekajući mamu i tatu. Iz ugla mojih obroka, hrane koju sam jeo... Pamtim jednom, imao sam 16, 17, 18 godina i trener Erik Harison zvao je mog oca i rekao: 'Malo smo zabrinuti zbog toga što Pol pije'. U klubu su znali za to, ne znam kako, da li mi je neko cinkario ili kako god. I pamtim da je moj otac rekao 'Može da dopusti sebi malo da uživa'. Sećam se da sam mu rekao: 'Je*ote, tata, mislim da ne bi trebalo to da mu kažeš'. Ali on je ponavljao 'Ne, on ne pije, ne pije'. A pio sam četvrtkom, petkom, subotom, nedeljom, nekada i ponedeljkom. Izlazili smo i nisam govorio nikome. Tamo mi je bilo društvo, sve vreme smo bili u pabu. Igrali smo i kriket nedeljom ujutru. Tako je bilo do 20, 21 godine, a kraj je bio kada sam sa 22 godine shvatio da nema načina da nastavim tako i da nemam šansu".
Čvrstom disciplinom iskoristio je tu šansu i postao, kako je njegov saigrač Rajan Gigs govorio, "najveći igrač u istoriji Mančester junajteda". Njegov trener Harison govorio je da niko kao on nije znao da se pozicionira na terenu. "On je znao šta se događa oko njega i pre nego primi loptu. Pol nije imao ni brzinu, ni snagu, ali to nadoknađuje svojim 'čitanjem' igre, svojom svešću šta se događa oko njega i svojim superiornim prvim dodirom". Koliko je bio dobar priznavao je i Zinedin Zidan: "Ko je bio moj najteži protivnik? Skols iz Mančestera. On je bio kompletan igrač. Skols je bez dileme najveći vezista svoje generacije", govorio je Francuz. Čuveni napadač Tjeri Anri nazivao ga je "najboljim igračem Premijer lige", Ćavi je priznavao da je Skols "najbolji igrač na svojoj poziciji u dve decenije i da bi bio cenjeniji da je Španac". Andrea Pirlo govorio je da se u svakom Skolsovom dodavanju i potezu "videlo da je sve zasnovano na njegovoj inteligenciji i shvatanju igre". A veliki Pep Gvardiola takođe je priznao: "Pol Skols je najbolji vezni fudbaler u svojoj generaciji".
Ono što Skols o svom odrastanju nije rekao previše detaljno, o njemu je pričao saigrač Gari Nevil, koji je čitavu karijeru u Junajtedu proveo kraj Pola i sa njim je naravno i odrastao na Old Trafordu. "Pol Skols bio je tako nizak, tako mršav. Nije imao energiju, snagu, mogli ste da ga odgurnete od lopte, jer je bio veoma 'tanak'. Imao je astmu. Nije mogao da dugo i daleko trči. Nije bio brz, nikad vas ne bi pobedio u sprintu. Na neki način, on nije ušao ni u lokalni tim. Nije igrao mnogo utakmica, a u svojoj prvoj godini među seniorima, 1992, nije igrao čak ni za omladince. I odjednom, godinu posle, mislim da je to bio trenutak u kojem je prestao da pije pivo i da jede pite petkom. Njegova transformacija u dve-tri godine bila je neverovatna. Kada biste ga pogledali, odmah biste primetili koliko se razvio u odnosu na period kada je imao 13-14 godina. Klinac koji nema snagu, čvrstinu, ne može da trči brzo, postao je najbolji igrač sa kojim sam ikad igrao. To je ogromna promena".
BONUS VIDEO: