On je pomagao Kokoškovu da Slovenija osvoji zlato

Košarkaška reprezentacija Slovenije u 2017. godini postala je senzacionalni osvajač zlatne medalje na Evropskom prvenstvu. Međutim, ko god je pratio utakmice Slovenaca, koji su do titule prvaka Starog kontinenta stigli bez poraza, mogao je samo da konstatuje da je u celom tom poduhvatu
senzacionalna bila isključivo njihova igra.

Trijumf Dragića, Dončića i drugova i najviši stepenik pobedničkog postolja bio je apsolutno zaslužen.

Jedan od onih koji je učestvovao u kreiranju najvećeg uspeha slovenačke košarke i jednog od najprijatnijih iznenađenja u novijoj košarkaškoj istoriji Evrope je i pomoćni trener u stručnom štabu selekcije Slovenije - Aleksander Sekulić. Razvojni put Sekulića kao trenera isprepletan je mnogobrojnim vezama sa Srbijom, zato možda i ne čudi što je od momenta kada je rešio da se bavi trenerskim poslom odlučio da se stručno usavršava u našoj zemlji.

"Radio sam kao pomoćnik Aleksandra Džikića u Krki kada smo osvojili FIBA Evročelendž kup, postali
prvaci Slovenije i pobednici nacionalnog Kupa i na neki način postavili temelje dugogodišnje dominacije tima iz Novog Mesta u slovenačkoj košarci. Potom sam imao tu čast da u stručnom štabu našeg nacionalnog tima sarađujem sa Božidarom Maljkovićem koji je ostavio dubok trag u svetskoj košarci. I, na kraju sa Igorom Kokoškovim koji je svoje znanje iz NBA uspeo da prenese na nas i da kao selektor Sloveniju dovede na evropski tron", počeo je priču o svojim vezama sa Srbijom Sekulić i nastavio:

"Moj otac je rođen u Srbiji, tu se školovao i tu je odrastao. Imam i mnogo rodbine u Srbiji. Zanimljivo je da sam počeo da studiram na Višoj trenerskoj školi koja je bila organizovana pri Košarkaškom savezu Srbije. Svakog ponedeljka i utorka sam putovao iz Ljubljane i dolazio na predavanja. Po preporuci mojih prijatelja, ljudi iz košarke, nastavio sam da se stručno usavršavam na na Fakultetu za sport Univerziteta Union - Nikola Tesla i to je bio pravi potez. Po završetku Evropskog prvenstva sam diplomirao i rešio da na Fakultetu za sport na Novom Beogradu upišem i master studije i nastavim da se dalje obrazujem", rekao je Sekulić za MONDO.

O pohodu na krov Evrope sa ove vremenske distance Sekulić kaže:

Tri komponente su tu bile podjednako važne i presudne u ostvarenju ovog vrhunskog rezultata. Prva je Igor Kokoškov koji je brinuo o taktici, druga je profesor Grbović koji je vodio računa o fizičkoj pripremi ekipe i treća su igrači koji su sve zamisli stručnog štaba besprekorno na terenu sproveli u delo. 

Duša i srce slovenačkog tima bili su Goran Dragić i Luka Dončić, a njihovu tajnu uspeha otkriva Sekulić:

"Oni su pre svega vrhunski sportisti, fantastični takmičari i verujem da bi bili podjednako uspešni da
se bave bilo kojim sportom. Jer, oni svaki trening odrade na maksimalan način, nikad se ne štede i
tako podsvesno teraju sve ostale igrače da izvlače ono najbolje iz sebe, da napreduju. E zato su veliki profesionalci. I ono što je možda najvažnije u svemu tome, oni uživaju u svakom trenutku tog
treninga ma koliko on bio naporan. Takav stav i takav pristup obavezama se vraća zlatnom medaljom".

A kada je reč o Luki Dončiću, koga mnogi porede sa legendarnim Draženom Petrovićem i kite raznim epitetima Sekulić kaže:

"Luka Dončić ne može da se uporedi ni sa jednim igračem. Jednostavno, on je unikat, nema kopije. Dečko sa samo 18 godina igra na najvišem niovou kao da iza sebe ima 10 evroligaških sezona, a on se, ustvari, igra košarke. Kada ga gledate na utakmicama, a naročito na treninzima, košarka za njega kao da predstavlja dečiju igru. On je super talenat, ali što je još važnije, on sve to ume da nosi. To je ogroman pritisak, ali na njega to ne utiče. Sjajno se ponaša na treninzima, fenomenalna je ličnost, zna sa medijima, ume da se ponaša van terena, a na terenu je uvek pozitivan. Biće zaista pravi superstar, možda i najveći sa ovog prostora".

Kao presudnu tačku na putu selekcije Slovenije ka osvajanju zlatne medalje Sekulić je označio ovo:

"Moram da priznam da pre početka šampionata nismo verovali da možemo do titule. Međutim, iz utakmice u utakmicu nam je raslo samopouzdanje, a vrhunac je nastupio u poslednjem meču u grupi protiv Francuske. Ta utakmica je bila veoma važna za obe reprezentacije, borili smo se za prvo mesto u grupi, a mi smo u tom duelu uspeli da razbijemo Francuze koji su bili favoriti. Posle tog meča i trijumfa protiv tako moćnog tima shvatili smo da možemo mnogo".