Fudbaleri Partizana odigrali su osam utakmica u novoj sezoni - po četiri u domaćem prvenstvu i evropskim kvalifikacijama. Učinak je potpuno različit, jer tim Saše Ilića ima četiri trijumfa na međunarodnoj sceni, a jednu pobedu, jedan remi i dva poraza na utakmicama Superlige Srbije. Koja je verzija Partizana prava, navijači će saznati tek u nastavku sezone, ali za sada - ne deluje dobro.
Crno-beli su pobedili četiri utakmice u nizu na međunarodnoj sceni prvi put nakon čak 15 godina, a na tim mečevima postigli su čak 10 golova. Nejaki predstavnik Luksemburga UNA Štrasen i ispodprosečni predstavnik Kazahstana Tobol bili su lak zalogaj za tim iz Humske, a to je možda bilo i kontraproduktivno za crno-bele.
Dok je Partizan veoma ozbiljno shvatao prve mečeve u drugom i trećem kolu kvalifikacija za Konferencijsku ligu, pa već posle 90 minuta rešavao pitanje pobednika u celom dvomeču, srpski klubovi su u domaćem prvenstvu još ozbiljnije shvatali tim Saše Ilića. I mečevima u šampionatu pristupali kao da su na život ili smrt - dok je Partizan bio nešto opušteniji.
Koliko je loš Partizan?
Tako je u prvom kolu novog šampionata Zemun "odbijao da umre", pa se na stadionu Jedinstva sa Uba dva puta vraćao u meč, a na kraju u treće minutu nadoknade stigao i do svog jedinog boda (2:2) u prvih pet rundi prvenstva. Već tada je bilo jasno da će se Partizan mučiti u novoj sezoni, odnosno da u domaćem prvenstvu nema timova protiv kojih može "unapred" da upiše bodove.
Serija loših rezultata u mečevima protiv srpskih klubova kratko je prekinuta jer je Partizan uspeo da savlada Mačvu u Šapcu, drugog novajliju u elitnom rangu. Crno-beli su poveli, pa sa igračem više primili gol za izjednačenje, a onda u poslednjim minutima meča postigli dva gola i stigli do pobede (3:1) - lako je moglo i da ne bude tako.
Zaređali su se zatim poraz od IMT-a (2:1) kada je Partizan više od 75 minuta imao igrača manje i poraz od kragujevačkog Radničkog (1:0) kada je Partizan više od 60 minuta imao igrača više. Očigledno je da ni jedna ni druga situacija ne prijaju Partizanu, na čija četiri meča ove sezone smo videli čak četiri isključenja - dva za crno-bele i dva za protivničke igrače.
Tako je Partizan nakon četiri odigrana kola u Superligi Srbije ostao na samo četiri osvojena boda. Primera radi, samo još Zemun i Mačva imaju manje, dok su na istom Novi Pazar i Radnički iz Niša. Čukarički i IMT su na vrhu tabele sa 10 bodova iz pet odigranih mečev, a od Partizana imaju šest bodova i jednu utakmicu više. Crvena zvezda ima pet bodova više i meč manje od svog najvećeg rivala. Reklo bi se da je u Humskoj situacija katastrofalna...
Kako je Partizan sakrio neuspehe?
Partizan na domaćoj sceni ima šest postignutih i šest primljenih golova, dok je u Evropi potpuno drugačija situacija. Tim Saše Ilića je u kvalifikacijama za Konferencijsku ligu 10 puta tresao mrežu rivala i samo jednom kapitulirao, na dalekom istoku kada je gostovao Tobolu.
Koliko god da su četiri uzastopne pobede na međunarodnim mečevima donele Partizanu, toliko je jasno i da su mu odmogne. Jednostavno, efikasnost ekipe - a posebno na dva evropska meča u Humskoj - predstavili su Partizan u mnogo boljem svetlu nego što bi to trebalo da bude slučaj. Crno-beli se muče daleko više nego što to pokazuju njihovi evropski rezultati, iako su četiri pobede uspeh na kojem treba čestitati.
Dok je Partizan četiri puta tresao mrežu ekipe UNA Štrasen iz Luksemburga i tri puta ekipe Tobol iz Kazahstana, njegova odbrana je imala užasnih problema da zaustavi srpske klubove. Zemun je pogodio dva puta, Mačva jednom i to sa igračem manje na terenu, a IMT i Radnički 1923 su pored golova za pobedu mogli da postignu još nekoliko pred navijačima crno-belih u Humskoj.
Šta je najveći problem Partizana?
Fudbaleri Partizana besomučno su pokušavali da iskoriste igrača više na terenu i makar izjednače protiv Radničkog iz Kragujevca, koji je odigrao herojsku partiju u Humskoj - i nije im pošlo za rukom. Zbog toga bi mnogi mogli da upere prst u ofanzivni deo tima i istaknu ga kao najveći problem crno-belih. Ali, nije baš tako...
Utisak je da Partizanova odbrana trenutno mnogo više "odnosi" nego što napad Partizana može da "donese". Partizan nema veliki fond igrača u poslednjoj liniji, možda je kod onih koji su redovno na terenu došlo i do umora, ali je jasno da defanziva nije jača strana Ilićevog tima. I gotovo sigurno to neće postati u bliskoj budućnosti.
Na prvih osam mečeva sezone Partizanu su probleme pravili svi timovi koji su pokušali da ga napadnu. Nekad je to bilo katastrofalno za crno-bele, a nekada je ofanzivni deo tima golovima uspeo da "zamaskira" probleme. Kada je učinak u napadu izostao u većoj meri - kao što je slučaj protiv IMT-a i Radničkog - na vetrometini je ostavljena poslednja linija. Oni nisu odigrali ništa lošije nego na prethodnim utakmicama, samo što su sada označeni kao krivci što nema rezultata.
Ko je kriv u Partizanu?
Godine bez trofeja, novi trener na klupi ili finansijska kriza nisu i ne mogu da budu izgovori za ovakav izgled Partizanove odbrane. Crno-beli se od oktobra 2025. godine "oporavljaju" od teške povrede Marija Jurčevića, a kroz dva prelazna roka nisu pronašli levog beka koji će zauzeti njegovo mesto pored terena. Umesto toga je odlučeno da se ta pozicija "krpi" igračima koji su već u klubu, pa smo tako videli prekomande iz mlađih kategorija, štopere i desne bekove na levoj strani terena, a čak i vezne igrače koji se spuštaju u poslednju liniju.
Kada se na to doda da Milan Roganović po desnoj strani terena gotovo da nema alternativu, jasno je da klupski čelnici ni tamo nisu uradili veliki posao. Zapravo, njega bi možda i mogao da menja Đurđević - ali je on silom prilika u poslednje vreme prvi izbor na levoj strani terena.
Ne tako davno sportski direktor Radosav Petrović istakao je da Partizan ima pet štopera i da se neće tražiti pojačanje na tom mestu, ali je upitan kvalitet igrača koje crno-beli imaju. Ne znamo da li je Petrović računao Đurđevića u štopere ili bekove, ali Simić, Milić i Mitrović praktično su jedine opcije koje Partizan ima. Mateja Milovanović češće je povređen nego zdrav, a za Vojin Marinkovića još nije vreme da uzme veliki deo minuta.
Deo krivice mora da padne na leđa Saše Ilića jer mu ni nakon nekoliko meseci takmičarskog ritma odbrana ne deluje uigrano, deo mora da preuzme sportski sektor na čijem je čelu Radosav Petrović, ali klupski čelnici ne mogu da budu pošteđeni. Rasim Ljajić kao predsednik kluba i Danko Lazović kao generalni direktor morali su više da rade tokom leta, kako se kroz Humsku ne bi šetali timovi sa sredine tabele Superlige Srbije.
Vaše mišljenje nam je važno - ostavite nam komentar, nije potrebna registracija!
Bonus video: