Italijanski fotoreporteri čekali su 25. marta na aerodromu Fjumičino da Siniša Mihajlović sa svojom porodicom iz Srbije krene ka izlazu. Uslikali su ga kraj oca Bogdana Mihajlovića i brata Dražena, koji su došli iz Novog Sada u Rim, gde je Miha igrao za Lacio.
Iako je imao želju da ih u "Večnom gradu" sačuva od rata, otac Bogdan nije dugo izdržao. Zahtevao je da se vrati u Novi Sad, u kojem je živeo nakon rata u Jugoslaviji i u kojem je i preminuo 2010. godine, sa 69.
"Boravili smo u Rimu, ali nakratko. Moj otac je bio Srbin od glave do pete, imao je osećaj da beži i želeo je da se vrati. Ako moram da umrem, umreću kod kuće, među svojim ljudima'. Tako smo se svi vratili, nisam mogao da ih ostavim", rekao je u intervjuu za Gazetu delo Sport Dražen Mihajlović, Mihin četiri godine mlađi brat koji i danas živi u Novom Sadu.
Otac Siniše Mihajlovića je iz selja Kukulje u opštini Srbac u Republici Srpskoj, gde Mihajlovići i danas imaju rođake. Porodicu je zasnovao u Borovu, u braku sa suprugom Viktorijom, koja takođe sada živi u Novom Sadu. U Borovu Naselju rodili su se i Dražen i Siniša.
"Mama je bila pravi general u kući, vaspitavala nas je iako je morala da radi. Tata je imao naporan, težak život, bez ikakve dokolice i zabave, kao i ljudi njegove generacije između rata i Titovog režima. I to ga je često vodilo u bar, a kada bi se vratio bilo bi teško. Preminuo je pre nekoliko godina od tumora. Siniša je rekao da je u sećanje na njega uvek naručivao dve rakije, jednu za sebe, drugu za tatu. Ja sada naručujem tri...", rekao je Dražen u emotivnom razgovoru sa italijanskim novinarima.
Početkom devedesetih porodica je prolazila kroz traumatična iskustva građanskog rata u Jugoslaviji. Mihini najbliži morali su da odu iz Borova.
"Moj hrvatski rođak, sin brata moje majke, želeo je da digne u vazduh našu kuću u Borovu dok su moji roditelji bili u njoj tokom finala (Kupa šampiona 1991. godine) protiv Olimpika. Nije to uradio samo zato što je i njegov brat bio u kući. Pipe, Sinišin prijatelj, digao je u vazduh, ali samo da bi uplašio moje roditelje i naterao ih da pobegnu, inače bi stradali. Oni koji su videli takve užase ne mogu da pobegnu od njih", rekao je Dražen Mihajlović.
Kakav je bio Siniša? Dražen Mihajlović opisao ga je kroz anegdotu koja zapravo nije njegova, već Sinišina.
"Zapravo, to prvo sećanje nije moje, već njegovo. Govorio mi je o tome mnogo puta i to će pomoći da shvatite ko je bio moj brat. Mislim da je tada imao šest godina, a ja samo dve. Naši roditelji išli su rano ujutru na posao, a nije bilo novca za dadilju, ni da bi Siniši dopustili da ide u vrtić. Zato su morali da razmišljaju o tome šta će sa mnom ujutru posle šest sati", kazao je Dražen Mihajlović.
"Zato je on otišao iz kuće dok sam spavao, da bi mi kupio mleko i hleb za doručak, ali iako je radio stvari koje rade odrasli, bio je samo dete, sa svih svojim strahovima koje nosi taj uzrast. "Kada bi došao kući, okrenuo bi se tako da bude leđima okrenut ka peći i nepomično i širom otvorenih očiju gledao je u kućna vrata, da se uveri da li je neko ušao. Mislim da je prevazilaženje straha bila lekcija koju je tada naučio... Mada moje prvo sećanje nije epizoda, već buka", dodao je mlađi brat Mihajlović.
Buka?
"Da, buka od lopti koje je Siniša čitavog dana šutirao u vrata garaže ispred susredne kuće. Mnogo puta je morao da ih zameni. Gašao je 'prečku'. Njegovi golovi iz slobodnih udarca rodili su se tako što je desetine hiljada puta šutirao u vrata te garaže i činio da komšija Dragan 'poludi'", opisao je on.
Da li su kao deca delili igračke?
"Ne mnogo. Siniša je bio ljubomoran na njih i uvek je bio precizan, sitničav, uvek je sve držao uredno. Kada bih prišao sve bih mu rasturio. Autići su bili u redu, ali nikad mi nije dopustio da mu brinem o loptama. Pazio je na njih kao da su deca, stavljao je mast na njih i neke je koristio samo na travi i čuvao ih je tako da se ne oštete. Ali sa druge strane razmenjivali smo obuću"
Braća Mihajlović nisu nosila isti broj, a otac je za Božić donosio kući poklone iz firme u kojoj je radio kao vozač, Borova.
"Nismo nosili isti broj, ali je firma u kojoj je radio naš otac za Božić uvek davala kao poklone i onda bi on dozvolio meni i Siniši da odemo da ih razmenimo za naš broj"
Miha spasavao ujaka Hrvata od Arkanovih tigrova
"Svi ratovi su užasni. Ali bratoubistvo rat koje smo doživeli u bivšoj Jugoslaviji je najteže što može da se dogodi. Prijatelji pucaju jedni u druge, porodice se raspadaju. Video sam kako moji ljudi padaju, kako nestaju gradovi. Kako sve postaje izbrisano. Moj najbolji prijatelj je uništio moju kuću. Moj ujak, Hrvat i rođeni brat moje majke, govorio je da je hteo da zakolje mog oca kao svinju. Našli su ga Arkanovi 'Tigrovi' i umalo nije bio ubijen. Pozvali su moj broj telefona i spasao sam mu život. Mnogo sam puta govorio o mojoj oproštajnoj poruci Arkanu, koga sam znao i pre rata, kao i o mojoj osudi njegovih zločina, o tome što je on tada predstavljao za Srbe... Biće potrebno da prođu još dve generacije da bismo shvatili šta se dogodilo", rekao je Siniša Mihajlović.
Mihu Vukovar boleo do kraja života
"Rođen sam u Vukovaru, za mene je to bio najlepši grad na svetu. A, onda je postao simbol rata. Vratio sam se tamo pre dve godine, posle 25 godina... Poslednji put bio sam tako tokom sukoba, 1991. Sve je bilo sravnjeno sa zemljom, nisam mogao ni da se orijentišem... Pamtim ruševine zgrada i mašine koje su pravile rovove. Ptica nije letela, nije bilo ni pasa. Pamtim pogled dva desetogodišnjaka, dok su nosili puške. Imali su oči muškaraca u telu dece. Tužne oči, koje su videle sve osim detinjstva. Jedan od njih mi je prišao i pitao me je ko sam. Često pomislim na to dete, voleo bih da znam šta mu se dogodilo. Ako ga rat nije uzeo, onda je danas muškarac. Možda ima ženu i decu. Nadam se da su ta deca postala odrasli koji su ponovo otkrili malo svetlosti", takođe je rekao Miha u jednom intervjuu.
Siniša Mihajlović premnuo je u decembru 2022, posle višegodišnje borbe sa leukemijom. Za sobom je ostavio brojnu porodicu, suprugu Arijanu, unučad, majku Viktoriju, brata, kumove, prijatelje i mnogo poštovalaca. Otišao je kada je imao samo 53 godine, a u tih 53 stalo je zaista mnogo toga.
Bonus video: