Bivši as i predsednik FK Crvena zvezda nije često govorio o svom učešću u odbrani zemlje od NATO agresije 1999. Jednom prilikom je opisao potresne događaje iz perioda u uniformi.
Bivši as Crvene zvezde i njen predsednik, Vladan Lukić, napravio je 1999. godine patriotski čin. On se u vreme NATO agresije na SR Jugoslaviju vratio iz Francuske, gde je bio pod bogatim ugovorom sa Mecom i stavio se na raspolaganje Vojsci SR Jugoslavije. O tome nije često pričao, ali je u vreme svog predsedničkog mandata u jednom intervjuu za "Politiku" ipak opisao kako su izgledali njegovi ratni dani u uniformi.
"Tada sam kao Srbin osetio obavezu prema otadžbini, koja je bila napadnuta. Nadam se da se tako nešto strašno nikada više neće desiti. Bio sam dužan da budem u najtežim trenucima uz svoj narod i zato sam napustio Mec, iako sam imao odličan ugovor. Jednostavno, to sam ja - Srbiju i Zvezdu, kada god budu napadnuti, uvek ću ih braniti. Srbiji sam onda bio potreban kao vojnik. Služio sam vojsku, prošao obuku i bila mi je čast da branim domovinu. Doveo sam i dete, jer sam znao da i druga deca u Srbiji proživljavaju pakao, suočavaju se svakodnevno sa sirenama za uzbunu... Oko pola godine pre bombardovanja, veoma uticajni predsednik Meca Karlo Molinaro, koji je tada bio i potpredsednik Francuske fudbalske federacije, nagovestio mi je šta može da se dogodi Srbiji. On je sa Sicilije, tamo je imao rodbinu i pitao sam ga kako bi on reagovao da je na mom mestu. Rekao mi je da bi bio sa svojima! Tako sam i ja postupio. Nisam išao na trgove i mostove, ali jesam kao vojnik branio zemlju. Evo, sada prvi put govorim o tome", rekao je ekskluzivno za „Politiku" Vladan Lukić.
Njegov saigrač u Francuskoj, srpski fudbaler Nenad Jestrović, ispričao je u intervjuu za MONDO da je Lukić nakon početka NATO agresije na SR Jugoslaviju otišao kod predsednika kluba i da mu je tražio automobil, da bi otišao da se bori i brani svoju zemlju.
Lukićeve fotografije iz perioda rata osvanule su u Grčkoj te 1999. "Tada su tamo bile velike demonstracije, a ove moje slike su im poslužile da pokažu kako se brani zemlja. Tokom bombardovanja bilo je i potresnih situacija, kada sam iz jedne kuće u Kumodražu izvlačio mrtva tela jedne porodice koja je tu izbegla dan pre nego što će stradati. Moji ratni drugovi su jedva izbegli smrt dok su postavljali antenu RTS-a na Kosmaju... Ne znam da li je sve to moglo da se izbegne, o tome onda nisam ni razmišljao, iako ovde u Srbiji svi misle da sve znaju, da mogu da budu predsednici države, Zvezde i Partizana, selektori... Izuzetno poštujem veru, verujem u sud svevišnjeg i pravednost. Zato i sada kada napadaju Zvezdu, ne plašim se nikoga, kao što se nisam plašio da s porodicom budem u Srbiji za vreme bombardovanja", rekao je Lukić u tom intervjuu.
Vladan Lukić bio je jedan od malobrojne Zvezdine dece koja su prošla kroz čitav omladinski pogon crveno-belih i postali članovi najslavnijeg tima u istoriji kluba. Početkom devedesetih, Lukić je sa Zvezdom 1991. postao prvak Evrope, a njegov fudbalski razvoj zaustavila je povreda koju je zadobio u dresu reprezentacije SFR Jugoslavije, u jednom duelu sa Sinišom Mihalovićem.
Fudbalsku zrelost dočekao je u Švajcarskoj, u kojoj je bio šampion sa Sionom, a potom je u Francuskoj bio vicešampion sa Mecom. A, onda je NATO izvršio agresiju na Srbiju i Crnu Goru i Lukić je doneo odluku - ostavio fudbal i priključio se vojsci SRJ. U intervjuu za MONDO, Jestrović je objasnio da su u klubu i svlačionici Meca bili iznenađeni kada je otišao.
"I ja sam bio iznenađen, nije mi ništa rekao šta će da kaže, samo mi je rekao hoće da ide kod predsednika, da pričamo. Znam da je stalno pratio šta se dešava na Kosovu. Predsednik je mislio da se on šali, čak je tražio da mu da i terensko vozilo, džip, da se bori protiv NATO zločinaca. Predsednik mu je to dao, izašao mu je u susret. Luka je veliki patriota, davao je 200 odsto sebe, voleo je da zna šta se dešava ovde, bio je neverovatan po tom pitanju, a bio je sjajan fudbaler", kazao je Jestrović za MONDO.
Vladan Lukić bio je predsednik FK Crvena zvezda od maja 2009. godine do novembra 2012, kada je podneo ostavku. Prevodio je crveno-bele u najtežem periodu kluba, a na rastanku je pobrojao šta je uspeo, a šta nije.
"Poštovani Zvezdaši, obraćam vam se ovim pismom u trenutku kad napuštam predsedničku ulogu u mojoj i vašoj Crvenoj zvezdi. Podnosim ostavku na mesto predsednika FK Crvena zvezda i time omogućavam Upravnom odboru kluba da što pre raspiše izbore za predsednika FK Crvena zvezda. Neću više biti na čelu kluba koji je za mene najbolji na svetu i koji mi je deo života jednako kao i moja porodica. Neću vam preterano obrazlagati svoju odluku. Jednostavno mislim da je vreme za takav potez. Izgubio sam energiju, snagu i mogućnosti koje treba da krase prvog čoveka najboljeg srpskog kluba i zato je nepotrebno zadržavati se na mestu koje zahteva mnogo, mnogo više. Oduvek sam isticao da fotelja nije moj cilj u Zvezdi već jaka i stabilna Zvezda koju treba izvesti na novi evropski put i vratiti je u društvo velikana Starog kontinenta. Mislim da to, posle tri i po godine, nisam više u stanju da uradim".
"U maju 2009. godine, kad sam dolazio u Crvenu zvezdu imao sam mnogo ciljeva, ambicija, poštenja i ljubavi za moj klub. Ostalo je sada samo poštenje i ljubav a to nije dovoljno za mesto predsednika, ali je više nego dovoljno za mesto na zapadnoj tribini 'Marakane', odakle ću od danas gledati moju, jednu, jedinu, Crvenu zvezdu. Hteo sam tada da osvojimo titulu šampiona Srbije – nisam uspeo. Hteo sam da finansijski potpuno stabilizujemo klub – nisam uspeo. Želeo sam da Crvena zvezda bude učesnik grupne faze Lige šampiona ili Lige evrope – nisam uspeo. Hteo sam da u Crvenoj zvezdi okupim sve legende kluba, koje žele, i da zajedno guramo i vučemo Zvezdu ka trofejima i uspesima – nisam uspeo. Mislio sam da je Fondacija Crvene zvezde put ka direktnoj novčanoj pomoći navijača ka klubu – nisam uspeo. Hteo sam jakog generalnog sponzora na crveno-belim dresovima – uspeo sam. Hteo sam da grmi Marakana od brojnosti Zvezdaša na utakmicama – uspeo sam. Želeo sam da Marketing Crvene zvezde bude lider u regionu kad je sport u pitanju – uspeo sam. Hteo sam Zvezdin tim sastavljen od mladih i talentovanih igrača, koji su budućnost srpskog fudbala i Zvezde – uspeo sam. Želeo sam da Crvenu zvezdu spasim od gašenja, pred kojim je bila na korak u maju 2009. godine – uspeo sam".
"Neću ovom prilikom da ulazim u detalje, ne želim da preterano objašnjavam. Nije trenutak za tako nešto, a i svestan sam da su pravi Zvezdaši, kojima se i obraćam, ujedno i stalni hroničari zbivanja u našem klubu i da znaju vrlo dobro kome sve jaka Zvezda nije u interesu. Ali to je prošlost i uveren sam da će neki novi ljudi koji dođu na moje mesto umeti da se izbore sa svakim spoljnim faktorom. Hvala vam što ste mi direktno pomogli da ostvarim sve ono što sam uspeo. Za sve što nisam uspeo isključivi krivac sam ja. Ipak, odlazim podignute glave jer znam da sam radio pošteno i sa mnogo ljubavi, jer znam da je moja porodica direktno trpela zbog mog posla, jer nisam iz kluba izneo nijednu stolicu ili napravio bilo kakav lični profit. Naprotiv, Zvezdi sam dao čitavog sebe, kao što sam radio u prošlosti i kao što ću nastaviti da radim u budućnosti ali iz neke druge perspektive.
Na kraju, ali ne manje važno, možda čak i najvažnije, pozivam sve Zvezdaše da pomognu svojoj voljenoj, pozivam sve sposobne ljude da se uključe u rad Crvene zvezde, da se kandiduju na izborima koji su raspisani i da svi kao jedan stanu ispred kluba koji im je mnogima ulepšao život, dao osmeh ili čak rešio egzistencijalna životna pitanja. Na isti način sam i pre nekoliko meseci, pred izbore u maju 2012. godine, pozivao zainteresovane da se jave, da dodju, da preuzmu, pomognu, i tada sam želeo da odem, ali niko se nije javio. Ja sam bio spreman još tada da se povučem, ja sam još tada osećao nemoć, umor i zasićenje, ali... Zvezda je deo svih vas i morate biti tu za nju uvek, sada najviše! Četiri miliona ljudi moraju biti zajedno u borbi za povratak najvećeg kluba na svoje mesto. Vreme je opet za Crvenu zvezdu. Hvala vam svima i vidimo se na Marakani jer Zvezda je život, sve drugo su sitnice...", poručio je Lukić na rastanku sa Zvezdom.
Prethodnih godina on se povukao iz javnosti, a u junu 2020. pojavila se vest da je Lukiću pozlilo i da je doživeo infarkt. U intervjuu za "Kurir" govorio je tom dramatičnom momentu na malom fudbalu. "Imao sam infarkt! Hvala bogu da je sve prošlo dobro i kako treba. Ugrađen mi je jedan stent, nalazi su dobri i pušten sam na kućno lečenje. Najvažnije je da je glava na ramenima. Igrao sam fudbal u balonu sa svojim društvom, starom ekipom s kojom to radim godinama. Posle utakmice seli smo da se osvežimo i tu u prijatnom razgovoru proveli sigurno sat vremena. Uobičajeno, jer to radimo svaki put. Odjednom, osetio sam da počinjem čudno da se osećam i kako mi se gasi slika", prepričao je Lukić.
Godinu kasnije, nagađalo se da bi Lukić mogao da bude kandidat za predsednika Fudbalskog saveza Srbije, ali se to nije dogodilo. Ostao je povučen iz javnosti i prethodnih godina se nije oglašavao, niti pojavljivao na javnim događajima. Tako je 2022. godine Lukić bio na svečanosti FK Crvena zvezda u Narodom pozorištu povodom 60 godina Dragana Džajića u Zvezdi. Nakon toga, nije dolazio na slična javna okupljanja.
(MONDO - M.Š)