Bio je mlađi i od Dražena Petrovića i Arijana Komazeca kada je debitovao u seniorskoj konkurenciji jugoslovenske košarke, koja je u to vreme bila neprikosnovena u Evropi.

Sa samo 14 godina, u dresu Budućnosti iz tadašnjeg Titograda, zaigrao je u meču Kupa Jugoslavije u novobeogradskoj hali sportova, protiv IMT-a.

Zaslužio je bio i mesto u verovatno najtalentovanijoj košarkaškoj selekciji svih vremena, reprezentaciji Jugoslavije do 19 godina, koja je 1987. u Bormiju, pod vođstvom Svetislava Pešića, osvojila titulu juniorskog prvaka sveta.

U društvu Kukoča, Rađe, Sretenovića, Perasovića... tri puta se uzastopno peo na krov Evrope, a od košarke nije mogao da se odvoji po završetku bogate igračke karijere pa je otišao u trenere.

Luku Pavićevića je taj trenerski put pre dve godine odveo na Daleki istok, da bi se ovog leta iz Tokija vratio kao šampion Japana.

A to kako je dobio posao u Japanu je zanimljiva priča. Održao je predavanje na Košarkaškoj klinici, na kojoj su bili i predstavnici Košarkaškog saveza Japana. Prišli su mu posle predavanja i pitali: "Luka, da li bi bio selektor Japana?".

"Pod pokroviteljstvom FIBA sam 2016. bio među predavačima na seminaru za trenere japanske lige, u sklopu njihovog usavršavanja pred Olimpijske igre kojima će Tokio biti domaćin 2020. godine", počeo je Pavićević razgovor za MONDO i objasnio kako se uopšte obreo u "Zemlji izlazećeg sunca".

"Posle te trenerske klinike, Košarkaška federacija Japana mi je ponudila da na godinu dana preuzmem mesto selektora, što sam prihvatio. Moj zadatak je bio da izborim plasman na Azijski šampionat, da selektiram igrače koji bi mogli da zadovolje potrebe internacionalne košarke i postavim nove standarde igre, jer su forsirali napadačku košarku bez mnogo odbrambene strukture".

Pošto je osvajanjem trećeg mesta na istočnoazijskom šampionatu ispunio cilj, u Japanu je dobio novi angažman.

"Pred početak minule sezone preuzeo sam ekipu Tokio Alvark, koja je svojevremeno pripadala automobilskom gigantu Tojota. Od formiranja profesionalne lige u Japanu pre par godina, velikim korporacijama nije dozvoljeno da budu vlasnici klubova, tako da je Tojota sada glavni sponzor. Klub ima višedecenijsku tradiciju, a ovo mu je treća titula šampiona u istoriji. Poseduju vrhunske uslove, fantastičnu prateću infrastrukturu, trenažne hale, teretane, medicinski centar i po svojoj organizaciji klub bi pripadao najvišem evropskom rangu", kaže Pavićević.

Oduševljen je Japanom:

"Fascinantna zemlja u svakom smislu, od organizacije posla i života, preko kulture i obrazovanja, do ishrane i vaspitanja. Vredni su i koncentrisani, odgovorni i imaju izuzetan talenat za rad. Imaju vešte košarkaše, ali njihov osnovni problem leži u fizičkim karakteristikama. Nisu dovoljno visoki i atletski ne ispunjavaju standarde koje zahteva moderna košarka. Međutim, košarka je sport koji odgovara njihovom senzibiltetu. Marketinški i medijski treba učiniti još napora na  njenoj popularnosti, ali to se iz godine u godinu rapidno poboljšava. Najbolji dokaz za to je podatak da su ljudi koji su podigli njihovu fudbalsku 'Džej' ligu sada na rukovodećim pozicijama u košarkaškom prvenstvu".

Do titule prvaka Japana Luka Pavićević je sa svojom ekipom stigao uz skor od 44 pobede i samo 16 poraza, a uslovno rečeno proslava titule trajala je desetak dana:

"Toliko nam je trebalo da obiđemo sve sponzore, gradonačelnike u delovima Tokija u kojima se nalazi sedište kluba, trenažna i hala u kojoj se igraju utakmice, pa da posetimo sve skupove koji su bili priređeni za navijače. Zanimljivo je da to nije samo slučaj za šampione, to je praksa svih japanskih klubova po završetku sezone".

Sistem sporta u Japanu sličan je onom koji vlada u Americi i vezan je za obrazovanje, što po mišljenju Pavićevića predstavlja određeni problem.

"Klubovi nemaju podmladak, pa se mladi sportisti razvijaju kroz školski sport. Iz tog razloga se najtalentovaniji sportisti u srednjoškolskom uzrastu nalaze u rukama profesora koji nisu treneri. Dešava se da na primer profesor geografije vodi košarkaški tim, da treninge osmišljava i vodi gledajući YouTube. Na fakultetima je to organizovanije, ali ta deca do svoje 22. godine nemaju adekvatnu trenersku podršku. Ono što je zanimljivo, njihova kultura ne dozvoljava napuštanje škole. Obrazovanje im je veoma važno".

Kada je već reč o obrazovanju, zanimljivo je da je svojevremeno Luka Pavićević bio najbolji đak gimnazije "Slobodan Škerović" u nekadašnjem Titogradu, danas Podgorici.

Takođe, bio je prvak Crne Gore u matematici, a u želji da davne 1985. godine što pre dođe do Matematičkog fakulteta na univerzitetu Juta, Luka Pavićević je za godinu dana završio dva razreda srednje škole i sa samo 17 se otisnuo preko Atlantika.

Ipak, fakultet nije završio, vratio se u Evropu što se ispostavilo kao ispravna odluka, jer je nedugo zatim tri puta sa Jugoplastikom osvajao titulu klupskog prvaka Evrope.

Iako je napunio 50 godina, Pavićević želi da ostvari ono što nije stigao da uradi u mladosti - da stekne fakultetsku diplomu. U želji da se dalje stručno usavršava, ovih dana je upisao Fakultet za sport Univerziteta "Union - Nikola Tesla".

"Sjajne preporuke o Fakultetu za sport na Novom Beogradu dobio sam od mog dobrog prijatelja i kolege Vlade Jovanovića, nekadašnjeg trenera Partizana, sada selektora mlade reprezentacije Srbije. Razgovor sa njim na tu temu je bio presudan, a dodatnu potvrdu o kvalitetu Fakulteta i uverenje u ispravnost odluke da ga upišem, dobio sam saznanjem da će mi jedan od nastavnika biti uvaženi profesor Vladimir Koprivica. Napustio sam studije u Americi na trećoj godini da bih se profesionalno bavio košarkom. U međuvremenu sam završio Višu trenersku školu, ali sam osećao da je taj deo moje ličnosti ostao nedovršen. Logičan izbor je bio studijski program 'Trener u sportu', pre svega jer je sistem obrazovanja prilagođen sportistima i sportskim stručnjacima koji, poput mene, žive i rade u inostranstvu", konstatovao je Pavićević.

"Posle premijere dokumentarnog filma '250 stepenika' Saša Đorđević je napravio vajber grupu u kojoj su svi igrači iz te generacije, tako da smo stalno u kontaktu. Kada je Dino Rađa čuo da sam u Japanu, zvao me je i rekao da mu je neostvarena želja da vidi Tokio. Pošto znam da je veliki ljubitelj motora, odmah sam mu poručio da sedne na svog 'Harlija Dejvidsona' i dođe, a da za ostalo ne brine", uz osmeh kaže Pavićević.

Posle 30 godina, Rađa opet na "250 stepenika"