Legendarni vezista Mančester junajteda Pol Skols (50) izašao je u javnost sa svojom dirljivom porodičnom pričom o sinu Ejdanu (21), koji ima autizam. Iako je donedavno bio TV analitičar na utakmicama Mančester junajteda i drugih engleskih timova u Evropi, odustao je od tog posla da bi sve podredio svom sinu.
Hrabro i preko potrebno onima koji prolaze kroz iste ili slične teškoće, Skols je smogao snage i javno govorio o svemu kroz šta prolazi njegova porodica.
"Prestao sam da komentarišem. Doneo sam odluku zbog Ejdana i njegovih potreba, za koje verovatno znate. Sve što sada radim tiče se njegovih rutina, veoma su striktne i odlučio sam da sve što radim bude podređeno njemu. Bio sam konstantno na liniji Mančester - London", rekao je on u emisiji "Stick to Football", okružen zvezdama.
U razgovoru sa svojim bivšim saigračima Gerijem Nevilom, Rojom Kinom, kao i bivšim špicem Arsenala Janom Rajtom i fudbalerkom Džil Skot, Skols je bez ustezanja govorio, veoma emotivno.
Kako izgleda njegova dnevna rutina kada prati Ejdena?
"Bivša supruga Kler i ja više nismo zajedno. Imamo po tri večeri sa njim, a njena majka je sa njim u petak uveče. Sve se svodi na to da uvek sa njim radimo iste stvari. On ne shvata, tačnije ne zna kad je koji dan, ali zna da razlikuje dane prema onome što radimo. Uzimam ga iz dnevnog boravka svakog četvrtka, pa odlazimo na plivanje, to voli. Dva sata smo tamo, na putu ka kući jedemo picu. Nedeljom ga odvezem iz kuće da idemo u prodavnicu slatkiša da kupi mnogo čokolade. Dakle, ne zna dane, ni koje je vreme, samo zna ono što radimo. U decembru će napuniti 21 godinu".
"Ima težak oblik autizma"
Skols rado na društvenim mrežama deli sa javnošću svoje aktivnosti sa mlađim sinom, kraj kojeg ima još jednog sina i ćerku. Svi su rođeni u njegovom braku sa Kler, sa kojom je bio u ljubavi od rane mladosti.
Kako su godine prolazile, potpuni fokus porodice usmeren je ka pružanju pomoći Ejdenu.
"On ne zna da se izrazi... Tačnije da kažem, ne zna da priča. Mislim da razume ono što mu govorimo mnogo više nego što se misli. On izgovara određene zvukove, ali samo ljudi koji su mu bliski razumeju ono što govori".
- "Kako se to zove?", pitao ga je Jan Rajt.
- "Autizam, ali baš težak oblik. Postoje autizmi sa kojima možete ići u školu i raditi uobičajene stvari...", kazao je Skols, pa nakratko zastao.
- "Nisam mislio da ćemo pričati o ovome", dodao je.
"Ljudi mi se javljaju i otvaraju dušu"
"Govorio sam jednom ili dva puta, pokušavao sam da otkrijem samo lepe strane. Postoje i one koje nisu lepe. Dobio sam reakcije ljudi koji prolaze kroz isto i kažu mi: 'Bože, u istoj smo situaciji, imamo dete koje ima isti autizam' ili nešto slično. Zato sam samo nastavio to da radim".
Na društvenim mrežama ga pitaju za savete.
"Nije mi problem da pričam sa njima i odgovaraću na Instagramu, jer je teško. Posebno kada su mladi, jer postoje ljudi koji napadnu, koji nanesu bol. Zato objavljujem samo lepe stvari. Ne objavljujem stvari poput onih kad bi hteo da te ugrize, ogrebe... Pomislim da to ne bi bilo lepo objaviti"
Geri Nevil je sedeo kraj njega u svlačionici Junajteda i pamti da je dolazio na treninge i utakmice sav izgreban. Nikome nije govorio da ga je grebao sin.
"Uobičajeno je bilo da te ugrize i da te grebe, to je prosto njegova frustracija jer ne razume stvari. Ne može da ti kaže kako se oseća", objasnio mu je Skols.
"Fudbal nije beg, to ne postoji"
"Da li ti je fudbal bio 'izlaz' iz toga?", pitao ga je Dvajt Jork.
"Ne, nikad nemaš odmor od toga. U ranom periodu bilo je veoma teško. Do njegove dve i po godine nismo imali dijagnozu, ali si znao da nešto nije u redu. Prosto, nisi znao. Kada dobiješ dijagnozu autizma, nisi nikad siguran šta je to, ali odjednom počneš sve da uviđaš".
"Pretpostavljam da do tada shvataš nesvesno stvari. Sećam se kada su mi prvi put rekli... Igrali smo protiv Derbi Kauntija u gostima i nisam hteo da budem tamo. Sećam se da me je trener stavio na klupu nedelju dana kasnije. Nisam rekao nikome, pa me je izostavio iz ekipe nekoliko nedelja kasnije, rekao mi da nisam bio dovoljno dobar. A, ja jednostavno nisam ni želeo da budem tamo".
Sve je počelo od toga da Ejdan nije progovarao.
"Isprva nismo znali šta nas čeka, jer neka deca ne govore prvih godinu i po - dve. Odjednom dete dođe do svoje šeste, sedme godine i priča normalno, sve bude u redu, pripiše se to kasnom razvoju, ali znali smo od početka da neće biti tako".
Priznao je da nije želeo ni sa kim da deli kroz šta prolazi.
"I sada držim stvari za sebe, osim ako me neko pita. Nikad ne bih hteo da me neko sažaljeva... Ne znam ni da li bi mi pomoglo da sam tada pričao sa nekim. Sada imam 50 godina, on ima 20 i sada mi je samo na pameti misao - šta će da se desi kada ne budem ovde?"
"Nemoj da gledaš tako daleko Skolsi, idemo dan po dan", pokušavao je da ga odobrovolji bivši kapiten Roj Kin.
"Znam... I da ne pričamo o tome, ne bih pomišljao na to. Ali postoje trenuci u kojima kažeš 'Je*ote...".
Da li postoje trenuci predaha?
"On ne može da bude toliko srećan da tu bude velike sreće i zadovoljstva, ali naravno da nije sve loše. Prošle godine sam ga jednom preuzeo i sve vreme je osećao nešto u ustima, nije mogao da spava. Dodirivao je usta, stavljao je gel na usta, nisam znao šta mu se događa, ne možeš da znaš da li oseća bol bilo gde. I nije hteo kod zubara, ali smo otišli"
"Kada odete tamo, ne postoji opcija da drži otvorena usta. Otišli smo kod zubara za osobe sa hendikepom i stavio ga je pod anesteziju. Morao je tako da bude pregledan i bio mu je haos u ustima, morao je na operaciju, uspavan je... Nije znao kroz šta prolazi i to je grozno, zamislite da ne može da vam kaže da ga boli. Pomislite samo da imate zubobolju i da ona traje osam ili devet meseci. Otišli smo na operaciju dva zuba, pa smo mu rekli - uradite sve što možete. Čak su ga i ošišali, sredili mu nokte... Završio je sa sedam izvađenih zuba. Kada je izašao nije mu bilo ništa jasno, krv je bila svuda i bio je sav zbunjen".
"Kažu nam da mnogo jede, evo šta im odgovorim"
Naravno da ima i lepih momenata.
"Videli ste ga na trambolini? Ležao je sat vremena tamo i češkao stomak. A prilično je veliki, voli hranu. I to je isto slučaj, da ljudi na Instagramu komentarišu da bi trebalo da pazimo šta i koliko jede. Mislim se - ješće šta hoće, to mu je jedino zadovoljstvo. Voli hranu, ležao je na toj trambolini i češkao se, puštam ga da radi šta hoće".
Skols je opisao i kako mu izgleda radna nedelja, tokom koje stiže i da se posveti svom podkastu i da radi u klubu Salford, engleskom niželigašu čiji je vlasnik zajedno sa bivšim saigračima iz Junajteda, Nevilom, Dejvidom Bekamom i ostalima.
"Ponedeljkom ga odvezem oko 9.30, pa od 11 do 13 časova imam podkast, mogu da se bavim Salfordom i radim sve što imam ostalo. Kada je četvrtkom uveče Junajted igrao u Evropi bio sam na utakmici da komentarišem, ali ne mogu, jer se uznemiri kada me nema, grize i grebe. Poznaje šablone ponašanja"
"Godinama sam radio stvari birajući da radim ono što će mi odgovarati, da li je to podkast, komentarisanje, da li je to Salford, klub... I nije više stvar u tome šta meni odgovara, već šta odgovara Ejdanu", rekao je Pol Skols, koji svojim primerom hrabri i druge koji prolaze kroz slične teškoće.
"Moj posao je da ostanem živ dan duže"
Nakon ovakve ispovesti, Skolsu su počele da stižu poruke podrške i saosećanja. Uz njega su posebno roditelji koji prolaze kroz isto. Svima je zahvalio na Instagramu.
"Hteo bih da zahvalim svima na dirljivim porukama koje sam dobio od objavljivanja intervjua u 'Overlapu' o Ejdenu. Stigla je gomila poruka i pokušao sam da pročitam što je više moguće. Reakcije porodica (posebno očeva) pokazuju koliko mnogima pomaže kada pričamo o tome. Dirnuo me je posebno jedan citat roditelja koji je u sličnoj situaciji: "Moj posao je da ostanem živ dan duže od svog sina/ćerke". U svakom slučaju, vikend je, popijmo nekoliko pića i gledajmo fudbal.. Napred Salford"!"