"The Human Highlight Film" - Zašto ovaj nadimak?

Ako pogledate par klipova na "Jutjubu" biće vam jasno. Jedno je zakucati na "Slam Dunk" takmičenju, a sasvim drugo to uraditi na ozbiljnoj utakmici. Dominik je u igri vrlo lako izvodio zakucavanja iz takmičenja. Dao nam je poseban doživaljaj gledanja košarke, a protivnicima poseban doživljaj sportskog poniženja, zakucavajući neretko preko dvojice igrača. I dalje se pamti ono tomahavk zakucavanje protiv Dejvida Robinsona u punoj snazi. To su mogli samo posebni, a Nik je to svakako bio. Jedini igrači posle njega koji su imali tu silinu zakucavanja u igri bili su Šon Kemp i Vins Karter.

Mlad sam da se sećam njegovih igara sa vrhunca karijere, jer je Dominik ušao u NBA ligu iste godine kada sam se rodio. Stariji su imali tu privilegiju da ga gledaju, ali zahvaljujući "Jutjubu" možemo da se podsetimo njegovih utakmica i poteza. Mislim da je on čovek koji je najviše puta izveo 360 stepeni okret i položio loptu u koš. Neka me neko ispravi ako grešim, ali Nik je to radio bar 20-tak puta tokom sezone. I to je izgledalo prilično lako.

Vilkins je najveća legenda Atlanta Houksa. Bez ikakve dileme. Odigrao je najviše utakmica za Atlantu. Drugi je kradljivac u istoriji ove franšize, iza neprikosnovenog Mukija Blejloka. Ubedljivo je prvi u ukupnom broju poena ispred Boba Petita. Isto tako je prvi po ofanzivnom rejtingu, što je sasvim očekivano. Bio je devet puta "All star", nekoliko puta biran je u najbolje timove lige, a sa drugim "Dream Teamom" osvojio je zlato na Svetskom prvenstvu u Kanadi. Titule u Evropi su dalje u tekstu. Strpite se.

Bio je vrhunski napadač, ne šuter, već baš napadač. Pored toga igrao je jako dobru i čvrstu defanzivu, ali to je već karakteristika tog perioda košarke, kada je odbrana morala da bude jaka. Prosek poena do odlaska u Boston bio je oko 27 poena po meču. Računajte da su tada odbrane bilo višestruko jače nego danas, jer je važila parola - ili si jak ili te nema na mapi. Pored svega toga, ostaje žal što nije sa Atlantom postigao više. Maksimum je bilo polufinale Istoka. Nisu uspeli nijednom da dobace do finala iako im na putu uglavnom nisu stajali Bulsi ni Pistonsi. U jednom momentu su imali strašnu petorku koju su činili Dominik Vilkins, Dok Rivers, Kevin Vilis, Džon Betl i Mozes Meloun, gde se čini da je bek šuter Betl bio najslabija karika.

Vilkins je imao blistave sezone u Atlanti, bio je najbolji strelac lige, ali mnogo češće iza svog najvećeg rivala Majkla Džordana. Sa njim je gajio zdrav i dugotrajan rivalitet. Što na utakmicama, što tokom "All star" događaja. Kako je bio poznat kao jedan od najboljih, ako ne i najbolji kucač NBA lige, bio je gotovo redovan na tim takmičenjima. Prvo je održano davne 1984. godine, kada je završio treći. Tada su od njega bili bolji Džulijus Irving i Leri Nens senior. Rivalstvo koje je počelo 1985. godine, kada je pobedio Džordana u finalu, nastavljeno je tek 1988.

Trebalo je da se ono nastavi odmah sledeće godine, ali je Džordana povreda sprečila da se pojavi, Vilkins bi rekao - strah od poraza. U tom finalu Vilkins je poražen od saigrača, Entonija "Spad" Veba, najnižeg košarkaša koji je pobedio u zakucavanjima od kada postoji ovo takmičenje.

U finalu 1988. godine konačno su se veliki rivali sreli drugi put. Džordan je odneo pobedu sa dva poena razlike. Bio je to leteći šou njih dvojice. To je onaj momenat legendarnog zakucavanja sa linije slobodnih bacanja. OK, ne baš odraz sa same linije, jer je levim stopalom zgazio unutar reketa. Vilkins i dalje misli da je opljačkan na tom takmičenju. Kaže da mu je mnogo ljudi iz košarke reklo da je opljačkan i da je zaslužio titulu.

Poslednje takmičenje na kome je učestvovao i u kome nam je dao užitak da gledamo varijacije njegovih "windmill" zakucavanja desilo se 1990. godine. Rivali su mu u polufinalu bili Pipen, Kemp i dva Kenija, Smit i Voker. Pipen je na tom takmičenju poranio sa zakucavanjem, jer je izveo ono što je Džordan uradio, ali sa linije bacanja. Previše rano. Prva runda. I tada nije dobio punih 50 poena. Još jedan razlog da Vilkins ostane pri tvrdnji da je opljačkan. Zanimljiv detalj je to što je Džordan sedeo iza Dominika na klupi i zajedno su kroz smeh komentarisali sva dešavanja. Vrlo je verovatno da mu je tada opet pomenuo da je dobio titulu nezasluženo i da je trebalo da pripadne njemu.

Nije rivalitet bio izražen samo u duelima sa Džordanom, već i sa genijalnim Lerijem Birdom. Svima je u sećanju sedma utakmica serije Seltiksa i Hoksa. Gledao sam je na kaseti dosta kasnije, jer sam u tom trenutku imao samo šest godina i nisam znao šta je NBA liga. I da, na VHS-u, kakav CD, kakav USB... samo kasete i video rekorderi! Seltiksi su dobili seriju sa 4:3, ali ostaće upamćen duel Lerija i Dominika. Vilkins je postigao 47 poena to veče, šutirajući iz igre 19 od 23. Bird je ubacio 34 poena, od toga čak 20 u poslednjoj četvrtini. U tom delu "majstorice" samo su postojala njih dvojica. Igrali su svoje minijature, jedan protiv drugog. To je bila jedna od onih utakmica koju gledate bez treptaja. Samo buljite u ekran i pitate se da li su oni zaista toliko dobri. Da, jesu.

Kada je osvojio titulu najboljeg strelca priznao je da je godinama jurio za poenima kako bi prestigao Majkla Džordana. Kada ga je prestigao, mogao je da odahne, ali samo na kratko. Nastavio je da ga juri sledećih sedam godina, da bi na kraju rekao da diže ruke i da je preteško juriti Džordana na tom polju. Iako je Dominik bio mašina za postizanje koševa. Eto, toliko je Majk bio dobar...

Kada se vratio u Atlantu, ali u dresu Klipersa, doživeo je desetominutne ovacije. Cela hala je bila na nogama. Dočekali su svog heroja onako kako dolikuje. Pre toga su čelnici Hoksa odlučili da se klade na Denija Meninga i da će ih on odvesti u plej-of umesto Vilkinsa, ali su pogrešili. Nik je stigao u svoju Atlantu, postigao četiri poena do poluvremena. Na poluvremenu je seo sam u svlačionici i rekao sebi: "OK je Nik. Smiri se, opusti se i radi ono što najbolje znaš da radiš". A to je bilo punjenje koša rivala. Rekao je Marku Džeksonu da mu da loptu i da se pomeri. U drugom poluvremenu je ubacio 32, za ukupno 36 poena na svom terenu. Tada je imao 34 godine i prosek od skoro 30 poena po meču, ali je odigrao samo 25 utakmica te sezone i to je jedan od razloga očajnog učinka Klipersa, iako su imali prilično konkurentan sastav.

U toj trci za Džordanom, bio je očigledno jako inspirisan. U karijeri je imao dva meča sa rekordnim brojem poena, kada je postigao po 57. Prva utakmica je bila protiv Netsa, a druga protiv Bulsa. U toj utakmici protiv Bulsa pokazao je koliko je dobar igrač bio. Bio je blizak prijatelj sa Majkom, isto tako i sa Barklijem. Često se sastajao sa njima pre i posle utakmica. Ali na terenu to nije ništa značilo. Te godine dobili su Bulse sa skoro 30 poena razlike, a Vilkins je postigao pomenutih 57 poena. Posle toga je izjavio: "To je bio Čikago. To su bili Bulsi. Da, to jeste nešto posebno. Trener me je izveo iz igre kada smo bili na 20 razlike, rekavši da sam dovoljno igrao. Hteo sam da oborim rekord, ali nisam mogao, jer me je držao na klupi skoro celu poslednju četvrtinu".

Bio je rođeni takmičar. Nešto najbliže Džordanu u tom vremenu, uz Klajda Drekslera. Koliko je voleo da poentira i takmiči se, uvideo je Majk Fratelo kada je postao trener Houksa. Posle Nikove "ruki" sezone seli su da popričaju kako mogu da unaprede igru celog tima. Vilkins je kratko odgovorio: "Pa, mogu da postižem više poena". Prilično lako za njega. Posle toga je usledilo pitanje ko u ligi može da skače više od njega, on je odgovorio: "Niko, treneru. Ja skačem najviše". Isti odgovor je stigao i kada je Fratelo pitao ko je najbrži igrač u ligi. Vilkins je pucao od samopouzdanja i to ga čini jednim od najvećih ikada. U početku je osrednje šutirao bacanja, da bi kasnije unajmio jednog od najboljih trenera za šut da bi podigao bacanja na preko 80 odsto. Jednom je od 23 bacanja koja je šutnuo pogodio svih 23, nesvestan da je postavio rekord.

Ako bi navodili sve njegove rekordne utakmice trebalo bi još dosta redova, kao npr. onu protiv Loših momaka iz Detroita, kada je u plej-ofu ubacio čak 50 poena protiv najbolje odbrane u ligi ili kada je postigao 30 poena odmah posle oporavka od povrede Ahilove tetive, kada su ga već svi otpisali. Ali, ne možemo da ne pomenemo "revolveraški" duel njega i njegovog velikog prijatelja Čarlsa Barklija, još dok je Barkli igrao za Filadelfiju. Utakmica je završena pobedom Atlante 112:110, gde je Vilkins postigao 49 poena, a Barkli 47. Barkli je bio posebno motivisan, jer je bio besan posle "All star" utakmice, a razlog je bio trener Houksa, Majk Fratelo, koji ga je uveo u igru na samo pet minuta. Barkli je hteo da im ubaci bar 50 poena, ali je Dominik bio više motivisan. Barkli je samo bio besan. Da sve ovo začinim na kraju - iako nije bio dobar šuter za tri poena, mada je znao da pogodi kad je trebalo, jedne noći je sa 37 poena spakovao čak osam trojki. Time je držao timski rekord sve dok ga nije oborio Stiv Smit, čuveni šuter Houksa.

Jedino za čime Vilkins i danas žali je to što je propustio rekordnu sezonu Bulsa i njegovog ljutog rivala, Majkla Džordana. Jer da je Dominik bio tu, Bulsi ne bi postavili rekord u najmanjem broju poraza, koji je kasnije oboren. Bar Dominik tako tvrdi, a ko smo mi da kažemo drugačije?

U ovom članku ću više pričati njegovu evropsku priču, jer sam imao prilike da gledam veliki broj Vilkinsovih utakmica u Evropi. U te dve sezone je ostavio mnogo jak pečat, jedan od najjačih kada se uzmu u obzir svi NBA igrači u evropskoj košarci. Pogotovo ako uzmete u obzir njegove godine, kada je igrao te dve sezone. Pored toga svi su se kladili da neće uspeti u Evropi. Godine, navike, nova sredina, druga filozofija igre i potpuno drugo shvatanje košarke. A dolazi kod jugoslovenskog trenera koji ne priznaje zvezde i kod koga su svi isti. A uz to već ima tri titule prvaka Evrope, dve sa Jugoplastikom i jednu sa Limožom koju je osvojio na odbranu i kontrolu protoka lopte.

PAO mu je bio prvi tim u Evropi posle 15 sezona u NBA ligi. Stigao je kao veteran, sa 35 godina, među zelene iz Atine. Jeste nabacio malo jaču kilažu, ali mu ona nije oduzela sposobnost da zakucava onako kako smo od njega navikli. PAO je u toj sezoni igrao pod komandom Bože Maljkovića. Taj tim je bio pažljivo sastavljen, a činili su ga legendarni plejmejker Janakis, sjajni strelac Alvertis, sa centra je reketom gospodario Stojko Vranković i uvek zahvalni Ikonomu. Na sve to je stigla ideja o dovođenju NBA igrača. Pao je dogovor sa Vilkinsom i on je posle duge NBA karijere rešio da krene put Evrope. U Atini ga je sačekalo oko 5.000 ljudi. On je bio jedan od tih 5.000. Septembarski dan na atinskom aerodromu je bio dan za pamćenje. Imao je doček vredan grčkih junaka iz istorije. Košarkaški Odisej je stigao u Atinu. Ako ste mislili da je to bilo sve od dočeka, prevarili ste se. Na prvom treningu - ne na utakmici, već na treningu - okupilo se skoro 13.000 ljudi. Ako se pitate koliko je PAO platio Dominika, radi se o cifri od sedam miliona dolara za dve sezone. A navijači Panatinaikosa mogu da zahvale i tadašnjoj upravi Seltiksa, koja je dovela Nika. Vilkins nije bio zadovoljan svojom ulogom u ekipi Bostona i to ga je nateralo da NBA ligu zameni Evropom.

Predsednik kluba mu je ispunjavao svaku želju, iako je Maljković ponavljao da je slab u defanzivi i da je sa njim nemoguća saradnja. Prvi deo sezone je bio prepun trzavica. Pljuštale su optužbe da nije dovoljno posvećen, da ne trenira dovoljno jako, a pored toga često je putovao za SAD. Na to se nadovezala smrt njegovog oca, kada je morao da napusti Atinu. Kada se vratio, čekala ga je kazna od 50.000 dolara koju, uzgred, nikada nije ni platio. Pritom je Vilkins optužio Maljkovića da ga tretira kao psa. Razlog je taj što se Vilkins vratio odmah za sledeću utakmicu, ali je Maljković odbio da ga uvede u igru, rekavši da igraju samo oni koji treniraju. To je bio klasični odnos, dobar i loš policajac, gde je predsednik bio dobar, a Maljković loš.

Kada su u intervjuu za hrvatski portal "Jutarnji" pitali Božu o tituli prvaka Evrope sa Panatinaikosom i o ključnim igračima, Vilkinsu i Vrankoviću, on je izjavio da je imao puno problema u prvom delu sezone sa Vilkinsom, poput izbegavanja treninga i nošenja inhalatora za astmu, iako niko nikada nije ustanovio da on ima astmu. Bar je nije imao dok je igrao u NBA ligi. Tu se kao neka vrsta medijatora našao Dino Rađa, sa kojim je Vilkins igrao u Bostonu. Rađa mu je rekao da je Boža korektan čovek i da je potrebno da trenira malo više kako bi dobio njegovo poštovanje. Na sreću svih, Vilkins je poslušao savet i sam doneo pobedu "zelenima" u Kupu. Kasnije, zajedno sa Stojkom, bio je najzaslužniji za evropsku titulu.

Sa 35, a kasnije punih 36 godina, Vilkins je imao preko 20 poena u proseku u toj sezoni koju je odigrao za PAO. Na putu do evropske titule je imao fantastičnih utakmica, ali su i takvi bili na korak od toga da ostanu bez Fajnal fora. Igrali su četvrtfinale protiv Benetona, koji je tada imao prilično jaku i uigranu ekipu. Igrom je dirigovao Danijele Bonora, Riki Pitis je šutirao iz svih pozicija, a posebno je voleo trojke iz koraka. Henri Vilijams je predvodio ekipu šuterski, dok je reketom gospodario Željko Rebrača, koji će kasnije dres Benetona zameniti upravo dresom Panatinaikosa. Igrala se treća utakmica koja je odlučivala ko će na Fajnal for. To je bio šuterski okršaj Vilijamsa i Vilkinsa. Vilkins je imao tu sposobnost da zadrži svoju formu i preciznost šuta dok je u padu. To mu je omogućilo da izbegne blokade i ima dovoljno vremena da razmisli šta će uraditi. U tome mu je obilato pomogla još jedna sposobnost, da može da "leti". Njegovo zadržavanje u vazduhu je bilo jako slično onome što je radio Džordan. Obojica su iz tog razloga mogli da promene odluku leteći ka košu, jer je taj let trajao prilično dugo.

Da se vratimo na tu utakmicu protiv Benetona. PAO je poveo osam razlike na pet minuta do kraja, ali Beneton je uspeo da se vrati. Vilkins je postigao poslednje poene, za vođstvo od pola koša pred poslednji napad Benetona. Lopta je išla na Rebraču koji je horogom pokušao da poentira preko Vrankovića, ali je lopta odbila da uđe u koš. PAO je kupio kartu za Fajnal for.

Ovaj F4 je igran u Parizu, što je posebno značilo Vilkinsu. On je tu bio domaći. Nik je rođen u Parizu, pre nego što je otišao nazad za Ameriku. Otac je bio vojno lice i bio je stacioniran u Francuskoj. U polufinalu su išli na CSKA gde je glavnu reč vodio Vasilij Karašev, uz Panova i Kudeljina. Vilkins je sa 36 godina spakovao 35 poena "armejcima" i poslao ih u borbu za treće mesto.

Finale je bilo posebna priča. Karnišovas je igrao u transu i držao Barsu u igri. Vilkins je po pravilu bio najbolji strelac, ali je Vranković bio van igre. Na minut do kraja PAO je vodio pola koša i imao napad. Lopta je otišla na Vilkinsa kome je očišćena strana da igra "1 na 1". Inteligentno je primetio da će biti udvojen i napravio je brzi prodor između dva igrača Barse. Šutnuo je "flouter", a meni ni danas nije jasno kako je ta lopta izašla iz koša. Stojko je pokupio ofanzivni skok kako bi dao ceo napad zelenima, iako je imao čist zicer koji bi značio tri poena viška. Janakis se na predaji lopte spetljao, okliznuo i otvorio čistu kontru Barsi.

I onda se desio istorijski trenutak.

Stojko Vranković se pojavljuje, skače sa isprekidane linije ispod bacanja i udara blokadu. Da li je bila silazna putanja ili ne? Da li je lopta prvo udarila u tablu ili ne? Dugo je trajalo većanje sudija. Sa tatom sam gledao ovu utakmicu i sećam se njegovog nerviranja jer je navijao za Barsu. Ja sam bio za PAO. I oni su dobili utakmicu sa pola koša razlike, uz sumnju da je blokada bila čista. Stojko je postao junak jednog dela Atine sa nula poena, ali zlata vrednom blokadom i ofanzivnim skokom. Vilkins je pokazao šta sve može sa 36 godina.

Usledio je povratak u NBA ligu, gde je sa 37 godina bio prvi strelac Sparsa, iako je većinom ulazio sa klupe. To je jedna od najgorih sezona koju su Sparsi ikada imali, ali individualno jako dobra za Dominika. Sa prosekom od skoro 19 poena, uveliko kao veteran, pokazao je koliki je atleta i koliko je moćan igrač. Povreda Dejvida Robinsona je mogla da nagovesti izuzetno lošu sezonu sa samo 20 pobeda. Na pola te sezone je stigao i Greg Popović, koji je od tog momenta promenio tok istorije za Sparse.

Vilkins je posle jedne sezone rešio da se vrati u Evropu, ali je Grčku zamenio Italijom. Put ga je naneo u Fortitudo iz Bolonje, tada Timsistem. I tu su se desili dueli sa ljutim protivnikom iz istog grada, Kinderom, koji je te sezone osvojio Evroligu na Fajnal foru na kome je učestvovao i Partizan. U Kinder se tada vratio Predrag Danilović posle svoje odiseje po NBA ligi. Tim su uz njega činili Rašo Nesterović, iritantni Abio, čelični Zoran Savić, fantastični šuter Rigodo i Ugo Skonokini. Oba tima su imala zapaženo mesto u Evroligi.

Na strani Timsistema, pored Vilkinsa, bio je Karlton Majers. Dejvid Rivers je stigao iz Olimpijakosa sa iskustvom osvajanja trofeja. Galanda i Fućka su činili tandem izuzetno pokretljivih krilnih centara. Kjaćig je držao stameno mesto ispod koša. Njega ste baš teško mogli da pomerite iz ležišta, uz Dena Geja koji je znao jako dobro da čuva reket. Partizan je tada bio u grupi sa Timsistemom i sećam se svake utakmice, posebno ovih protiv Timsistema. Vilkins je i sa 38 godina oduševljavao svojim šutem u koga se više pouzdao nego u zakucavanja. Pokušavao sam da imitiram njegov šut na treninzima, jer je omogućavao da lako izbegnete blokade, što sam opisao u redovima iznad.

Timsistem je u četvrtfinalu išao na gradskog rivala. Prvu utakmicu Vilkins je propustio, što oslikava laku pobedu Kindera. Već u sledećoj Kinder je pobedio samo košem razlike, a 38-godišnji Vilkins je ubacio 23 poena u šuterskom okršaju sa Danilovićem, koji je postigao isti broj poena na drugoj strani. Pitanje je šta bi se desilo u toj seriji da je Vilkins igrao prvu utakmicu. Ovako, ostali su bez titule u Evropi, a zatim i u Italiji, gde ju je takođe pokupio Kinder, a Danilović bio MVP. Finale je bilo strašno uzbudljivo i rešeno je u "majstorici" (3:2). Ta serija je ostala zabeležena u istoriji Palakanestra kao jedna od najuzbudljivijih finalnih serija, naročito peta utakmica koja je otišla u produžetak. Timsistem je 13 sekundi pre kraja vodio sa četiri razlike, a onda je na scenu stupio Saša Danilović. Pogodio je trojku uz faul. A faul je upravo napravio Vilkins. Zatim je Dejvid Rivers izgubio loptu, otišli su u produžetak i titula je pripala najljućem rivalu.

Nekoliko puta je izjavio da mu Bolonja nedostaje. Tu je posebno zavoleo italijansku kuhinju, bez koje danas ne može. To pokazuje i održavanje kilaže na zavidnom nivou. Iako boluje od dijatebesa ne odriče se italijanske kuhinje. Šalu na stranu, deda i otac su mu preminuli od dijatebesa, a Dominik iako je dugo odbijao činjenicu da boluje, na kraju je prihvatio stanje kakvo jeste. Sve je krenulo od karakterističnih simptoma i morao je nešto da menja i to brzo. Kako je bio posevećen na terenu, tako je počeo da bude posvećen u odnosu na svoje zdravlje. Umesto galona sokova koje je pio kao igrač, sada je pio galone vode. Svega se odrekao, ali paste nije mogao. To mu je ostalo od Bolonje.

Dominik Vilkins je tri puta dobio pečat besmrtnosti. Prvi, kada je njegov dres sa brojem 21 podignut pod svod "Filips arene", januara 2001. godine. Zatim je stigao i drugi pečat, u vidu ulaska u Kuću slavnih, 2006. godine. Na bini je sa njim stajao njegov idol, Džulijus "Dr. J" Irving. Vilkins je nekoliko puta napominjao da je Irving neko ko je uveo atletska zakucavanja u igri i umetnost u igru. Od njega je, priznaje, dobio ideju za sva svoja zakucavanja i slobodu da ih obilato koristi u igri. A, treći pečat je stigao 2015. godine, kada je otkrivena statua Dominika Vilkinsa ispred dvorane Houksa. Figura oslikava njegovo čuveno "windmill" zakucavanje koje su kasnije počeli da koriste mnogi igrači u NBA ligi, ali i šire.

Kao jedna od najvećih legendi lige i sigurno najveća legenda Houksa dobio je svoje zasluženo i večno mesto ispred hale u kojoj je godinama dizao na noge svakog navijača koji je dolazio na utakmice. Njegov dugogodišnji saigrač Dok Rivers opisao ga je ovako: "On je bio neki drugi svet. Isto kao Majk ili Leri. To je bilo zlatno doba lige i ne lažem vas kada vam to kažem. U toj utakmici protiv Seltiksa, ja sam u jednom momentu stao, kleknuo i uživao u duelima Nika sa Lerijem, takođe sa Majkom ili Barklijem. Svi oni su dobijali mečeve, ali bi Dominik uvek dobio duel".

Ako je verovati Riversu, Dominik je čovek koji nije imao loš dan i koji je stalno pričao o košarci. Danas radi u svojim Houksima kao zamenik predsednika košarkaških operacija, još od 2004. godine, pokušavajući da postavi neke nove, uspešne Houkse. Prvi put mu je to uspelo sa Horfordom, Džošom Smitom, Tigom i ostalim mladim zvezdama. Sada sklapa neku novu slagalicu sa supertalentovanim Kolinsom, Prinsom i Trejom Jangom. Nadam se da ćemo već za par sezona gledati Houkse kao učesnike plej-ofa. Imaju Dominika i pobednički duh koji on nosi, tako da nema sumnje.

I dan danas žalim što nisam imao prilike da pratim te epske duele koje je Dominik vodio na terenima NBA lige. Ostaju samo snimci. Lošeg ili osrednjeg kvaliteta. Ali, nije toliko bitan kvalitet snimka, kad je čovek na snimku vanserijski. A Dominik je bio vanserijski i vanvremenski. I kao što kažu, forma je prolazna, ali je klasa večna. Živeo Nik!
_ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _

SVE KOLUMNE VLADIMIRA ĆUKA