Kakav je osećaj konačno gledati Lea Mesija uživo? Sjajan je, ali je sigurno mnogo bolje kada ima dan i kada ne doživi poraz od Saudijske Arabije... /od reportera MONDA Milutina Vujičića iz Katara/
Uz taktove pesme "Le Mano de Dios", koju niko bolje nije otpevao od blago pripitog Dijega Maradone u Kusturičinom filmu, najbolji fudbaler današnjice Lionel Mesi ušetao je na teren skoro popunjenog i spektakularnog "Lusail" stadiona. Kada je kročio na travu, iste sekunde su dve tribine na kojima je dominirala plava i bela boja - potpuno eksplodirale. I ne samo one, "poludeli" su i Saudijci koji će nešto kasnije i zviždati geniju... Neću lagati, ni meni srce nikada nije ovako zaigralo na sat vremena do početka utakmice. Obično zagrevanje, čisto da se fudbaleri istegnu i nekoliko puta ponove dodavanja, pretvorilo se u pravi navijački spektakl u Dohi, daleko veći od onog nazovi "otvaranja" turnira utakmicom Katara i Ekvadora.
Sve je stalo jer je zvanično 88.000 ljudi došlo da vidi Mesija, neki od nas prvi put u životu, i to na skorom zalasku njegove karijere. Verovatno poslednji put ikada na Svetskom prvenstvu. Ali, bolje ikad nego nikad, odnosno da se još malo utešimo - bolje i pognute glave sa 50 metara razdaljine, nego samo preko televizora od 50 inča.
Savršenu sliku sa zagrevanja i neminovno poređenje sa Maradonom, Mesi je nastavio da gradi i u toku same utakmice. Svi pogledi su bili usmereni ka njemu, a nakon što u prvih sto sekundi nije ni potrčao, odmah je ušao u šansu i mogao da dovede Argentinu u vođstvo iz penala u 10. minutu kada je poseban utisak ostavio i na golmana Saudijske Arabije. Tako je lagano prišao lopti i pogodio pravu stranu, prosto jer je čuvar mreže azijske selekcije "pao" nekoliko sekundi ranije. A za to vreme na tribinama se već maštalo o 18. decembru i velikom finalu, drugom za Mesija na Mundijalima. Međutim, fudbal često nije Holivud...
Teško je objasniti šta se desilo u drugom poluvremenu kada su Saudijci "ginuli" na terenu, da bi takve saigrače Mesi samo poželeo. Od njegove magije, ovoga puta nije bilo ama ništa. U nadi da ćemo videti poteze zbog kojih se skače sa stolice i vrišti na sav glas, Mesi jedva da je uspevao da prođe ikoga od fudbalera nama najmanje atraktivne reprezentacije na Svetskom prvenstvu.
Na kraju se opet čula pesma o njemu, ali su je sada pevali veseli Saudijci kojima je današnji dan verovatno najsrećniji od kada su čuli za fudbal. Dobar deo njih došao je sa Mesijevim prezimenom na leđima, ali su ih njihovi igrači na kraju naterali da ga "zamrze", zvižde mu i da mu očigledno otpevaju pogrdnu pesmicu čiji tekst nismo razumeli. Za razliku od njih, Argentincima se raspoloženje potpuno pokvarilo i od slavlja koje je počelo satima uoči utakmice - više nije bilo nikoga sa osmehom. Pognute glave išli su skoro sat vremena od stadiona ka metrou, dok su svi oni Filipinci, Amerikanci i Indijci, koji su došli da vide Mesija u njegovom dresu, možda i promenili garderobu. Ako jesu, verovatno su obukli rezervni dres iz ranca, drugog najzastupljenijeg igrača "gaučosa" danas - Dijega Maradone.
Zato je možda još rano da se čuvena pesma "Mama, zaljubio sam se, video sam Maradonu", prepeva sa Mesijem kao glavnim likom. Dok stižu poruke sa svih strana da sam Argentinu "izbaksuzirao" svojim prisustvom na stadionu jer su doživeli poraz posle 37 utakmica (najduži niz u istoriji njihove reprezentacije), bio sam toliki "baksuz" da ga na kraju ne vidim ni u miks-zoni. Nakon gotovo jednočasovnog čekanja, morao sam da požurim na konferenciju za medije fudbalera Srbije, i stigao u "minut do početka" obraćanja na srpskom. Na kraju je i Mesi stigao pred novinare na "Lusailu", ali već sam počeo da se tešim - bolje je da ga ipak izbliza vidim uzdignutog čela.
Kako li je njemu pao ovaj poraz dok ceo svet čeka da osvoji Svetsko prvenstvo, ako je meni muka od "krivice" da sam doneo lošu sreću Argentincima. Jedan od 88 hiljada...