Čejs, sviđaš se treneru! Edvards, ovo je krmokolj!

/pišu: Zoran Pajčin i Goran Arbutina, Banjaluka - mondo.ba/

Zašto Amerikanci dolaze u Laktaše? Kako se tu snalaze? Šta im je zabavno? Gde žive? Kakve utiske nose kada odu?

Nekad od ovih pitanja "pala" su nam napamet kada smo razmišljali o tome čime bismo mogli da ispunimo ovaj praznički period oko Nove godine i Božića i odlučili smo da tako i bude - postavili smo ih pravim ljudima.

I nismo se pokajali! Neki od odgovora ostavili su nas u neverici... No, krenimo redom!

Prvi američki igrač koji je stigao u Igokeu bio je Kovington Kormije, bek koji je između ostalog igrao za Juta Stejt univerzitet, posle čega ga je karijera vodila u Meksiko, Poljsku, Hrvatsku, BiH, Norvešku... U Aleksandrovac je stigao 2000. godine i tako "probio led" plejadi košarkaša iz SAD koji su košarkaški hleb zarađivali u Republici Srpskoj.

Od tada, pa do danas ukupno 35 američkih i dva kanadska košarkaša nosila su dres Igokee, računajući i Malkolma Lija, trenutno jedinog Amerikanca u redovima šampiona BiH.

Bilo je tu talenata, iskusnih igrača, avanturista, ali i NBA šampiona, a nikome od njih nije bilo jednostavno da se navikne na život u sredini o kojoj svakako nisu razmišljali tokom univerzitetskih dana. Većina njih maštala je o utakmicama pred navijačima Lejkersa u Los Anđelesu ili Niksa u Njujorku, pa tako možemo da pretpostavimo da "reality check" nije bio prijatan po sletanju na banjalučki aerodrom ili, pak, ulasku automobilom u Laktaše - mesto sa nešto više od pet hiljada stanovnika ili ako želite precizno 5.419 prema poslednjem popisu stanovništva.

"Ovo je mala zajednica, selo, svako svakoga zna, deluje mi kao veoma usko povezano društvo. Ja nemam nikakvih problema sa tim, samo mi je potrebno malo vremena da se prilagodim, jer malo ljudi priča engleski, ali činjenica je da imam sve što je jednom košarkašu potrebno", ispričao nam Malkolm Li, Amerikanac na "privremenom radu" u Laktašima.

Pre dolaska u Igokeu nije mnogo znao o mestu u koje ide, tek nekoliko osnovnih odrednica: da je Bosna deo nekadašnje Jugoslavije i slično. Za to što je postao 5.420. stanovnik Laktaša... ne mari.

"Dugo tako živim u malim mestima. Sve dok radiš ono što voliš, a košarku igram od osme godine, ne gledaš na te stvari tako usko i površno. Nije mi važno gde živim, fokusiran sam na veće stvari, na važne stvari. Srećan sam što igram košarku", rekao je Li u razgovoru za Mondo.

"LJUTENICA, PLEASE"

Kad se već nađete u pregrađu prestonice Republike Srpske, na vama je da se adaptirate. Jedna od prvih stvari na koju čovek mora da se navikne u novoj zemlji i kulturi, ako već ostaje duže, jeste hrana.

Spletom srećnih okolnosti po Amere naviknute na "junk food", burgere, pohovanu piletinu i ostale kultove života u toj zemlji, hrana na ovim prostorima jeste nešto zbog čega bismo morali da budemo ponosni i o tome svedoče njihove reči. Stranci se na ovdašnje specijalitete lako naviknu.

Jedna od prvih reči koju nauče američki košarkaši, ispričali su nam ljudi iz Igokee koji su ih dočekivali i ispraćali iz sezone u sezonu, su - ćevapi!

Minut razgovora sa jednim od njih dovoljan je za potvrdu i trenutni osmeh.

"Hranim se u restoranu gde i ostali igrači, hrana je jako dobra. Jeo sam na dosta mesta u Banjaluci, probao sam i ono... će-va-pi", izgovorio je Li sporo ali na razumljivom srpskom.

"Sviđaju mi se. Mislim da je hrana ovde fantastična. Probao sam i ono sa kupusom (sarma, naravno), ali mi se ne sviđa zbog kupusa", rekao je i namrštio se.

"Vidim da je moji srpski prijatelji obožavaju, ali nije mi se svidela".

Restoran koji spominje je, u stvari, "leskovački" roštilj na ulazu u Laktaše u kom se godinama hrane košarkaši, iako je u to teško poverovati na prvi pogled s obzirom na skroman eksterijer (pa i enterijer) objekta.

Da se radi o "oficijelnom" klupskom restoranu uverili smo se vrlo brzo, kada smo ugledali Aleksandra Ponjavića i Nikolu Jevtovića kako dolaze na ručak.

Ako ste i pomislili da igranje za Igokeu podrazumeva i ishranu baziranu na punjenim pljeskavicama i pohovanom kačkavalju - prevarili ste se!

"Svi oni dolaze kod nas već godinama, a za njih, naravno, imamo poseban meni sastavljen u dogovoru sa ljudima iz kluba. Zna se tačno šta može da se jede na dan utakmice. Igrači najčešće biraju piletinu sa susamom", ispričala nam je vlasnica restorana, teta Mira, dok je spremala obrok za tandem Igokee.

"I Amerikanci vole našu hranu. Onaj dečko što je bio skoro ovde pa otišao... Vašington (Dezmond)? On je jeo sve duplo, a hleb je obožavao. Završi ručak, ponese hleba, jede i usput", otkrila nam je teta Mira.

Popularni Dezi u nekoliko nastupa za Igokeu "furao je" potpuno drugačiji fazon od većine američkih košarkaša, koji po pravilu traže broj ili dva veću opremu, kako bi na njima sve visilo. To su hip-hop standardi, međutim Vašington je tražio opremu manju od one koja mu je pristajala jer mu se više sviđao "old school" izgled iz 70-ih i 80-ih.

Pretpostavljamo da su sličan zahtev dobili i ljudi iz Dinamika u kom se obreo Dez po odlasku iz teta Mirine kuhinje.

Ljubitelj njene trpeze bio je i Džejms Robinson. Kažu da je obožavao meso s roštilja. Njegov saigrač, Brendon Fortenberi jedan je od retkih koji je pazio na ishranu i, recimo, nikada nije jeo svinjetinu. Samo piletinu.

Ali, i on je imao jednu "slabost"

"Pretpostavljam da se u Bugarskoj, gde je igrao, sreo sa hranom sličnom našoj. Uglavnom, jednog dana ušao je u restoran, raspričao se na engleskom i zbunio sve zaposlene jer niko nije mogao da razume šta želi... Onda je stao i na našem uzviknuo: 'Ljutenica'. Sve ih je ostavio u čudu, ali naravno da je dobio ono što je želeo", ispričao nam portparol Igokee, Nenad Vuruna, kojem je "bonus" zaduženje da se povremeno nađe na usluzi novajlijama i pomogne da usvoje osnovne izraze.

SCENA: PAPAGAJ JURI IGRAČE

Oni koji žele nešto više od ponude u klupskom restoranu moraju da odvoje 15-ak minuta vožnje do Banjaluke, gde je izbor veći.

"Ima nekoliko super mesta, jeo sam odličan giros, a našao sam i gde prave američke palačinke", kaže Li, koji je zadovoljan životom u Laktašima, posebno nakon igranja u Turskoj.

"Igrao sam u Trabzonu, to je vrlo staromodan grad gde praktično nema noćnog života, nema alkohola u kafićima i restoranima, ljudi su prilično zatvoreni... Ovde nije tako", uporedio je Li i potvrdio da vam u mestu od pet hiljada stanovnika nekada može biti zabavnije nego u gradu od skoro 800.000 ljudi.

Dosta o hrani. Ona vam može ispuniti pola sata ili sat dnevno, zavisno koliko dugo i koliko mnogo jedete, ali... šta posle?

Li kaže, a ljudi iz kluba su nam potvrdili da je to bio najčešći slučaj i sa njegovim prethodnicima, da pored odmora između treninga povremeno ode na piće sa saigračima, da je bioskop uvek dobar izbor naročito kada je vreme loše i da se neke pobede proslave u brojnim banjalučkim noćnim klubovima.

U tom smislu, niko od košarkaša Igokee u prethodnih 18 godina nije imao neprijatnosti. Ni u Banjaluci, ni u Laktašima.

Zapravo, najveću neprijatnost imao je vlasnik NBA šampionskog prstena, Dorel Rajt, koji je posle dugog puta ka novom gradu i novoj kulturi ušao u hotelsku sobu i shvatio da - nema tople vode! Ljudi iz kluba ispričali su nam da se, uprkos tome, nasmejan pojavio pred njima i pitao gde bi mogao nešto da pojede, jer je gladan, ali...

"Odveli smo ga, naravno, kod Mire. Međutim, tog dana na meniju bio je samo paslju", ispričali su nam anegdotu zbog koje je domaćinima bilo neprijatno.

Međutim, ni to nije bilo sve nakon što se bivši igrač Majamija, Golden Stejta, Filadelfije i Portlanda pojavio u Bosni i Hercegovini.

Nakon što nije mogao da se istušira (ili je to uradio hladnom vodom - taj detalj nije nam poznat), a potom isprobao bosanski pasulj, Rajt nije mogao ni da se javi svojima u SAD, jer "iPhone" s kojimje doputovao nije radio na lokalnom mreži. Vuruna je tako među nesvakidašnje zahteve koje je dobijao, i koje će dobijati od novih sugrađana, upisao i nabavljanje "iPhone" telefona koji radi u Evropi.

"To su sve profesionalci. Ljudi su ovde došli da igraju košarku, neko je bio manje uspešan, neko više, ali ni sa jednim od njih nisam imao problema. Nemaju oni posebne zahteve. Uglavnom je sve već dogovoreno sa njihovim agentima pre nego što dođu, a ako im nešto zatreba u međuvremenu... ljudi iz kluba su im uvek na raspolaganju", ispričao je za Mondo trener Igokee Dragan Bajić.

On je, uz kratke prekide, u Igokei od 2009. do danas zbog čega bi mu bilo verovatno teško da, bez "guglanja", navede sve strance sa kojima je radio u Laktašima.

Sa jednim od njih mogao je da razgovara na - srpskom! Ispostavilo se da je Kendrik Džonson oženjen Srpkinjom uz koju je odlično savladao i naš jezik, pa mu je adaptacija bila daleko lakša i zanimljivija.

Međutim, ne pamte ga po tome u Banjaluci i okolini...

"Sve je terao na šalu, uvek je bio raspoložen i nikad nisi znao šta od njega da očekuješ. Jednom se tako pojavio na treningu u kostimu papagaja i počeo da ganja igrače po dvorani. Tad smo bili još u onoj staroj u Aleksandrovcu", ispričali su nam sagovornici sa osmehom.

Džonson se najčešće družio sa saigračem Lorensom Rajtom, kojem je često znao da "smjesti".

"Njih dvojica su izlazila po klubovima u Banjaluci, a Džonson je koristio poznavanje srpskog i folirao Rajta da neke devojke žele da ga upoznaju i da očekuju da im priđe. Nesrećni Rajt se nadobijao 'korpi' igrajući za nas", ispričao nam je Vuruna.

NISI BIO U BANJALUCI DOK NISI VIDEO KRMOKOLJ

Jedan od najpozitivnijih primera među brojnim strancima bili su Klif Hemonds i Korsli Edvards. Razlog njihovih sjajnih igara, zahvaljujući kojima je Igokea 2013. završila ligaški deo sezone u ABA na prvom mestu (i potom doživela veliku nepravdu) je i činjenica da su se njih dvojica odlično snašli u Laktašima.

I da su uživali igrajući u belo-plavom dresu.

Hemonds je bio porodičan tip, imao je četvero dece, a njegov sin išao je i u lokalnu školu u kojoj se odlično pokazao iako u početku nije znao reč srpskog. Edvards je uvek bio druželjubiv momak zainteresovan da što bolje upozna ovdašnju kulturu i običaje. Tražio je da ga domaćini vode na što veći broj manifestacija, događaja... jednostavno, hteo je da mu svaki dan bude ispunjen i da ponese kući što veći broj uspomena.

Kad je već tako bilo, domaćini su u jednom trenutku odlučili da mu prirede nezaboravno iskustvo - krmokolj!

Ovo iskustvo Edvards je ovekovečio snimkom koji je podelio na YouTube kanalu.

Sa Korslijem u Laktašima jedno vreme živjela je i njegova devojka Nikeša Sejls, inače jedna od najboljih igračica WNBA svih vremena! Nikeša je čak kratko trenirala i igrala za Ženski košarkaški klub Mladi Krajišnik iz Banjaluke, što je bila prava atrakcija. Ili bolje reći istorijski trenutak za "malene", koje su žarile i palile u vreme stare Jugoslavije.

Ne bismo da upoređujemo, ali zamislite - recimo - nekog od članova "NBA kuće slavnih" u dresu Igokee ili nekog drugog kluba na ovim prostorima?

Da joj je bilo lepo i da je uživala, Nikeša nije krila od svojih pratilaca na društvenim mrežama.

Jedan od retkih za koje se može nešto čuti bilo šta negativno je Alton Ford, nekadašnji član Finiks Sansa i Hjuston Roketsa, koji je za Igokeu igrao u sezoni 2007/08.

"On je baš bio čudan, pomalo lud. Bio je zavisnik od video igrica. Provodio je sate i sate u igraonici. Okupi decu iz kraja, plati termin za njih sve i provede ceo dan ispred ekrana sa džoistokom u rukama. Nekad i do kasno u noć", ispričao nam je trener Bajić, koji je za razliku od lokalnih klinaca svakako imao razloga da zameri Fordu na ovoj strasti.

Tim-menadžer Igokee, Darko Čubrilović, potom se nadovezao...

"Jednog dana je 'poludeo', došao na trening i rekao da neće više da igra, da napušta klub. Mi smo, da budem iskren, to jedva i čekali i nismo se trudili da ga odgovorimo. Već narednog dana je napravljen ugovor o sporazumnom raskidu, mada se sve završilo tako što je on još desetak dana ostao ovde da trenira i posle svega tražio da se vrati u klub".

Kada je, ipak, napustio malo mesto... saznalo se još nešto o njegovim navikama.

"Ford nikada nije prao čarape i majice, već je kupovao nove. To smo saznali nakon što je otišao iz kluba, kada smo ušli u stan koji je koristio. U jednoj sobi bila je gomila korišćenih čarapa i majica", ispričao nam Vuruna, koji kaže da generalno stranci nisu zahtevni.

Osim...

"Osim što uglavnom ne znaju da voze automobile sa manuelnim menjačem, pa traže automatik", rekao je sa osmehom.

Jedan igrač, doduše, video je u tome izazov i odlučio da proba. Kanađanin Brejdi Heslip insistirao je da vozi kao i većina ljudi u ovom delu Evrope.

"Klub mu je našao novi džip koji nije bio automatik, ali mu se toliko svideo da je odlučio da ipak proba. Nekoliko dana nam je trebalo da ga po ovim ulicama naučimo osnovnim stvarima i na kraju je shvatio".

"ČEJS, SVIĐAŠ SE TRENERU"

Iako je većini predočeno da idu u zemlju u kojoj je ne tako davno završen građanski rat, u Igokei kažu da se nijedan od Amerikanaca nije pojavio zabrinut za bezbednost.

"U Turskoj sam imao nekoliko nezgodnih situacija, tamo je užasno u saobraćaju, a i prilično su nasilni. Desilo mi se da čovek na semaforu izađe iz auta i kuca mi na prozor, da hoće da se tuče. Kada sam to rekao ljudima u klubu upozorili su me da se pripazim, jer ljudi često budu i upucani nakon tih incidenata u saobraćaju. Ovde se osećam potpuno sigurno", rekao nam je Malkolm Li.

Generalno, stanovnike Laktaša prati glas da su prijateljski raspoloženi. Li kaže da su srdačniji i od stanovnika Kalifornije, odakle je poreklom. Ipak, ne stidi se da prizna da bi mu bilo još lepše kada poznavanje engleskog ne bi bila retkost...

To se ne odnosi samo na komšije, sugrađane, navijače, već i ljude u samom klubu. Treneri, recimo, ne govore engleski, a uloga prevodioca dodeljuje se igračima koji su se potrudili da savladaju bar jedan strani jezik.

Sve to dovodilo je povremeno do zanimljivih scena, naročito kada je "zvanični prevodilac" bio osvedočeni šaljivdžija i bivši košarkaš Partizana i Crvene zvezde, Milan Dozet.

"Imao sam ulogu da prevodim Amerikancima zamisli trenera i jednom prilikom kondicioni me je zamolio da objasnim Brajanu Čejsu šta je potrebno da radi u jednoj od vežbi. Nisam ni počeo, ovaj je već znao da to neće da radu i sve vreme je vikao: 'No, no, no', pokazujući da hoće da mu trener plati ako želi da odradi tu vežbu i da misli da je to glupo", ispričao nam je Dozet.

"Umalo opšta frka da nastane", prisećao se sa osmehom.

Otkrio je i da je povremeno zloupotrebljavao ulogu zbog koje nije prevashodno doveden u klub.

"Jedno vreme je moj posao bio da prevodim sve akcije koje je trener pozivao i govorio sam im da samo meni dodaju loptu i da samo ja u ekipi imam pravo da šutiram kada god hoću", nasmejao nas je Dozet.

Kada su ga provalili, duhoviti kapiten "smenjen" je sa funkcije prevodioca, ali je još jednom uspeo da nasamari i Čejsa i tadašnjeg trenera Slobodana Klipu.

"Kaže meni trener: 'Reci mu da volim kako igra', a ja prevedem Čejsu da trener kaže da voli kako izgleda i da bi voleo da ga gleda kako se tušira. I u tom trenutku, dok ja njemu prevodim to, Klipa se uključi u razgovor i kaže Čejsu: 'I like you'. Ovaj u čudu, zamalo opet incident. Posle toga više niko nije tražio da prevodim, ni treneri, ni Ameri", ispričao nam je Dozet.

I on ističe da su Amerikanci s kojima je delio svlačionicu vrhunski profesionalci, ali i dobri ljudi.

"Klif i Korsli su išli sa nama i na slave, tražili su da daju novac kad smo skupljali za bilo kakve akcije, a radili smo to često. Oni su insistirali da ravnopravno učestvuju i u tomea, a to nije čest slučaj verujte mi", dodao je Dozet na kraju ovog nezaboravnog razgovora.