Legendarni fudbaler, a kasnije i trener Siniša Mihajlović preminuo je pre nešto više od tri godine. Tuga ne jenjava od odlaska jednog od najvećih, o kojem i danas sa setom u glasu pričaju saigrači, kolege i prijatelji. Možda i najboljniju priču ispričao je trener Vojvodine Miroslav Tanjga koji je u najtežim trenucima i poslednjim danima živta svog kuma, bio sve vreme pored kreveta Siniše Mihajlovića.
Tokom godine veliki prijatelji i kumovi bili su rivali u Borovu, potom saigrači u Vojvodini. "Mi smo se poznavali još iz vremena dok smo igrali u Hrvatskoj, tadašnjoj bivšoj Jugoslaviji. On je igrao u Borovu, a ja u vinkovačkom Dinamu, tako da smo se tad poznavali sa terena, ali se nismo još intenzivno družili", započeo je Tanjga u Sportalovom serijalu Svi životi Siniše Mihajlovića".
"Klinci smo bili. Ali smo istog dana došli u Vojvodinu, putevi su nam se spojili u Novom Sadu. Zajedno smo istog dana došli jednim autom, s jednim vozačem, s našim tadašnjim tim menadžerom kojeg smo zvali Sale Pican, koji je nažalost pokojni, koji nam je pričao sve najlepše o Novom Sadu i Vojvodini. Sećam se da smo prvo piće popili u restoranu Čemp Slobodana Kačara, to su lepe uspomene koje ni posle toliko godina ne blede. Tačno znam šta smo imali na sebi. Tako je počelo, ostalo je istorija."
Borovo, Vojvodina, pa Zvezda...
Siniša Mihajlović karijeru je započeo u Borovu, potom postao igrač Vojvodine, a od 1991. do 1992. nosio je dres Crvene zvezde.
"Sećam se, igrali smo prijateljske utakmice. Moj vinkovački Dinamo tada je bio prvoligaš, a njegovo Borovo treća liga, ali ta treća liga velike Jugoslavije je kao sada druga liga Srbije, ako ne i jača. On je tad imao nekih 16 i po, 17 godina, ali pre svega imao je suvi kvalitet. Ta leva noga... I tada je imao slobodnjak, trk, bezobrazluk. Sve je ukazivalo da će biti veliki igrač, što je i bio. Još tada je imao brojne ponude, ne samo Vojvodine, već ga je hteo i Dinamo iz Zagreba - Ćiro je bio trener, pa je tražio da se ošiša, a on nije hteo", kroz osmeh je rekao Tanjga.
"A, Vojvodina kao da je njegova kuća... ipak, je svega 90 kilometara udaljeno Borovo od Novog Sada. Mi smo Novi Sad doživljavali kao naš grad, jer kad smo bili u Vojvodini mi smo dva puta nedeljno odlazili kući - on u njegovo Borovo, ja u moje Jankovce. Deset kilometara smo jedan od drugog. I to smo išli jednim autom - jednog četvrtka ja vozim, drugog četvrtka on vozi, tako smo se menjali. Taj put smo znali napamet, znali smo svaku rupu, trebalo nam je sat, sat i po vremena. A ponekad je znao Ljupko Petrović da nas poveze obojicu. I on je bio iz naših krajeva. To je bio neki drugi odnos - trener, igrači, atmosfera, Jednostavno sve je išlo ka tome da će nam se vratiti svaki trud, da će nam se vratiti nekim uspehom, kakva je bila titula s Vojvodinom, titula u onoj velikoj Jugoslaviji."
Dolazak u Zvezdu bio je prekretnica za Sinišu Mihajlovića. "A pre nego što je potpisao za Zvezdu, ja sam bio s njim na razgovorima kada je bio ubeđivan da pređe u Partizan. I pre razgovora rekao sam mu 'ma kakav Partizan, ok idemo da ispoštujemo ljude, da ih saslušamo, ali Zvezda je Zvezda'. Ja sam tada mislio, s čime se on slagao, da je Zvezda bila najbolja moguća opcija posle Vojvodine. I naravno nije pogrešio, imao je odličnu perspektivu, a pritom je zvezdaš. E sad, jedino što je Partizan u to vreme bio izdašniji s ponudom i konkretniji, ali došla je brzo i konkretna ponuda Zvezde, pa je posle sve išlo svojim tokom.
Zvezda mu je davala auto uz ugovor, kao stan. Tada je bila popularna mazda 323, crna mazda. Pa pita ga Cvele 'Sine, koji bi ti auto'. Miha kaže 'Ja bih tu mazdu 323, crnu'. A Cvele će 'A nemoj crnu, crvena je lepša'. I dobio je crvenu mazdu, voleo je one farove što se dižu i spuštaju, to je tada bilo hit."
"Siniša je znao šta hoće"
Siniša Mihajlović je preminuo u 54. godini, posle lečenja od uporene leukemije. Bol je i dalje velika, pa se mnogi mečevi u dresu Crvene zvezde, Lacija, Bolonje i dalje igraju u čast bivšeg selektora Srbije. Eto, takav trag je ostavio Siniša. Valjda je zbog toga još teže prijateljima da pričaju o odlasku jednog od najvećih fudbalera s ovih prostora.
"Meni je uvek teško da pričam o Siniši zato što su jednostavno emocije mnogo jake i dan-danas. Siniša je znao šta hoće, bio je pobednik, to je dokazivao i na treninzima i na utakmicama. Tako je živeo, tako je radio, tako mu se vratilo. Veliki pobednik, veliki radnik, veliki profesionalac. Uvek je znao šta hoće. Nikada neću zaboraviti kada smo došli ovde u Vojvodinu, došli smo iz treće lige, pa prvo šta je uradio - kupio je dva odela. Pa sledi karantin, a on u karantin dolazi u odelu, s kravatom. Ja ga gledam 'što bre u odelu'. A on 'eto tako'. Odmah vidiš kod njega ko je i šta je, nije to uobičajeno. I svaki naš odlazak u grad, svaka utakmica, uvek je bio pun života, pun želje za uspehom. Biti prvi na terenu, prvi u gradu, time je težio - da ima najbolji auto, najbolje odelo, da bude najbolje obučen, što nije uticalo na druge, to je samo on hteo i voleo."
"Kume, imam leukemiju"
Siniša Mihajlović je dva puta vodio borbu sa leukemijom. Na kraju, bio je to jedini rival kojeg legendarni Miha nije uspeo da pobedi. "Pokušaću da ispričam, mada mi je uvek teško. Trebalo je da idemo na pripreme Bolonje, on se vratio sa Sardinije, ja sam došao iz Novog Sada i bili smo spremni za nove pripreme. Međutim, kad smo se videli, nešto slaže grimase, imao je bolove. Kaže 'igrao sam padel, pa sam očito nešto istegao'. I otišao je da napravi magnetnu rezonancu, da vidi šta je. Odmah pored sportskog centra bio je mediko blok, pa je otišao tamo da snimi, a ja ga čekao.
Završili smo trening, on otišao i nema ga nikako, nema ga dugo. A ja ga čekam. I vraća se on, a ja ga pitam 'gde si, bre, šta radiš toliko dugo'. Pa kaže 'ajd pričaću ti, da sednemo prvo u auto'. I uđemo u auto. A sutradan treba da idemo na pripreme. I sad kako smo seli pitam ga 'pa šta je bilo'. Uradio je magnetnu rezonancu, doktor je gledao sliku vidi nešto belo u tom predelu. Kaže 'mislio je da se pokvario aparat, da nije nešto u redu, pa smo još jedanput radili, kad ono isto'. 'Pa šta je', pitam ga. A doktor mu je rekao 'Siniša, ovo je ili strašno velika upala ili leukemija.
Gledam ga, prekinem ga, rekoh 'šta pričaš, bre, te gluposti, kakva leukemija, šta lupetaš, je l si normala'. Kaže 'ozbiljbno, ne znam, sutra idem da vadim koštanu srž, pa će iz toga da vide da li je to to'. A ujutru treba da krenemo na pripreme, ne zna niko ništa o ovome, ja prvi saznajem. Kaže 'ništa, ti reci sutra ujutru da sam dobio temperaturu, nikom ništa ne govorimo detalje, pa ću ti ja javiti šta i kako dalje', jer on je išao ujutru da vadi, pa će posle podne da dobije rezultate. I stvarno, ja odlazim s ekipom, tamo tom direktoru kažem da je Siniša ostao u hotelu, bolestan je, pa ako bude bolje doći će večeras ili sutra ujutru. Tako je i on javio njemu. I odlazimo mi na pripreme, pa me naveče zove na mobilni i samo je rekao 'kume, imam leukemiju'. Meni je telefon ispao..."
"Da sam znao ranije bih bio bolestan"
Uspeo je Siniša da se oporavi, ali nije mnogo prošlo, opaka bolest je ponovo uzela maha.
"Eto, sad da ne ulazim u detalje, ali uglavnom tako mi je saopštio. Normalno, posle je familiji rekao, pa na video bimu preko skajpa skupio je ekipu, saopštio im da ima to, da mora da ostane na lečenju i ostao je tamo na lečenju. Pa je sazvao konferenciju, to saopštio i javnosti. Nakon hemioterapije, imao ih je dve, imao je presađivanje koštane srži, pa je u jednom periodu pio 27 nekih tableta dnevno. Nikad neću da zaboravim, kaže 'Srbine, vidi, zadnja'. Pokazuje mi tabletu. A, ja ne verujem šta priča, onakav čovek pun snage, nikad povređen, uvek zdrav. I vratio se u normalu, oporavio se, pa sećam se jednom mi kaže 'da sam znao da ću se ovako osećati, pre bih se razboleo', osećao se odlično, smršao je koliko treba i vratio se treninzima, utakmicama. A onda, posle nekih šest meseci, opet ta nesreća od bolesti se vratila. Pa se drugi put mnogo brže širila, a bio se izlečio 100 odsto", ispričao je Miroslav Tanjga.
"Pa Bolnica... Bio je smešten u jednoj sterilnoj sobi, kod njega se ulazilo sa kapom, sa tragačama, u mantilu, ne sme ni jedan deo tela da se vidi, ne sme ni najmanji virus da uđe. I naravno, nije mogao svako da uđe. Imao je prozore koji nisu mogli da se otvore, to je bila sterilna soba. To što je on preživeo, to je neverovatno. To je takva muka, to je strašno. I izborio se, izlečio se, izašao iz te sobe, al nažalost onda se to vratilo.
Ta klinika u Bolonji je bila jedna od tri najbolje na svetu. Ima ih u Bolonji, Minhenu i jedna u Americi. Gde god da je bio, imao bi iste doktore, oni sarađuju, čuju se, dolaze jedni kod drugih. Ali ta leukemija koju je imao, bila je najagresivnija vrsta leukemije koja postoji. Jednostavno, na kraju maltene nije imao nikakvu šansu."
Bio je tu i Novak Đoković
"Pa kad se vratio trenerskom poslu, sve je delovalo sjajno. Mislili smo - izlečio se! A onda nove tegobe, malo više zabrinjavajuće, jer ipak bolest se vraća, ne valja to. Sećam se, kada je iz Bolonje odlazio u Bergamo, bio sam iznenađen, pa ga pitam 'zašto sad Bergamo'. Pa kao 'idem na neko alternativno lečenje'. 'Kakvo bre sad alternativno lečenje, šta sad to znači', pitam ga. Kaže 'ako mi ovo ne prođe, imam još dva meseca života'... I tako je bilo. Mislim... Tako je bilo, to kad čovek doživi onda sve pada u vodu, sve ti se u životu promeni..."
"Mi smo se zadnji put videli u Bergamu, taj dan je baš došao i Novak Đoković, da ga iznenadi. Ja sam znao da mu se priređuje iznenađenje, da je Nole hteo da ga vidi, došao je privatnim avionom. I nikad neću zaboraviti, sedim kod njega u sobi, u bolnici, znam da će doći Novak, pa ulazi Nole sa maskom preko lica, kapom, maskiran od glave do peta. Siniša gleda i pita me 'ko je ovo', ne vidi ko je, ne zna. Pa kad je Novak progovorio, kako se obradovao 'Noleee'. Baš je bio srećan, a ništa nije ukazivalo da će se on pojaviti, mada sam ja znao. Bio je iznenađen."
"Bio sam tu kad je izdahnuo"
Miroslav Tanjga i Siniša Mihajlović bili su kao porodica, braća. Zbog toga je kum bio uz bivšeg fudblera do poslednjeg minuta.
"Ja sam sedeo pored njega kada je umro, kada je izdahnuo... Ovako sam sedeo pored njega. Ta žena koja je bila doktorka, ona je tačno znala, doktori su tačno znali po nekim parametrima koje vide kad će se desiti najgore. Kad je došao taj dan, rekla je 'danas će se desiti'. I tako sam znao šta nas čeka tog dana, ne samo ja, tu u sobi s njim je bila i žena, i brat... Šta da vam kažem... Tužno, teška priča", ispričao je Miroslav Tanjga.
Bonus video: