Odlazak, a posebno povratak sa stadiona u Kataru se pretvara u noćnu moru, i koji god prevoz da izaberete, nešto će poći po zlu. Morate da čekate na jedan ili drugi način... /od reportera MONDA Milutina Vujičića iz Katara/
Da odmah budemo konkretni i pređemo na stvar: najveća zabluda o Svetskom prvenstvu u Kataru koju imaju ljudi koji trenutno nisu u Dohi je da je "sve veoma blizu" pošto se turnir održava praktično u jednom gradu, ali to je daleko od istine. Kada se u taj isti grad odjednom "slije" verovatno više od milon fudbalskih navijača (ne postoji još zvaničan podatak), sve postaje izuzetno otežano, čak i kada su vam na raspolaganju velelepni auto-putevi sa po deset traka u jednom smeru, a smeštaj vas čeka gde god se okrenete - čak i usred pustinje u kućicama za kampovanje.
Noćna mora za sve novinare u Kataru postao je dolazak i odlazak sa stadiona u večernjim terminima (u odnosu na Srbiju, sat ide dva sata napred i poslednji meč je u 22.00), pošto nemaju nikakvu prednost u odnosu na ostale navijače. U razgovoru sa starijim i iskusnijim kolegama saznajem da to nikada nije bio slučaj na Mundijalima, odnosno da "press akreditacija" nije nikad manje vredela.
Ne samo da ne postoji garancija da ćete stići na vreme na stadion i kada krenete dva sata ranije, nego je i pitanje kada i kako ćete se vratiti u smeštaj. Dosadašnji rekord drži dolazak sa "Ahmada bin Alija" oko pola pet ujutru, s tim da tu treba uzeti u obzir i skoro dvosatno čekanje u miks-zoni, uz nadu da će portparol poslati pred medije fudbalera koga želite da intervjuišete - i da će na kraju pristati da odvoji nekoliko minuta za strane medije.
Agonija nastaje na stadionima koji su, kako to piše u zvaničnim vodičima o Kataru, "odlično povezani metro linijom". Ukoliko se kojim slučajem odlučite da koristite metro umesto "autobusa šatlova" koji sa stadiona vode u zvanični Medija centar, podjednako udaljen od smeštaja kao i stadion na kome ste bili, odakle ponovo morate da "hvatate" dva-tri alternativna prevoza, ne očekujte nikakvu prednost zbog toga što imate akreditaciju. Štaviše, može da se kaže da je bezvredna. Obezbeđenje, policija i volonteri usmeravaju sve u isti red, a hodanje u "zmijici" do metroa pretvara se u večnost, posebno kada ispred vas imate bubnjare iz Brazila, Ekvadora ili Argentine.
Na sve to, organizatori su smislili i da zabavljaju ljude koji se znoje u kilometarskim kolonama, pa tako volonteri čiji je zadatak da prstom pokažu gde je metro, sve više pevuše pesme ("Metro, this waaaay") i pokušavaju da vas napune pozitivnom energijom iako vama nije do života. Štaviše, sada su angažovali i nešto što možemo nazvati žonglerima...
Kao i čitavo Svetsko prvenstvo, tako i dolazak/odlazak sa stadiona ima samo privid dobre organizacije. I zaista se trude u tome da to samo izgleda dobro, otud i zabavljači, ali je u praksi sve potpuno drugačije i ne odgovara uvreženom stavu o Dohi.
Možda je u neku ruku bolje kada je sve na jednom mestu i moguće je svakog dana gledati i po dve utakmice (samo za najhrabrije koji imaju 12 sati slobodnog vremena), ali postoji razlog zašto se Svetsko prvenstvo do sada igralo u više gradova i nadamo se da će se tako nastaviti i u budućnosti. Jednostavno, nijedan grad ne može da podnese milion novih lica (sada i nikad više), čak i kada se potrudite i napravite metro linije samo za stadione - i stadione koji se "rasklapaju" posle turnira. Nije to prirodno...