UŠAO SAM U "SELO" U KATARU GDE JE NOĆ 200$: Kućica u pustinji bez hlada, svuda smrdi katran, a jedna stvar je najluđa!

Ako ste pogledali bilo koji prilog o Svetskom prvenstvu u Kataru - sigurno ste primetili da sve sija i blješti, deluje luksuzno i samo za "duboki džep", međutim takva slika može da zavara. To je samo delimično tačno za Dohu, gde je jedino centar grada u ruhu spektakla, dok već dve-tri metro stanica odatle pokazuju nešto drugačiju sliku prestonice Katara. To posebno važi za pustinju u kojoj je odjednom "nikao" stadion "Lusail", na kome se igrao meč Argentine i Saudijske Arabije i na kome će u četvrtak odigrano Srbija - Brazil, dok je slično i kada se krene na zapad. Tamo je smešten veliki broj navijača koji su jedva skupili novac da gledaju Svetsko prvenstvo i koji nisu sebi mogli da priušte hotele u centru u kome uglavnom odsedaju Englezi, žene fudbalera...

Gotovo na samom kraju narandžaste metro linije nalazi se takozvano "selo" za navijače koji u Dohi borave u kamp kućicama, odnosno prikolicama za kampovanje - takođe usred ničega. Kod nas bi to bila livada, a kod njih je prašnjava pustara bez hlada u kojoj će ove kućice biti još mesec dana, a posle toga ko zna šta.

Iako je vremenska prognoza za Dohu pokazivala 26 stepeni Celzijusa, izlazak iz metroa na "pustinjsko Sunce" i odluka da do navijačkog sela pešačim dvadesetak minuta nije se pokazala naročito pametno. Osećao sam se kao likovi iz crtanih filmova koji traže oazu za okrepljenje, s tim da je "pakao" počeo tek nakon ulaska u prostor sa kamp kućicama, gde me je čuvar čudno pogledao i želeo da čuje objašnjenje zašto ulazim unutra, međutim napravio sam se lud kao i svaki Srbin i iskoristio njegovo slabo poznavanje engleskog jezika. Doduše, tražio sam pre polaska dozvolu za ulazak u "selo", ali nisam imao volje da se bavim birokratijom dok je Sunce spaljivalo zemlju.

Kućice za kampovanje, neki bi rekli i kontejneri, poređani su u vrlo gustim i zbijenim redovima, a tokom duge šetnje među njima, gde je opet trebalo izbeći radoznale čuvare, osećao se jak miris katrana. Retko ko od stanovnika ovog "navijačkog sela" bio je raspoložen za priču i kao da se plašio da razgovara sa medijima, osim dva meksikanska para koja su upravo napuštala smeštaj i odlazila na utakmice koje ih očekuju u toku današnjeg dana.

Momak i devojka koje sam zaustavio, i čija sam imena nažalost zaboravio, objasnili su mi da su smeštaj uzeli zato što im služi tek da prespavaju u njemu i da ceo dan provode napolju u Dohi. Generalno su zadovoljni, poručuju da u kućicama nije prevruće na ovoj temperaturi pošto svaka poseduje klima uređaj, dok dodaju i da im je osoblje na usluzi.

"Bilo je skupo, platili smo smeštaj oko 200 dolara za noć, ali je u redu (molim?). U to nije uključena hrana, nemamo ni doručak, međutim tu je recepcija koja radi po ceo dan, odnosno blizu je restoran. Takođe, blizu je i metro, tako da smo dobro spojeni sa centrom grada iako je potrebno neko vreme da se stigne do navijačke zone. Ovde je mnogo Meksikanaca, a viđali smo i puno Japanaca, Kanađana, Argentinaca, Nemaca...", rekao nam je Meksikanac sa sombrerom koji se nasmejao na moje reči da ću navijati za Argentinu protiv njegove reprezentacije u meču drugog kola na "Lusailu".

Drugi par iz Meksika nije bio naročito zadovoljan smeštajem, iako su platili oko 120 dolara noć (očigledno postoje i lošije kamp kućice), ali kada su čuli da ih ispituje novinar, požurili su na prevoz. O otvaranju smeštaja za dve-tri fotografije ili snimak od 15 sekundi - nisu želeli ni da razmisle, pa sam se brže-bolje izgubio sa peščanog parkinga na kome je skupoceni smeštaj u kamp kućicama, kako me ne bi prijavili čuvarima. Ništa nisam skrivio, ali nikad se ne zna...