Kada me je Marko pitao da li bih voleo da početak utakmice Srbije i Kameruna vidim direktno sa terena umesto iz novinarske lože, nisam se dvoumio nijedne sekunde iako je to značilo da ću morati da na vrlo udaljeni "Al Žanub" stadion dođem skoro pet sati ranije. S obzirom da sam otvoreno "pucao" od optimizma i svima redom pričao da Kamerun dobijamo sa tri-četiri gola razlike, ništa mi nije bilo teško - čak ni jurnjava sa laptopom na leđima po najjačem novembarskom Suncu od kada sam u Dohi i potraga za "gejtom" koji će me odvesti direktno na teren. To me je i pre ulaska u strogo čuvane "fudbalerske odaje" navelo i da sretnem navijača iz Singapura u dresu Hrvatske, a to je bio samo početak vrlo zanimljivih razgovora koji su me tog dana čekali usred ničega u Al Vakri.
Ugostile su me Amerikanka Emili, koja inače navija za Lejkerse i dobro pamti Vlada Divca i koja se iznenadila što "pola Srbije" mrzi Roberta Orija jer se budilo u tri ujutru da navija za Sakramento, odnosno Ruskinja Ana koja je naravno bila oduševljena što je srela nekoga iz Srbije i neskriveno mi otkrila da će navijati za nas protiv Kameruna. Eh, da sam znao da joj dajem lažna obećanja uoči obilaska "školjka" stadiona koji prima nešto manje od 45 hiljada navijača...
Put do terena nije mnogo drugačiji od onog kojim idu mediji, međutim negde se "skrene levo kod Albukerkija", prođete najmanje tri prstena obezbeđenja, a onda izađete na istom mestu na kome i fudbalere prvo ugledate na početku svake utakmice.
Pogled na tribine je bio spektakularan i jedino mi je bilo žao što nisam obukao dres umesto košulje, posebno kada sam imao priliku da sednem na "vrelu klupu" na kojoj će nešto kasnije Piksi nervozno grickati nokte, a potom i dok sam sa centra igrališta "mahao" na velikom ekranu i sigurno zbunio tada malobrojne gledaoce. Ako su kojim slučajem u tom trenutku pogledali u jedan od četiri semafora na stadionu, sigurno su se pitali: "Ko je, bre, ova budala i šta hoće?".
Obilazeći oko terena primetio sam da će Srbija imati ogromnu podršku i da su tu "trobojke" sa imenima raznih gradova, ali i da su Kamerunci ukrasili tela bojama svoje zastave, intrigirajući time foto-reportere iz celog sveta. U obilazak nisam pošao sam, sa mnom su bili raspoloženi Vinsent i Šon iz Birmingema, a čim sam rekao da sam iz Srbije - uglas su mi poručili da danas navijaju za "orlove" i da imaju poseban razlog za to.
"Mi smo veliki navijači Aston vile i obožavamo Savu Miloševića", rekao je Vinsent i odmah mi naterao osmeh na lice: "Igrao je tokom devedesetih za nas i bio je sjajan. Nije ga htelo na početku karijere jer nije postigao gol na osam-devet utakmica, ali posle toga... Još pamtimo gol koji je dao 1996. godine u Kupu (finale Liga kupa protiv Lidsa koje je Vila dobila 3:0, prim. aut.). Pozdravi ga od nas, hoćeš li? I ne samo njega, voleli smo i Sašu Ćurčića, strašan igrač - samo što je voleo da pije".
Englezi se nisu samo na tome zaustavili, vrlo dobro su upućeni i u "večiti" derbi koji su posetili pre deset godina i gledali pobedu Crvene zvezde, međutim fudbal slabo pamte - sećaju se samo vatrene atmosfere i zapaljenih stolica. Do sada su tri puta bili u Beogradu i više im se sviđa Novi Sad (aha!), a ističu da jednog sadašnjeg reprezentativca Srbije posebno cene.
"Kakav je fudbaler Aleksandar Mitrović... Trebalo je da dođe u Aston vilu prošlog leta, i pre toga su pregovarali, ali nismo uspeli da ga dovedemo. Neverovatno je kako igra glavom i koliko se bori", rekao je Šon i dodao da se nađa da će se transfer ostvariti u budućnosti. Dok smo izbliza gledali zagrevanje fudbalera Srbije i čudili se klima uređajima neverovatne snage koji su "duvali" u naša leđa, dobacili su i da im je iznenađenje golman Vanja Milinković-Savić koji odlično brani na turniru, dok ih je zanimalo i kakav stil fudbala gaji naš selektor Dragan Stojković: "Čuli smo da je Savo Milošević bio blizu mesta selektora Srbije, a da je potom ipak Stojković preuzeo tim? Video sam da igrate lep fudbal...", poručio je Vinsent.
Potvrdio sam im da je to istina i da je bilo više kandidata za selektora Srbije posle odlaska Ljubiše Tumbakovića, ali da je napravljen najbolji potez dolaskom Piksija koji je pre svega uspeo da motiviše igrače da mogu da igraju dopadljivo, atraktivno, nadamo se i uspešno na Svetskom prvenstvu pošto je pred njima sada odlučujuća utakmica za prolaz protiv Švajcarske, i to u osetljivom momentu jer nismo blistali protiv Kameruna kako je cela nacija očekivala.
Ali, ako ste poput nas videli Piksija u tunelu uoči utakmice kada nije bilo osmeha, onda ste negde u sebi i mogli da pretpostavite da nije baš sve kao uoči Mundijala. Muče ga povrede i selekcija koju one diktiraju, zbog čega se i igra "raspala" u drugom poluvremenu posle 3:1. Uz još neke taktičke greške, ali Bože moj...
Ako ništa drugo, bar sam "širio propagandu" o srpskom sportu među Amerikancima, Englezima i Rusima, čak i jednog od producenata iz Dalasa podsetio da je Luka Dončić poreklom Srbin.
"Znam, dobri ste vi u košarci, ali ne igra za vašu reprezentaciju", dobacio je uz osmeh i time me podsetio na neuspeh sa Evropskog prvenstva u košarci od pre dva meseca, a još jedan takav gorak ukus u ustima ne bih mogao da podnesem. Zato, "orlovi" probudite se, da na terenu vidimo osmeh koji vas je krasio prethodne dve godine.