Potresan intervju Milija Hadžiabdića u razgovoru sa kolumnistom MONDA Nebojšom Petrovićem.
Nekadašnji as Veleža iz Mostara Hajduka iz Splita, Mili Hadžiabdić, dao je emotivan intervjuu u razgovoru sa kolumnistom MONDA Nebojšom Petrovićem. Rođeni Mostarac igrao je u svom klubu praktično celu karijeru, izuzev sezone 1990/91, kada je prešao u Hajduk i sa njim napravio veliki uspeh i osvojio Kup Maršala Tita pobedom protiv Crvene zvezde u Beogradu, tri nedelje pre nego što su crveno-beli postali prvaci Evrope.
Bio je to meč izuzetno težak i iz političkih razloga, jer je rat u Hrvatskoj praktično već počeo, a još teži iz ličnih razloga, jer je nedelju dana ranije njegova ćerka stradala u saobraćajnoj nesreći. Ispostavilo se da je to bila njegova poslednja sezona, jer je u narednoj bio trener Veleža, a iz ratom zahvaćenog Mostara otišao je 1992. godine u Dizeldorf, u Nemačku, gde živi i danas.
Njegova emotivna ispovest čita se bez daha.
"Bokšić je dao gol u tom finalu protiv Zvezde, bio je dobar igrač, zmija. Da je tada otišao u Zvezdu... Igrao je posle u dobrim klubovima, Juventusu, Marseju, da je bio radnik kao ja, bio bi nivo Mesija i Ronalda. To je igrač - struja, mangup. On i Jarni, to su dva igrača čuda", rekao je on o utakmici posle koje je trofej zauvek otišao u Split, da tamo i ostane.
Da li je bila čudna atmosfera te 1991? "Ne dao je Bog nikome. Danas sam u šezdesetim, to je bila tuga jedna. Rođen sam u jednoj zemlji, i dan-danas držim do toga. Živim u Nemačkoj 31 godinu i voleo sam i dan-danas volim Jugoslaviju i dan-danas sam ovde, od srca. Da vidim te ljude, tog svog vremena, moje generacije. Pretužno je šta se sve desilo, odvilo i koliko je ljudi bespotrebno izgubilo živote. Izgubio sam jedanaestoro iz moje familije, a niko nije pušku uzeo, ako me već pitate. Teške su to stvari."
"Za to finale nismo do utorka znali da li letimo ili ne letimo, a u sredu je utakmica. Zamislite vi sebe. Dajem sad ovde intervju, slušate me, a lako je to, trebalo bi to doživeti. Idete padobranskim avionom, trebalo bi da se predsednici dve države dogovore da bismo mi igrali, gde to ima na svetu? Ni u Ugandi, ni u Mozambiku. Milošević i Tuđman se dogovaraju da li ćemo igrati, nigde veze. Gde je Fudbalski savez Srbije, gde je Nogometni savez Hrvatske? Neka ovo narod gleda i sluša, da je sve politika"
"Ti tim avionom ideš negde u smrt. Ja kažem - idemo u smrt. Niko nam tamo na Marakani nije rekao, nije nas uvredio, bilo je povika navijača, sasvim normalno, predratno i ratno je stanje, već su počeli problemi u Hrvatskoj i ima mrtvih", rekao je Hadžiabdić, previdevši sa protokom vremena da je meč odigran na stadionu Partizana, što naravno, ne menja stvari, ni kontekst njegove ispovesti.
"Ne znaš ako pobediš kako ćeš u svlačionicu, a imao si pre toga Dinamo - Zvezda u Zagrebu, Partizan - Hajduk u Splitu, prekid utakmice. I sad, imam ženu i dete, nisam kornjača i robot, ideš u smrt, imam osećaje. Da li će pasti avion, da li će ga neko srušiti, o čemu se tu radi? Pa kažeš - idemo, pa šta bude. A, ne igraju nam tri-četiri standardna igrača Hajduka, na tako teškoj utakmici. A pet dana pre toga izgubio sam ćerku u saobraćajnoj nesreći i nisam hteo da igram tu utakmicu. A onda mi u Mostar dođe Joška Skoblar i kaže mi ovim rečima - 'Mili, ako ti ne budeš igrao, mi ćemo izgubiti'. Sad, zamislite vi sebe, a treći put ovo govorim, da ti u takvom momentu neko kaže nešto tako, da te pogodi u srce. Ne samo da je utakmica bitna, finansijski, jer si dobijao neke novce i mogao si da kupiš tada Zastavu, koštala je osam-devet hiljada maraka. Nisu bile male premije, narod je i tada, kao i danas, imao finansijskih problema"
"Kažem mu - treneru, dajte mi još dan, žena mi je u bolnici, ne zna još da je ćerka poginula. Rekao mi je - evo ti Mili ove nedelje, vidimo se u ponedeljak. Žena je došla u nedelju iz bolnice, rekao sam joj šta je bilo i to je bilo teško reći, da ti srce pukne. Kažem joj da idem u ponedeljak u Split, pitala me 'Kakav si to čovek, kako možeš?'. Rekao sam da moram, a ona mi je oko 10 uveče rekla 'Idem i ja, šta ću ovde?'. I eto, pod tim uslovima odeš da odigraš finale i budem, uz Bokšića, jedan od najboljih igrača utakmice"
"Čuvao sam Deju, nije se sastavio sa loptom. Možete pogledati utakmicu. Nije da sebe hvalim, imam svoj nivo, korektan, on je svetski igrač, kapa dole i volim ga, ali moram ovo da kažem. Bili su to meni možda zadnji detalji karijere. Stavio sam na tom finalu ruku na srce, otpevao sam jugoslovensku himnu i zbog toga sam oteran iz Hajduka. Znam odakle je došla naredba, sve znam, ali to je život. Sa životom se mora boriti, ali ovo je istima i ne dam nikome da mi je uzme, jer znam da sam 100 odsto, za sve što pričam - u pravu. Od prvog trenutka intervjua, pa do sada znam da je istina i to mi je na ponos. Neka smo živi i zdravi"
(MONDO - M.Š)
BONUS VIDEO: