PIKSI BI DA SVI MAJSTORIŠU, A NIKO DA KOPA: Igramo fudbal koji ne bi trpeo ni Mesija, otišli u Katar kao Harlemovci!

Svaka analiza igre Srbije u tri utakmice na Svetskom prvenstvu svodi se na istu stvar: ne znamo da se branimo i zbog toga smo "platili glavom" protiv Brazila, Kameruna i Švajcarske, završivši učešće u Kataru na 29. mestu, uz osvojen samo jedan bod u grupnoj fazi i poražavajuću gol-razliku (5:8). Za najviši nivo fudbala i turnirsko takmičenje potrebno je ipak više kvaliteta, taktičkog znanja, ali i pravljenja kompromisa na koje očigledno Dragan Stojković nije želeo da pristane. Nije hteo da odstupa ni za jotu od svog stila i da igra "baš kao ona ekipa iz kvalifikacija", što su i naši protivnici priželjkivali i pročitali nas kao knjigu, pošto to obično ne prolazi na velikim takmičenjima, pitajte Brazilce. Upravo taj najviši nivo fudbala na kome nije bilo moguće pokazati majstorstvo kome smo težili, izrodio je najčešće pitanje na koji selektor, niti iko od igrača nije imao odgovor: Zašto nismo izgledali kao reprezentacija iz Lige nacija i kvalifikacija?

Od ukupno 32 učesnika na Svetskom prvenstvu u Kataru, samo Srbija svoj stil igre nije prilagodila turnirskom takmičenju i pokušavala je da natera druge da se njima prilagode, što nije bilo teško kada ne dođeš po rezultat - nego ti je najvažniji utisak. Košarkaškim rečnikom, došlo je do klasičnog "mis meča", ili da pojednostavimo: naša reprezentacija je u moru moćnih NBA ekipa bila kao Harlem Globtrotersi, najpoznatiji egzibicioni tim čija je uloga da zabavi publiku i ništa drugo.

U pokušaju da se uklope svi majstori koje imamo, napravili smo veliki disbalans u ekipi koji će svaki bolji tim kazniti, posebno ako nemate "plan B". A nismo ga imali... Previše ofanzivno orijentisanih igrača "starog kova" koji ne pružaju nikakav doprinos u igri bez lopte bile su kobne po reprezentaciju Srbije, pa iako će prve kritike ići na račun zadnje linije zbog grešaka - mora se reći da sve polazi od napada koji nije doneo nikakvu zaštitu trčanjem. Sve je izgledalo kao ona čuvena fotografija koja godinama kruži mrežama i koja je postala "mim", a na kojoj grupa majstora dođe da iskopa rupu - samo što se ispostavi da tek jedan kopa, a ostali sede i gledaju. 

Ono što su za Srbiju bez lopte bili Mitrović, Vlahović i Tadić, isto su prethodne sezone u Parizu bili Nejmar, Mesi i Mbape. To su genijalci koji mogu da "izmisle" gol, ali isto tako i fudbaleri zbog kojih timska igra previše često pati, posebno kada izađe protiv "školovane ekipe" koja će iskoristiti kada imate samo jednog igrača netrkača, a ne trojicu. Pardon, četvoricu - tu je još i Sergej Milinković-Savić, samo smo ponovo zaboravili da je igrao, odnosno bolje rečeno bio na utakmici.

Koliko god se selektoru Stojkoviću "gadio fudbal na rezultat", i kako je sam rekao ni na televiziji ne može da gleda defanzivne ekipe, mora se priznati da Srbija ne poseduje kvalitet zbog koga tako gordo može da gleda na stvari. Ako su čak i Brazilci morali da postave dva "osigurača" i odluče se za defanzivne bekove da bi imali balans, ako je Francuska praktično sa četiri štopera i zadnjim veznim na krilu osvojila Svetsko prvenstvo, ako je i Hrvatska jedno vreme žrtvovala Kovačića jer je potreban drugačiji igrač uz Rakitića i Modrića, šta smo mi pametniji od njih?

I zato je sjajni Ranko Stojić u pravu kada kaže da za ovo što Piksi želi da igra "nazad su potrebna tri monstruma", ali pitanje je da li bi i to bilo dovoljno - pošto ne postoje defanzivci koji čitavu utakmicu mogu da igraju "jedan na dva" i ne naprave grešku, ovo je ipak timski sport u kome treba da igra najbolji miks fudbalera, ne 11 individualno najboljih.

Koliko god uživali u majstorstvu Tadića, Mitrovića i Vlahovića, na momente i Sergeja, postoji jedna naša rečenica u narodu koja sve to sumira i zbog koje moramo i da opsujemo: "Sve je to lepo, sine, ali ne j...".