Ime Nemanje Kojića uvek budi uspomene na jedan od najznačajnijih golova u novijoj istoriji "večitih" derbija.
Nekadašnji napadač Partizana Nemanja Kojić (33) ostao je upamćen na Topčiderskom brdu, među navijačima oba "večita" rivala, pre svega zbog gola odluke u 146. "večitom" derbiju. Na centaršut Miroslava Vulićevića, on je uhvatio volej za gol i za konačnih 2:1 za tim koji je tada vodio Marko Nikolić. Bio je to jedan od najuzbudljivijih derbija u novijoj istoriji i definitivno svaki pomen Kojićevog imena budi sećanja baš na tu utakmicu.
"Nikad neću zaboraviti derbi kad je Zeka Jojić dao gol, bio sam srećan, ali sam i plakao posle utakmice i rekao sebi 'Igraćeš derbi, daćeš gol kad-tad', jer tad sam bio povređen i nisam uopšte ušao u igru. Rekao sam sebi da ću morati to da uradim, ne znam šta da se desi! Ako igraš u Zvezdi ili Partizanu, a nisi dao gol u derbiju, kao da nisi igrao. Da nisam dao gol u derbiju, niko me ne bi znao. Bio bih jedan od hiljade koji su prošli u tim klubovima i igrali i to je to", rekao je on u intervjuu za "Sputnjik".
Nemanja Kojić je dete Rada, iz kojeg je otišao u Partizan 2013. U Humskoj je nosio crno-belo do 2015, kada je otišao u Gazijantep, a potom je igrao za Radnički Niš, Istanbulspor, Ordabasi, Tokio Verdi, Napredak, opet za Radnički Niš... Ipak, epizoda u crno-belom i godine u Radu, njegova su "lična karta".
"Marko Nikolić je došao u Partizan u zimu, ja sam 8. januara operisao metatarzalnu kost i nisam igrao tri meseca do tog derbija, nedelju dana pre derbija sam počeo da treniram. Marko Nikolić se trudio da ne padnem psihički zajedno sa kondicionim trenerom, davali su mi 'gas' i ja sam bio u tom gasu. Sedam dana pre derbija pitao me da li sam spreman, rekao sam 'Jesam', a on mi kaže 'Ući ćeš'. I zaista, ušao sam i ne pamtim da je bio takav derbi, dva odbranjena penala, specifičan derbi i meni jako, jako drag. Sećam se svega, svake sekunde. Od centaršuta Vulićevića, do udarca po lopti, pada, gledam gde ulazi i onda ne znaš gde ćeš... Preskačeš onu ogradu i to je to, kraj. Ne sećam se šta se dešavalo, znam da me je Drinčić udario pesnicom u glavu i rekao 'Ne znam šta da ti radim!'. Trajalo mi je kao večnost, da je moralo da se igra još 10 minuta, ne znam kako bih. Taj naboj adrenalina, emocija, sreće, plače ti se, smeje ti se...".
Video-klip tog gola odgledao je "bezbroj" puta. "Gledao sam mnogo puta taj snimak, prvo mi nije bilo jasno da sam ja postigao taj gol, da sam to bio ja, da se to izdešavalo. Govorili su u*enjalo ga, a ja sam uhvatio hiljade takvih voleja sa Zvonkom Vargom, završnicu smo radili do besvesti. Isplatio se taj rad. Ne kažem da je to bio savršen udarac, ali u tom trenutku je ušlo", kazao je on.
Pre nego što je Nemanja Kojić na Banjici je stasavao sa Lukom Milivojevićem, kasnije vezistom Zvezde, kapitenom Olimpijakosa, Kristal Palasa, reprezentativcem Srbije... "Luka Milivojević i ja smo bili cimeri, živeli smo u stanu na Banjici. Nismo kuvali ništa, više smo se za*ebali. Morao sam da idem u Francusku na rehabilitaciju usred sezone, bio sam povređen, Ranko me pita - koga ćeš da vodiš, ja kažem 'Luku Milivojevića, i on ima skoliozu'. Bili smo u Kanu, zajebavali smo se, trenirao je sa Kanom, a ja bio na rehabilitaciji. On je moj drug, prošli smo zajedno i dobre i loše stvari".
Dok je stasavao u Crnotravskoj ulici, priznaje da nije navijao ni za jedan od najvećih srpskih timova. Samo za Rad. "Iskreno, imao sam animozitet protiv Partizana i Zvezde, bio sam vojnik Rada, imao sam navijače u navijačkoj grupi, išli smo u školu, Rad sam doživljavao kao moj klub i to je to. Kad nas dobije Zvezda - pakao, kad nas dobije Partizan - pakao, 'mrziš' i jedne i druge. Kad u jednom klubu provedeš 10-11 godina, ne možeš da kažeš da si zvezdaš ili partizanovac. Voleo sam taj klub više od svega i borio se više od svega i taj klub mi je doneo transfer u Partizan, za koji naravno navijam, volim ga..."
"Molio sam Boga da ne vidim Ranka!"
"Meni je sportski direktor bio Ranko Stojić i molio sam Boga da ga ne sretnem. On te zove zbog dve stvari, da ti produži ugovor ili da te otera iz kluba. Moliš Boga da ga ne sretneš! Isto je i sa Ljubišom Tumbakovićem bilo u Partizanu. A, sad kad igrač ne igra, odmah zove sportskog direktora. Ma, tata zove! Meni je tata bio dva puta u klubu - prvi put kad sam potpisivao stipendijski ugovor, a drugi put kad sam slomio nogu! Nije znao da li treniram, šta radim..."
Prošle sezone, Kojić je predvodio Zvijezdu do plasmana u Premijer ligu BiH kao kapiten. Posle devet golova i četiri asistencije rastao se sa tim timom, o kojem brine i Luka Jović.
(Sputnjik/MONDO - M.Š)