Mlada fudbalska reprezentacija Srbije i Crne Gore završila je drugoplasirana u svojoj kvalifikacionoj grupi, a zatim se kroz baraž protiv Norveške domogla Evropskog prvenstva koje se 2004. godine igralo u Nemačkoj. Tačno dve decenije kasnije prisećamo se turnira koji je obeležio detinjstvo čitave jedne generacije - pobede nad Hrvatima, penala protiv Švedske, poraza od Italije i srebrne medalje koja je pokrenula kompletan fudbal u zemlji koja će se raspasti dve godine kasnije.
"Malo smo ostajali duže u gradu... Nekad smo znali. Imali smo dobre rezultate pa smo bili popularni i povlašćeni u gradu. Znali smo da kad imamo izlazak do 11, dođemo u 12 ili u pola jedan. Vraćali smo to na terenu, pa nije bilo problema", rekao je u prisećanju na taj turnir nekadašnji napadač Andrija Delibašić, jedan od lidera generacije.
Na 20. godišnjicu meča između SCG i Hrvatske (3:2) u Oberhauzenu u razgovoru sa akterima tog meča MONDO se prisetio kako je izgledao put mladih reprezentativaca, predvođenih legendarnim Vladimirom Petrovićem Pižonom. Meč protiv Hrvatske, odlučen volej udarcem mladog Branislava Ivanovića, doneo je krucijalna tri boda, a Srbiju i Crnu Goru tek je u finalu zaustavio izuzetno jak italijanski tim. Gotovo niko nije očekivao da će turnir biti tako uspešan.
"Ispraćeni smo iz Beograda kao da su svi mislili da ćemo ispasti u grupi. Otišli smo bez podrške javnosti, niko nije očekivao uspeh i onda je ulazak u finale bio ogroman uspeh. Svi su počeli da gledaju naše utakmice. U tom finalu Nikola Mijailović dobio je crveni karton i to je odredilo utakmicu. Oni su stvarno bili dobri, ali zbog crvenog kartona nismo osvojili. Sad je 'šta bi bilo, kad bi bilo'. Dali smo zadatak narednim generacijama ulaskom u finale. Stvarno veliki uspeh je napravljen, malo je falilo da se zlatnim slovima upišemo u istoriju srpskog i crnogorskog fudbala. Imali smo doček u Skupštini grada, na aerodromu, navijači su nas pozdravljali. Svi su gledali finale Evropskog prvenstva", priseća se nekadašnji mladi reprezentativac Igor Matić na početku razgovora za MONDO.
Sećanja na turnir u Nemačkoj ne blede ni kod Bojana Nezirija. "Skromno smo otišli, a to nam je bila vrlina. Interesovanje javnosti je raslo, to je normalno, svi su videli da možemo do same završnice. Tek sad sa ove tačke gledišta, kad pogledamo koja imena svetskog fudbala su igrala... Dogurali smo do finala, neke dobre reprezentacije ostavili smo iza nas", rekao je nekadašnji fudbaler, prepoznatljiv po fantastičnom centaršutu levom nogom.
Ali, nećemo krenuti od finala. Reprezentacija Srbije i Crne Gore završila je druga u kvalifikacijama za EURO, odmah iza Italijana koji su imali dva boda više. Moralo je kroz baraž, koji se ispostavio teži nego što se očekivalo. "Kako smo došli do tog Evropskog prvenstva? Baraž mečevi sa Norveškom... Igrali smo na Marakani protiv Norvežana, tu je igrao i Nemanja Vidić koji je kasnije propustio turnir. Pobedili smo 5:1, ali pominjem to jer smo revanš izgubili 3:0. Brzo je bilo 3:0 za njih tamo. Bilo je spašavanje, otišli smo kako mi to znamo... Sećam se naslova 'Drama u Dramenu', ali smo se spasili nekako. Mislim da smo se na Paliću pripremali za Evropsko prvenstvo. Pre nas godinama nijedna reprezentacija nije otišla na veliko takmičenje", govori nam Matić, jedan od najbitnijih igrača Srbije u kvalifikacijama.
NAJJAČI ADUTI REPREZENTACIJE
Mlada reprezentacija preživela je baraž, a na Evropskom prvenstvu našla se u grupi sa Hrvatskom koju su predvodili Darijo Srna i Niko Kranjčar, Belorusijom u kojoj su se pitala braća Hleb i Italijom u kojoj su Andrea Barzalji, Alberto Đilardino i Danijele De Rosi bili malo bolji od ostatka. Reprezentativci su znali da imaju šanse!
"Gomila igrača koja je napravila velike igračke karijere, ali nije to samo individualno, bili smo i fantastična grupa", kaže nam Matić, a to je stav i njegovih kolega. "Sećam se mnogo toga, i samih kvalifikacija, i početka priprema sa selektorom Pižonom, kako smo prošli put do same završnice, gde nismo bili favoriti poput Hrvata, Italijana, Šveđana, Portugalaca... Jedan dugačak put smo prošli kao generacija, od trnja do zvezda. Dosta njih je kasnije zaigralo i za A reprezentaciju, napravilo vrhunske karijere. Smatram da je za nas kao generciju upečatljivo to zajedništvo, svlačionica u kojoj smo bili vesela i hrabra družina. Zasluženo smo došli do srebra", u razgovoru za MONDO ističe Goran Lovre, strelac gola na meču protiv Hrvatske.
Po rečima tadašnjih mladih reprezentativaca, znali su da imaju kvalitet - i kao pojedinci, i kao tim. "Mi smo znali da je Evropsko prvenstvo veliko takmičenje, a ispraćeni smo bez neke pompe. Niko nije shvatao da možemo da ugrozimo ostale protivnike. Verovali smo, imali smo zajedništvo i duh, imali smo motiv da se protiv jake ekipe pokažemo. Došli smo do pobede koja nas nije iznenadila, zato što smo čvrsto verovali u uspeh", kaže nam Neziri, dok Andrija Delibašić dodaje detalje o snazi tima: "Sećam se dobrog ambijenta koji je vladao tih godina u mladoj reprezentaciji. Vođeni Pižonom, a ne moram da govorim ko je i šta je značio za naš fudbal, jednostavno smo se našli, družili smo se i van terena. Ako treba da izdvojim nešto, to je timski duh. Pratili su nas i rezultati. Planiranje je bilo izvrsno, igrali smo fantastične pripremne utakmice protiv Francuske, Engleske... To je urodilo plodom."
Kako nije... Nakon dugog perioda bez velikih fudbalskih uspeha, posle građanskog rata, sankcija i bombardovanja, mlada reprezentacija Srbije bila je prva koja je krupnim koracima izašla pred svet. Razgovori sa četvoricom fudbalera iz generacije koja je 2004. godine igrala Evropsko prvenstvo u Nemačkoj ukazuju da je najbitniji čovek za te korake bio selektor Vladimir Petrović!
PIŽON SVE UME BOLJE OD VAS!
Impresivna igračka karijera u dresu Crvene zvezde i Jugoslavije, avantura u Arsenalu, osvajanje Kupa evropskih šampiona kao pomoćni trener u štabu Ljupka Petrovića, pa samostalni posao u Zvezdi. Pižona je pratio dobar glas - svi su znali šta može na terenu, a nakon Evropskog prvenstva 2004. godine i na klupi. Bio je idealan čovek na mestu selektora.
"Pižonova je zasluga, trener je ključ i bez njega je nemoguća misija. Ja sam i nakon tog prvenstva i dok sam igrao u drugim klubovima govorio da mi je mnogo žao što Vladimira Petrovića Pižona nisam imao kao trenera u nekom klubu. Mogao je još mnogo da me unapredi kao igrača svojim fudbalskim znanjem. On je jedan veliki i pošten čovek, mislim da su se neki klubovi i ljudi u Srbiji ogrešili o njega. Zaslužuje mnogo više pažnje zbog svog znanja, nemamo mi mnogo takvih ljudi", ističe Goran Lovre, u čijem se glasu stvarno čuje koliko ceni trenerske i ljudske kvalitete jednog od najboljih fudbalera u istoriji Zvezde.
Poseban odnos tadašnji selektor imao je sa Bojanom Nezirijem, izvukao ga je kada niko nije očekivao i gurnuo u vatru iako nije bio redovan u kvalifikacijama. "Dobio sam priliku u startnoj postavi protiv Hrvatske, što nije bio slučaj kroz kvalifikacije. Ulazio sam povremeno u igru, a tada je Pižon odlučio da igram jer sam poznavao Srnu kao direktnog protivnika. Eto, nametnuo sam se tu. Ta utakmica ostaje u sećanju, obeležila mi je karijeru", seća se Neziri i dodaje: "Pre svega, Pižon je sjajan čovek. Veliko fudbalsko ime! Uvek ima šta da vam pokaže, da napravi pozitivnu atmosferu u ekipi, da izgradi duh i zajedništvo. Mislim da nas je to i dovelo do finala! Zaista sjajan demonstrator, psiholog, pedagog... Kažem, kvalitetan čovek! Uticalo je to na nas, da se još više dajemo, na terenu, na treninzima, na utakmicama, na svim okupljanjima. Uvek smo sa velikom željom dolazili, nikome nije padalo na pamet da otkazuje pozive u reprezentaciju. Svi smo jedva čekali okupljanje. On je imao veliki uticaj na naše razvijanje. Pogotovo na osvajanje te srebrne medalje, u koju je malo ko verovao. Otišli smo na Evropsko prvenstvo... Ne mogu da kažem kao autsajderi, ali retki su verovali da možemo da prođemo grupu. Eliminisali smo Hrvatsku što je za mnoge bilo iznenađenje."
Pižonom fudbalski talenat ostao je kultni detalj srpskog fudbala i dugo godina nakon njegovog penzionisanja. Dok je radio u Crvenoj zvezdi često je znao da se "skine" i fudbalerima pokaže kako bi trebalo da odrade ono što se od njih očekuje. Priseća se takvog odnosa i u mladoj reprezentaciji vezni fudbaler Igor Matić, koji je i mogao najviše da nauči od Vladimira Petrovića.
"Imali smo fenomenalnu energiju i atmosferu. Jedva smo čekali okupljanja. Atmosfera je preduslov da se napravi dobar rezultat. Pižon je bio vrhunski selektor u svakom smislu. Znao je da nam progleda za neke stvari, ali smo na terenu bili prava grupa. Posebno u ofanzivnom delu, dosta stvari nas je naučio. Sada da pričamo o nekim stvarima koje rade vrhunske ekipe poput Mančester sitija, ulazak u igru iz poslednje linije, mi smo to radili sa Pižonom u reprezentaciji pre 20 godina. Stvarno smo bili dobri u tome. Bio je vizionar, čovek ispred svog vremena. Koristio je sav svoj talenat i kreativnost. Ja ga se ne sećam kao igrača, ali prenosio nam je ono kako je igrao fudbal. Nije znanje znati, znanje je preneti znanje. On je i to radio vrhunski. Sve reči hvale za njega i za njegov stručni štab. Bio je ekstra talentovan, izuzetno kreativan. Uvek mi je govorio 'Ti nisi brz igrač, ti si kao ja. Traži loptu u noge, ne trkaj se, samo razigravaj'. Mnogo mi je pomogao na putu u karijeri. I sad kao trener koristim znanje koje mi je Pižon preneo", rekao je bivši trener Čukaričkog i Novog Pazara.
Seća se Pižonove magije i Andrija Delibašić. "Pižon je bio sjajan za nas. Iako smo mi bili klinci kad je on harao evropskim terenima, igrao za Zvezdu i za Arsenal u Engleskoj. Stvarno smo imali prijateljski odnos, uz poštovanje i autoritet. Imao je šta da pokaže na terenu. Iako je već bio u godinama, sa nama je igrao povremeno pred utakmice ili na treninzima, kada je neka opuštena atmosfera. Znao je da se skine u šorts i majicu, obuje kopačke i pokaže nam ono što on zna. A znao je stvarno puno. Mi smo bili klinci, željni svega, pa smo malo i koristili tu njegovu dobrotu. U par navrata smo trpeli kritike... Bio je ključni faktor uspeha te generacije", ističe bivši golgeter Partizana i dodaje: "Malo smo ostajali duže u gradu... Nekad smo znali. Imali smo dobre rezultate pa smo bili popularni i povlašćeni u gradu. Znali smo da kad imamo izlazak do 11, dođemo u 12 ili u pola jedan. Vraćali smo to na terenu, pa nije bilo problema. Bio je Pižon sjajan, šteta i zbog njega što nismo osvojili zlato. Ostaje žal jer smo bili desetkovani u tom finalu. Nije igrao Jokić, ja sam imao parne kartone zbog Belorusije i Švedske. Bili smo oslabljeni, a Italija veoma jaka u tom uzrastu."
Polako, polako, nećemo opet u finale. Nismo se još dovoljno posvetili utakmici protiv Hrvatske na samom početku takmičenja.
NA STADIONU KAO DERBI, A ADRENALIN RASTE!
Raspad zajedničke države stvorio je sportsko rivalstvo koje i dalje traje. Obeležio ga je Zoran "Bata" Mirković na Maksimiru, obeležili su ga i neki incidenti na klupskom nivou početkom devedesetih. Obeležio ga je i bolan poraz mlade reprezentacije Srbije protiv Hrvatske (6:2) u Beogradu u avgustu 1999. godine, pa je sve to podgrejalo atmosferu.
Dijaspora je ozbiljno shvatila zadatak, na obe strane. Navijačke zastave, koreografije, pesma tokom čitavog meča, sve je mnogo više podsećalo na prvenstveni meč u Argentini nego na utakmicu mladih selekcija na Evropskom prvenstvu, u inače "mirnoj" Nemačkoj, kilometrima daleko od Balkana.
"Izgledalo je kao da igraju A reprezentacije, a ne mlade. Sećam se dolaska na stadion, par hiljada navijača je već navijalo, zastave, palile se baklje...Držao nas je adrenalin, jedva smo čekali utakmicu. Na stadionu isto dobra atmosfera, stvorena je prava slika o derbiju. Sećam se tih naših pesama, sećam se kako je izgledalo kad je svirala himna. Nije mnogo od nas do tada igralo takve utakmice, posebno protiv takvog rivala. Divno, veliko iskustvo, ljudi iz dijaspore su dolazili sa svih strana Nemačke, prilazili su posle utakmice, dolazili u hotel. Nikada neću zaboraviti druženje sa njima. Osetili smo pravu atmosferu za dobar rezultat zbog te podrške", ističe Bojan Neziri dve decenije kasnije i dodaje: "Dosta lepih momenata sa ljudima koji su došli da nas bodre. Mnogo naših ljudi, naših navijača, porodice, prijatelja... Bili su tu i čelnici FSSCG. Mnogo lepih detalja koji nikada neće izbledeti. Sećam se da je u mom rodnom Šapcu ceo grad pratio utakmice. Na najbolji način sam predstavio grad i klub, nezaboravno veče."
Atmosferu ističu i njegovi saigrači. "Postojao je veliki naboj, znali smo da u Nemačkoj živi veliki broj Hrvata, ali i naših ljudi. Znali smo da će biti vrela atmosfera, ali nas je to samo motivisalo. Krasila nas je hrabrost, bili smo spremni i fizički i psihički", priseća se Goran Lovre, dok Andrija Delibašić dodaje: "Bilo je sjajno igrati pred takvim navijačima. Znamo koliko Srba i Crnogoraca živi u Nemačkoj, oni su pratili svaki naš korak. To Evropsko prvenstvo bilo je fantastično organizovano, na dobrim terenima, sa navijačima, medijima, suđenjem... Nama je od početka bilo jasno da ćemo se boriti za medalju, samo pitanje kojeg sjaja."
Takođe, Igor Matić se priseća fantastično organizovanog turnira i neverovatne podrške koju je mlada reprezentacija dobijala na svakom koraku. Na meču protiv Hrvatske i on je bio u njihovoj ulozi, pošto se nije našao na terenu i zbog toga mu je bilo teško.
"Sama organizacija je bila fenomenalna. Osetili smo to na svakom koraku. Nemci su bili domaćini, imali su mnogo dobrih igrača i nisu ništa napravili. Dobro je što se nas neko setio, da piše o tome posle 20 godina. Ne o meni, nego da nama da malo prostora zbog ogromnog i lepog uspeha. Mi smo bili u Oberhauzenu, gde smo igrali dve utakmice. Bohum je valjda sat, sat i po vremena udaljen, tamo smo igrali finale. Tu se sve zna, satnice, termini, kad, šta i kako. Dosta navijača je dolazilo na treninge, ali smo ipak imali mir u hotelu za analize i pripreme utakmice. Imali smo obavezu prema navijačima, da napravimo dobar rezultat. Dosta vremena smo provodili u hotelu, tu je u centru pažnje oporavak, analiza i pripremni trening. Ne mogu tu igrači da budu nespremni, mogu da budu samo umorni jer izlaze iz sezone", kaže nam Igor Matić, koji je meč protiv Hrvatske odgledao sa klupe. "Teže je gledati, najlakše je biti igrač. Kad ste na terenu, radiš svoj posao, znaš svoje zadatke i pokušavaš da odradiš to na najbolji način. Do tebe je samo to što ti je rečeno", dodaje uz osmeh.
A MEČ - SPEKTAKL!
Rekli smo već, Hrvatska je barem na papiru bila favorit protiv SCG. Uticali su na to brojni faktori, ali četa Vladimira Petrovića Pižona zabeležila je istorijsku pobedu. Obeležili su je Bojan Neziri sa dve asistencije, Andrija Delibašić promašenim penalom, Goran Lovre pogotkom iz odbitka u toj situaciji i na kraju Branislav Ivanović, volej udarcem za pobedu.
"Sećam se svega sa te utakmice. Hrvati su bili fantastični... Mi smo vodili 1:0 na poluvremenu, a na poluvremenu je ušao Eduardo i napravio nam velike probleme. Izjednačili su, imali dosta šansi. Bane Ivanović je defanzivno bio odličan, ali je uvek imao taj osećaj za gol. Negde mu se tu karijera okrenula. Sećam se u svlačionici, ulazimo posle meča i kaže Bane 'Matke, šta je ovo, svi me zovu?'. Imao je mnogo propuštenih poziva. Sećam se da je Bojan Neziri centrirao, on uhvatio volej na drugoj stativi i dao gol. Jako bitna pobeda za nas, pred punim stadionom. Bio je veliki naboj. Rat, takvo vreme, sankcije, još je sve sveže. Rivalitet je postojao. Utakmica je bila dobra, efikasna, oni u boljem momentumu nakon 2:2", govori nam Igor Matić.
Za Bojana Nezirija mnogi su istakli da je bio najbolji pojedinac meča. "Upečatljiv mi je moj prodor i centaršut kod prvog gola. Zaista pravi tajming, pa ulazak Danka Lazovića i gol... Dobio sam šansu selektora i iskoristio je na maksimalan način. Bio sam prepoznatljiv po prodorima jer su me krasile brzina i odlična leva noga, tu sam prošao pored Kranjčara i Buljata, pa precizno pogodio Danka. Otvorilo mi je da kasnije i neke druge utakmice odigram na visokom nivou. Verovao sam u sebe, igrao sam u velikom klubu i bilo je samo pitanje kada ću pokazati kvalitet. Drago mi je što je to bilo baš protiv Hrvatske. Nije moglo bolje! Kod druge asistencije nije to bio ni idealan položaj mog tela, ni idealan centaršut. Bilo je to jedino rešenje. Morao sam da centriram povratnu loptu nakon izvedenog auta, na bilo koji način. Srećom pa je Bane Ivanović ispratio to sa druge stative. Mogu da kažem da sam ga posle tog centaršuta vinuo u fudbalske visine. Nekoliko puta smo se sreli i u šali smo govorili da je tu krenuo njegov uspon. On pre toga nije igrao nijednu utakmicu za mladu reprezentaciju, kao najmlađi nam se priključio. Odigrao je kvalitetno, postigao gol za pobedu i omogućio nam šansu za plasman. Iako je defanzivac, on je umeo da se nađe u završnici, imao je odlične napadačke karakteristike. U velikim klubovima u kojima je igrao dao je mnogo golova ne samo iz prekida već i iz same igre. To je nagovestio već u Nemačkoj."
Reprezentacija Srbije i Crne Gore povela je pogotkom Danka Lazovića nakon centaršuta Bojana Nezirija u prvom delu, a prednost duplirala početkom drugog dela meča. Andrija Delibašić je izveo kazneni udarac i nije postigao gol, ali je Goran Lovre uspeo da popravi stanje i da zatrese mrežu. Obojica se veoma dobro sećaju te situacije.
"Meni je bilo simpatična Andrijina reakcija, on je jedini tugovao dok nije shvatio da smo dali gol. Uhvatio se za glavu dok su svi ostali slavili sa mnom. Više se nervirao što je promašio penal, ali to nije ni bilo bitno jer smo dali gol", kaže Goran Lovre, dok se Andrija i danas pomalo kaje... "Mene je poremetilo. Sanjao sam gol protiv Hrvatske, da ću doneti pobedu i bodove. Poremetio me je i skoro ceo turnir sam mislio o tome. Možda sam tek u polufinalu prestao da mislim. Promenio me je na ličnom planu, dosta sam razmišljao, bio sam povučen... Izgarao sam na terenu, ali možda nisam odigrao najbolje što sam mogao to Evropsko prvenstvo. Ja nisam izvodio penale, Danko Lazović je bio zadužen. Danko je već dao gol Hrvatskoj za 1:0, pa je meni zapalo da šutnem penal. Ideja je bila da ja šutnem penal, otvorim turnir golom i zakoračim na Evropsko prvenstvo. Na kraju smo se radovali i prošao je taj trenutak tuge. Sećam se da su navijači bili iza gola, slavili su i pre nego što sam izveo i nekako sam ih razočarao. Istina je, ja nisam video taj gol. Samo sam video slavlje celog stadiona i da svi trče na stranu da zagrle Lovrea. Zahvaljivao sam mu se na kraju što je ispratio", istakao je Delibašić.
Hrvatska je uspela da se vrati. Eduardov ulazak u igru trgao je ekipu, naturalizovani fudbaler prepolovio je zaostatak, a Niko Kranjčar doneo izjednačenje u 68. minutu. Drugi timovi bi potonuli, mlada reprezentacija SCG nije.
"Ostalo mi je u sećanju da smo tokom čitave utakmice mi imali kontrolu, iako to rezultat nije uvek pokazivao. Ni u jednom momentu se u glavi nisam kolebao. Ispostavilo se da je Bane Ivanović kao jedan od mlađih ušao sa klupe i postigao pobedonosni gol, ali svakako da mi znači i moj postignut gol. Znači i celokupna igra saigrača, nismo se mi osetili ugroženo, nismo paničili. Ušli smo hladne glave, hrabrog srca i to je bio ključ", kaže 20 godina kasnije Goran Lovre.
MALO FALILO ZA ZLATO!
"Šteta što nismo osvojili zlatnu medalju jer onda zauvek ostaješ upisan u istoriji. Napravili smo veliki uspeh. Bili smo dobri, kvalitetni, i pojedinačno i timski. To finale je odredio crveni karton Nikole Mijailovića u 34. minutu i ostali smo limitirani. Izgubili smo od Italijana 4:1 u Avelinu, dobili smo ih golom Dejana Milovanovića u Novom Sadu, pa smo izgubili u grupi 2:1 i onda finale", kaže nam Igor Matić, koji je u kratkom roku četiri puta imao Italijane za rivale.
Pobedili su nas u finalu, a nije trebalo ni da dođu do njega! "Smatram da je na meču protiv Italije u grupnoj fazi napravljena velika sudijska greška. Poništen je gol Danka Lazovića koji sam ja namestio! Da taj gol nije poništen, Italija ne bi ni igrala finale. Mi smo u grupi pokazali da možemo protiv Italijana. Bili smo dominantni. Taj gol Lazovića trebalo je da presudi Italijanima i da ispadnu iz grupe, sudija je svirao ofsajd. Sudija je podigao zastavicu nakon četiri-pet sekundi, iako se na snimku videlo da je Danko tri ili četiri metra u dobroj poziciji. U toj utakmici smo pokazali da smo dominantni, ništa nam nisu mogli", priseća se Lovre i okreće priču na anegdotu pred finale: "Ostalo mi je upečatljivo da su Piksi i Dejo (predsednik i potpredsednik FSSCG) na ručku pred utakmicu rekli 'Momci, postigli ste veliki uspeh, šta god uradili vi ste naši pobednici, jedino nas interesuje da ne dobijete crveni karton'. Uperili su očima i jedan i drugi ka Džoniju Mijailoviću koji je sedeo pored mene za stolom, aludirajući na to da je on luckast i svoj, ali da ga svi mnogo volimo. Nažalost, ispostavilo da ga je poneo žar... Ne možemo da vratimo vreme. Niko njemu nije zamerio, to je veliki uspeh cele generacije. Džoni je bio jako bitan momak u toj ekipi."
Za finalni meč reprezentacija Srbije i Crne Gore imala je velikih problema. Bez Nemanje Vidića i Marjana Markovića koji nisu ni krenuli na turnir, pa bez Bojana Jokića i Andrije Delibašića koji su imali kartone... A opet, malo je falilo! "Sklop svih elemenata je falio za zlato. A verovatno i malo kvaliteta. Možda Italijani u kvalifikacijama nisu bili toliko dominantni, dobili smo ih u Novom Sadu, ali kada je došlo Evropsko prvenstvo igrali su svi njihovi najbolji igrači. Većina su bili igrači iz Serije A. Došli smo u finale bez standardnog štopera Jokića. Dobijen je crveni karton. Neću sebe hvaliti, odigrao sam to prvenstvo možda ispod nekih očekivanja, ali verujem da bih značio timu. Protiv Švedske sam pogodio sa penala, vratio se u život, bio sam pun samopouzdanja. Neki glup faul iz nervoze me je koštao finala i dan danas mi je žao zbog toga", priseća se Andrija Delibašić koji je imao veoma buran turnir. Bolje od srebra nije moglo. "Mi smo dosta dobro poznavali igru Italijana, sreli smo se sa njima i u kvalifikacijama i u grupnoj fazi. Moglo je finale da bude izjednačeno. Rani crveni karton presekao je ekipu, odnos snaga na terenu više nije bio isti. Nije bilo realno da pariramo tako kvalitetnoj ekipi. Istakli su se Đilardino i De Rosi", kaže nam Bojan Neziri, ali tadašnji reprezentativci ponosni su i na uspeh i na primer koji su ostavili.
POČELA DOMINANTNA ERA MLADE REPREZENTACIJE!
Evropska prvenstva za igrače do 21 godine organizovana su tri puta u četiri godine, a to je i najuspešniji period našeg nacionalnog tima. Dok je UEFA prebacivala turnir sa parnih na neparne godine, reprezentacija SCG dominirala je i tri puta stigla do same završnice. Pored poraza od Italijana 2004. godine tu je i poraz od Holandije u finalu 2007. godine, uz osvojeno treće mesto pobedom nad Ukrajinom 2006. godine.
"Sad nam je jako teško da odemo. Ako ne praviš rezultat, ispadaš u drugi, treći, četvrti šešir. Odlaskom na Evropsko prvenstvo ideš u bolji šešir, stvaraš kontinuitet. Malo ko to pominje. Kad se pominju ti uspesi mlađih kategorija, ogroman uspeh generacije Veljka Paunovića na Novom Zelandu ili Ljubinka Drulovića u Litvaniji, ali mlada reprezentacija je seniorski fudbal. Ja bih voleo da osvojimo to u nekom narednom periodu. Ta prvenstva za mlade su seniorski fudbal jer igrači počnu kvalifikacije kad imaju 21 godinu. Ja sam 2004. godine na Evropskom prvenstvu imao 23 godine. Na tom prvenstvu je igrao Đilardino koji je bio prvi strelac Serije A. Treba razdvojiti kadetski i omladinski fudbal od mlade reprezentacije", kaže nam Igor Matić.
Ipak, Vladimir Petrović Pižon tada je mislio i na budućnost fudbalske reprezentacije. Na turnir su otputovali momci koji su bili nekoliko godina mlađi, poput Branislava Ivanovića, Dejana Milovanovića, Boška Jankovića, Miloša Krasića i Simona Vukčevića. On je od pojedinih saigrača bio mlađi čak pet godina, ali je ideja bila jasna - neko će morati da predvodi narednu generaciju.
"Ako se vratimo na te ranije utakmice sa Hrvatskom, sve je to bilo dodatni motiv. Motivisala su nas i imena hrvatskih igrača, klubovi u kojima oni igraju. Želeli smo da im se revanširamo, želeli smo i da otvorimo vrata uspesima nekim našim narednim generacijama. Taj naš rezultat bio je poput incijalne kapisle. Posle nas su pravili dobre rezultate, To Evropsko prvenstvo steklo im je veliko iskustvo, pa kad su postali vođe i lideri i oni su doneli rezultat. Definitivno im je značilo. Ponosan sam na to što smo bili incijatori uspeha narednih generacija", priseća se Neziri, dok Goran Lovre koristi još jednu priliku da istakne u prvi plan Vladimira Petrovića. "Pižonova zasluga je i što su na tom Evropskom prvenstvu samo nastavili naš pobednički niz. Tu su bili Miloš Krasić, Boško Janković, Vladimir Stojković, Dejan Milovanović, Simon Vukčević... Oni su postali predvodnici narednih generacija. I to je selektorova velika zasluga, mnogo im je značilo što su bili u Nemačkoj sa nama", dodao je nekadašnji vezni fudbaler.
Deo tog tima na Evropskom prvenstvu bili su i fudbaleri impresivnih karijera poput Vladimira Stojkovića, Vladimira Dišljenkovića, Milana Biševca, Miloša Marića... Tu u Nemačkoj počela je revolucija koja je trajala narednih nekoliko godina! "Velika zahvalnost vama što ste nas se setili, trebalo je i neko iz FSS da nas se seti. Taj događaj iz 2004. je neki preokret, tu je naš fudbal krenuo uzlaznom putanjom. Posle su došla i Svetska prvenstva, i uspesi mlađih kategorija...", rekao je na kraju razgovora Goran Lovre.
Dve decenije kasnije Srbija pakuje kofere i putuje za Nemačku. Na mestu gde je svojevremeno mlada reprezentacija započela dobar niz na Evropskim šampionatima. Sada se nadamo da bi tako nešto mogli da postignu i "orlovi", predvođeni Draganom Stojkovićem Piksijem, protiv najboljih timova Evrope.
(MONDO/Dušan Ninković)
BONUS VIDEO: