Pep Gvardiola dao je prvi intervju od odlaska u "privremenu penziju", kako sam kaže i priznao je da uživa. U razgovoru za "OKX", bivši menadžer Mančester sitija objasnio je koliko mu prija to što trenutno ne radi i prvi put od detinjstva ne razmišlja o fudbalu svakodnevno.
"Jedan od razloga zašto sam stao je da se malo pobrinem o sebi. Moje telo, moja leđa su mnogo patila poslednjih godina, i da se malo vratim sportu i mnogim stvarima koje želim da probam da uradim. Da viđam mnogo više svoju decu, moj otac ima 95 godina, još uvek je tu, tu su moje sestre, moj brat... Toliko toga je bilo u ovom ludom fudbalskom rasporedu - na svaka tri dana utakmica, utakmica, utakmica tokom 60, 70 godina. I u tom trenutku sam rekao 'stani, stani malo i pusti da život ide ispred tebe malo sporije'. To je donekle cilj, a posle ćemo videti. Ako mi bude nedostajalo i ako me neko bude želeo, vratiću se. U suprotnom, nastaviću ovako. Nisam više mlad. Nemam 35 ili 37 ili 40, 41 godinu. Već se bližim 56. godini, tako da će perspektiva biti malo drugačija.
Priznao je Pep da mu se pogled na život sada menja.
"Nismo isti kao kada smo počeli sa 37 godina, ali u isto vreme, uvek razmišljam o sebi - zašto je tokom celog mog života sve uvek bilo povezano sa fudbalom? Da li je jedino što umem da radim igranje fudbala ili vođenje fudbalskog tima? Pa, zašto ne pokušati otkriti život, ili biti srećan, ili biti ispunjen kao ljudsko biće radeći druge stvari, a ne samo one povezane sa fudbalom? To je znak pitanja. Ne znam, jer sam od malih nogu u svom malom mestu imao samo fudbal, fudbal, fudbal, sve do pre mesec dana. I sada pokušavam da možda uživam u stvarima koje nikada nisam radio, a želim da ih uradim, pa ćemo videti šta će biti."
Kako je prelomio da je vreme da stane i da napusti Mančester siti posle deset godina, sezonu pre isteka ugovora.
"Nije bilo tako da se jednog dana probudim i ujutru kažem sebi "dosta je". Ali bio je to trenutak kada sam rekao sebi: "Okej, prošlo je 10 godina, znaš, ista rutina, iste utakmice, i to na svaka tri dana." To je kao da jedeš špagete svaki dan. Na kraju sam osetio... Ja volim, volim svoj posao. I sada kada sam privremeno u penziji, ja volim, volim svoj posao. Ali dođe trenutak kada osetiš da je okej da napraviš pauzu. Inače sve postaje predvidljivo, a životu su potrebne doze strasti u inovativnim stvarima, doze svega i svačega. I osetio sam, a imao sam još godinu dana ugovora, tako da sam u tom pogledu mogao da ostanem. Ali imao sam osećaj da više nemam onu energiju koja je potrebna da se bude na samom vrhu ili da iznesem zahteve koje imaš na svaka tri dana"
Najteži protivnik? Jirgen Klop
Protiv koga mu je bilo najteže? U 20 godina karijere ništa mu nije teže palo od duela protiv Liverpula Jirgena Klopa.
"Moj najteži protivnik i najveće iznenađenje zbog svoje konstantnosti, bio je Jirgen Klop i Liverpul, ubedljivo naš najteži protivnik. A osim toga, ima trenutaka kada dođeš i očekuješ jedno i posle 20 minuta kažeš: 'Vau, ovaj menadžer je stvarno sjajan, znaš, tim mu je stvarno, stvarno dobar', a nisi to očekivao. Ali to te iznenadi. Kada igraš drugi put, više te ne iznenađuje. I isto je kada ti to prirediš protivnicima. To je ono što je kul, rekao bih"
Kako je podneo to što se tokom njegove karijere podrazumevalo da postane šampion?
"Slušaj, kada sam stigao u Barselonu, bio sam zgrožen time što me 86-87 odsto navijača nije želelo u tom trenutku. Dolazio sam iz četvrte lige. U tom trenutku sam rekao: 'Ah, savršeno, očekivanja su ispod zemlje'. Dakle, bila su toliko niska da će sve što uradimo biti bolje. Sada su očekivanja visoka svake godine. Od kada smo počeli u Barseloni, morao sam da osvojim tripletu svake sezone. Dakle, i 'tripletu tripleta'. Da, trostruku tripletu. I to je, to je teško, ali ja to ne osećam tako. Na kraju, očekivanja su visoka tamo gde ih postaviš, i pokušavaš da pobediš u jednoj utakmici, pa u sledećoj, i videćemo šta će biti".
"Uvek razmišljam da sam u timu jer me žele, ako me uprava ne želi, idem kući. Jedan moj prijatelj mi je uvek govorio: 'Kada si u ovoj poziciji kao menadžer velikih klubova, moraš da treniraš sa napisanom ostavkom u džepu.'. Taj osećaj stvoriš u glavi - sutra moram da idem kući, idem kući - i nakon toga su tvoje odluke tako mentalno slobodne. Tako je lepo jer ako ne funkcioniše - idem kući. Kada moraš da se braniš i razmišljaš u stilu: 'O, šta će se desiti, moram da radim, imam ugovor', pa se pravdaš medijima i ostalo... Ja imam slobodu. Okej, ako ne ide, odlazim ili idem da radim nešto drugo. To je velika istina"
Da li ću gledati Siti?
"Da, da, da, da, svaku utakmicu. Ne znam ako budem na 14. rupi na golf terenu, pa u tom slučaju verovatno neću. Možda ću završiti preostale četiri rupe, znaš, ali ako se vreme poklopi, da, naravno. Važne utakmice ću gledati. Prilično sam siguran da ako budem u Abu Dabiju, Kaldun će me pozvati, reći ću: 'Okej, hajde da letimo, hajde da gledamo utakmicu zajedno'. To je jedna od stvari koje želim da uradim. Želim da vidim kako kritikuju novog menadžera, kao što su kritikovali mene u poslednjih 10 godina. Uvek smo pričali o tome – kako me kažnjavaš, kako me kritikuješ, u stilu 'ne, Pepe, tvoj fudbal mora da bude ovakav'. Uvek sam govorio, ako si deo toga, ne možeš da kriviš ili da se pitaš zašto bi to uradio, zašto ova postava, ona... ne treba praviti veliku stvar od toga. Fudbal mora da ima tu strast, i dobre i loše stvari moraju da se iskažu. Inače fudbal ne bi bio to što jeste niti bi pokretao svet na način na koji ga pokreće da nema te strasti"
Španija je u finalu Svetskog prvenstva, ko mu je omiljeni igrač?
"Kod Španije uvek mislim da je način na koji igraju zapravo vrednost koja je impresionirala poslednjih godina i donela ogroman uspeh na turnirima. To je stil koji se uči od malih nogu u akademijama, ne samo u Barseloni. To je stvarno, stvarno posebno. U svim akademijama, znaš, neverovatno je dobro edukovana metodologija i momci stižu sa globalnim konceptom kako da to urade. I nakon toga, dosta španskih igrača odlazi u inostranstvo, stiču dobra iskustva, mentalitet"
Morao je da izgovori ime Lamina Jamala.
"Ne znam šta će se desiti, možda je stigao kasno u fizičkom smislu jer je bio povređen u poslednje vreme, ali taj dečko, Lamin Jamal, za svoje godine je tip za koga mogu da kažem da može da se nosi sa pritiskom i da sam pobedi utakmicu. Na kraju, na ovim turnirima možeš da pričaš o taktici, ali igrač koji ima loptu i dribla - to pravi najveću razliku. Mislim da ako Rodri uvek uspe da nametne svoju igru u sredini sa Pedrijem, njih dvojica mislim da mogu da naprave razliku"
"Uvek ću žaliti jer nisam trenirao Nejmara"
Ko mu se najviše sviđao u Brazilu?
"Uvek, uvek bih voleo da sam kao menadžer trenirao Nejmara. To je jedna od mojih... ne kajanja, jer se nije moglo desiti, ali mislim da su njegova elegancija, njegova lepota u pokretima u njegovim najboljim danima... Mislim da je u Barseloni sa Luisom Suarezom i Mesijem to bilo..."
"Suočio sam se sa njim nažalost sa Bajern Minhenom, bili su nezaustavljivi. Ali znam da je i on povređen, ne znam. Brazil je malo znak pitanja trenutno. Mislim da je žuti dres Brazila težak, to je težak dres za igrače. Istorija. Istorija je teška, teška je, i kada ga obučeš, kažeš 'okej', a brazilski navijači takođe ne praštaju. O Bože, i svi ti neverovatni igrači koji su bili tamo, tako da nije lako. Romariji, Rivaldi i ostali..."
"Sećam se savršeno, za mene Brazil nije osvojio Svetsko prvenstvo '82 u ovoj zemlji, tada smo bili u Kataloniji u Španiji, ali posebno ovde u ovom gradu, u Saragosi mislim, na Svetskom prvenstvu u Španiji '82... Mislim da je Brazil bio naj... Nisu pobedili, ali prilično sam siguran da se svi fudbalski navijači na svetu sećaju tog tima kao nečeg svetlog, jedinstvenog i kao radosti igre. I dan-danas kada vidim taj tim ili se setim tog tima... sećam se da je to bio Brazil, nisu pobedili. Ali prilično sam siguran da je to kao Holandija sa Johanom Krojfom iz '74 – nisu osvojili, ali ljudi pamte taj tim. Na kraju krajeva, mislim da ljudi nisu glupi - svi žele da pobede, ali kada uspeš da izraziš strast ili neke emocije, osećanja prema gledaocima, to ostaje zauvek. Zauvek. To je velika istina. I Brazil ima nešto od toga, znaš. Pogledaš Formulu 1, naš Airton Sena... strast"