- Turski novinari su u Beogradu razgovarali sa Dževadom Prekazijem, koji je govorio o svom statusu u Galatasaraju i Partizanu, kao i o legendarnim derbijima i fudbalu nekad i sad.
- Prekazi je poručio da su se izgubile stare vrednosti, od poštovanja i komunikacije do obrazovanja, i kritikovao je savremeni život podređen telefonu i novcu.
- Sa velikim poštovanjem govorio je Prekazi o Jugoslaviji, Titu, Koči Popoviču i Če Gevari, nikad ne zaboravljajući reči svog oca
Ekipa novinara iz Turske posetila je krajem prošle decenije Beograd samo sa jednom namerom - da upozna Dževada Prekazija i da čuje njegovu životnu priču. Došli su iz grada u kojem Prekazi ima mitski status među navijačima Galatasaraja, kao višestruki osvajač tamošnjeg prvenstva i član ekipe koja je igrala polufinale KEŠ-a 1989. Sleteli su u grad u kojem je Prekazi postao jedna od ikona FK Partizan i nisu dobili intervju, već lekciju o životu koju neće zaboraviti niko do koga je došla.
Sa Prekazijem su se sreli na Dorćolu i pokazali odmah tri časopisa koja su mu doneli. Jedan nije hteo da uzme, jer je na naslovnoj strani bila fotografija Žozea Murinja. "Ovaj ubica, to neću uzeti. Ubio je fudbal. Samo taktika, taktika, taktika...", potpuno iskreno je od starta govorio Prekazi.
"Hej Sloveni? Ja sam Titov vojnik"
Primetili su da mu telefon zvoni himnom Jugoslavije, "Hej Sloveni".
"Ja sam Titov vojnik. Pre svega, svaki čovek želi da bude slobodan. U njegovo vreme smo bili slobodni. Sa našim pasošem smo mogli da idemo svuda, na ulicama smo živeli slobodno. Možda nismo imali mnogo para za trošenje, ali svi su bili srećni, smejali smo se. Svi su jedni drugima pomagali. Danas, da neko ovde padne, niko se ne bi ni okrenuo da ga pogleda..."
Iskoristio je Prekazi i slikovit primer iz osamdesetih.
"Kada je Galatasaraj 1989. igrao protiv Crvene zvezde, naši rukovodioci su u Beograd došli sa suprugama. Moja žena ih je vodila u obilazak grada. Čelnici kluba su hteli da kupe kopačke, pa su nju pitali za savet. Moja supruga nije mogla da im objasni, rekla im je: 'Dževadu pred svaku sezonu daju besplatne kopačke. Svaki klub to radi'. Toga danas više nema".
Da li je jugoslovenska liga bila glavni razlog uspeha sportskog sistema SFRJ na svim poljima?
"Tačno, bila je liga veoma iscrpljujuća, ali po meni je glavni razlog bila politika. Na primer, kada bi selektor sastavljao tim od 20 igrača, morao je da gleda: koliko sam Srba zvao, koliko Makedonaca... Ako to ne uradiš, tras - jednim telefonskim pozivom te nateraju da ubaciš nekog igrača".
Upitan za "večiti derbi" Partizan - Zvezda, Prekazi je uporedio nekadašnje i sadašnje vreme, uz podsećanje na to da mu je Srboljub Stamenković bio jedan od najboljih prijatelja.
"Na mom prvom derbiju bilo je 105 hiljada navijača. Gledaj, i sad mi se ježe dlake na rukama. Igram utakmicu po prvi put, čoveče! Kad kročiš na teren, ispred tebe je Jug, a on je uvek Partizanov. Čim sam izašao iz tunela, svuda crno-belo. Bilo je to fantastično vreme. Danas to nema nikakve veze sa fudbalom. Ta radost, tuga, sve je bilo vrhunski. A što je najvažnije, bilo je džentlmenstva. A ovo danas je rat! Mi smo se tokom 90 minuta maltene ubijali na terenu, ali kad se meč završi, zagrlimo se i idemo zajedno na večeru. Nije tu bilo ničeg lažnog! Jedina razlika nam je bila boja. Moj najbolji prijatelj je bio fudbaler Crvene zvezde. Ne volim tu boju, ali zašto bih mrzeo njega? Dok smo mi igrali, znali smo istoriju klubova i zato smo imali ogromno poštovanje jedni prema drugima".
"Ceo svet je postao Amerika, moj to nije"
Primećivao je Prekazi nestanak tih vrednosti i kada se osvrtao oko sebe na ulici, u kafiću...
"U Beogradu mi dođe klinac od 15 godina i kaže: 'Ćao!'. Da sam ja sa 15 godina rekao 'Ćao' nekome starijem od sebe, popio bih šamarčinu, siguran sam u to. Pazi, da ti ispričam nešto... Sa 12-13 godina sam slomio ruku, i odemo brat i ja u bolnicu. Doktor je bio bratovljev prijatelj. Pogledao me, postavio dijagnozu i stavio mi gips od ramena skroz do zgloba. Čim sam pitao doktora: 'Kakve sad to veze ima?' (Zašto toliki gips?), odmah mi je brat lupio šamar".
"Igrao sam za mladu reprezentaciju, bio sam jedna od zvezda svoje generacije, ali sam na gostovanjima nosio torbe kapitenu i dvojici trenera. Da sam samo pomislio da kažem: 'Neću da nosim', bogami bih dobio batine... Ovo ovde (pokazuje na mobilni telefon) ti je sam đavo, čisti đavo! Niko ni sa kim ne priča. Sedite za stolom i ćaskate, telefon zazvoni – zrrr, čovek ustaje i odlazi. Svi bulje u telefone. Komunikacija nam je izumrla. Sutra ljudi više neće ni prepoznavati jedni druge. Žele da svi postanu tipični Amerikanci. Ceo svet je postao Amerika. A to nije moj svet".
"Brate moj, na stadionu Partizana biblioteka"
Bolelo je Prekazija siromaštvo koje se ne meri novcem, a koje je primećivao na sve strane.
"Posle rata sve se raspalo u paramparčad. Ljudi su otišli odavde, a za one koji su ostali, sve se svelo na novac. Moraš biti bogat ovde i ovde (pokazuje na srce i mozak). Kulturni nivo je strašno opao, svi žive u nekakvim snovima; žele da na brzinu zarade lovu, da se obogate. Brate moj, na stadionu Partizana je bila biblioteka, biblioteka! Kad se stadion gradio 1945. godine, ljudi su u jedan deo uglavili i biblioteku. Sportisti Partizana su morali da posvećuju pažnju obrazovanju. Nisam ja morao da znam gde je biblioteka u gradu, imali smo je u klubu. A onda su jednom radili neko renoviranje i biblioteka je nestala".
I u Turskoj je Prekazi ostao upamćen po tome što je mnogo i strastveno čitao.
"Kapiten Džunejt je bio jedan od najvećih gospodina među igračima. Jedino je on završio gimnaziju i to ti je to! O čemu da pričaš sa ostalima? Nisu oni ništa znali... Nema obrazovanja. Ja nigde nisam išao bez knjige, i danas je tako. Moji razgovori sa novinarom Temelom Ozalakom umeli su da traju do zore".
"Srce mi na levoj strani, i ja sam"
Na profilnoj slici Dževada Prekazija na WhatsAppu je lik Ernesta Če Gevare, heroja kubanske revolucije i legendarnog argentinskog simbola pobune. I Prekazi je uvek isticao da je levičar.
"Ja sam se takav rodio, brate. Srce mi je na levoj strani, pa sam i ja levo. Sećam se, moja pokojna majka mi je objašnjavala neke stvari u vezi sa verom i sličnim, a ja sam joj govorio: 'Ma, gde je taj Bog?'. Nije mi bilo jasno kako se sirotinja toliko prepuštala religiji. 'Ti si đavo', govorila mi je majka. Naravno, kasnije sam počeo da čitam. Čitaš o velikim ljudima, i onda sam vidiš...
Svuda u svetu se ratuje. Zbog čega? Zbog para. To niko ne govori".
"Sve se to, kao, radi u ime vere, to rade verski fanatici... U kog Boga oni veruju? Ti voliš veru, okej, šta mene briga? Ali ako ja ne verujem, šta se to tebe tiče? I moj brat, koji je pet godina stariji od mene, u jednom periodu se zaneo time. Čitao je pa mi prepričavao. Ja sam mu govorio: 'Ma, u redu! Ti veruj, al' mene ostavi na miru'...
"Znaš li ko je Koča Popović?"
"Tito je imao desnu ruku, Koču Popovića. Sve one železničke stanice, ulice, sve je to bilo vlasništvo njegovog oca i dede. U mladosti je bio ogroman kapitalista. Otac ga je poslao u Švajcarsku na fakultet. Kad se vratio, govorio je šest jezika. Posle toga je otišao na Sorbonu. U to vreme na levoj obali Sene su bili najveći levičari, a na desnoj najveći desničari. Žan-Pol Sartr i ekipa, svi su bili na levoj... Popović je izabrao tu stranu. Zato što je želeo da upozna te ljude, da sedne i priča s njima. A kada se vratio, bio je komunista, i to toliki da je sve napustio i otišao da se bori u Španskom građanskom ratu... A bio je strašno bogat, brate moj! Znači, nije sve u parama".
Nadahnut, načitan, svima je bilo uživanje da slušaju Prekazija. Na Če Gevaru je bio posebno slab.
"Če Gevara... Poticao je iz aristokratske porodice, to svi znaju. Krenuo motociklom u Južnu Ameriku da, kao, ode na odmor. Ali kada je tamo video koliko su ljudi siromašni, promenio mu se ceo svet. Napustio je komfor, posvetio se drugom putu i na tom putu i poginuo... Biti čovek, brate, čovek... Moj otac je isto to govorio: 'Vidi, sine, na svetu postoje samo dve vere; u jednoj su dobri ljudi, u drugoj su loši ljudi'. Kraj priče", govorio je Dževad Prekazi.
Prošlo je više od 40 godina od smrti Prekazijevog oca, ali mu je bilo jako teško da govori o njemu.
"Kada bismo ocenjivali od 1 do 10, on je bio čovek za ocenu 15. Veliki čovek! Bilo je dovoljno samo da te pogleda, ruku nikada nije podigao. Ali je imao ogroman autoritet. Mnogo sam naučio od njega. Kako da ti objasnim; majka i otac su bili potpuno različiti. Otac nije uopšte pričao, i jedna njegova reč je bila dovoljna. Uvek nas je terao da razmišljamo. Preminuo je, i sa njim je otišla moja polovina. Tako ja živim, kao da sam prepolovljen. Devetog februara je bilo tačno 38 godina. Uvek mi nedostaje. (Oči mu suze). Uopšte ne volim da pričam o ocu, jer uvek zaplačem. O majci možemo da pričamo; umrla je 2002. Ali otac je bio apsolutna veličina".
Fudbalski klub Partizan obavestio je u ponedeljak javnost da će komemoracija povodom smrti legendarnog Dževada Prekazija biti održana u sredu, 11. novembra, sa početkom u 11 časova, u foajeu centralne lože Stadiona Partizana.