26. avgusta 1963. godine, Martin Luter King je izgovorio čuvenu i toliko puta citiranu rečenicu, “I have a dream...”. Ovaj tekst nema veze sa gospodinom Kingom, ali ima veze ta poslednja reč, "Dream".

Često se za nekog sportistu, kada odigra meč bez greške, kaže da je njegova igra bila kao san. A, ima jedan sportista, košarkaš, čiji je nadimak bio "San", a nije Japanac. Iako deo javnosti misli da je dobio ime zbog svoje čuvene finte pod košem, takozvanog "Dream Shake" poteza, zapravo nije tako. Ni ovo nije 100 odsto potvrđena informacija, ali je najbliže istini.

Još dok je igrao na koledžu, gde je bio saigrač Klajdu Dreksleru, Hakim je tokom treninga uhvatio loptu u odbrani, povukao kontru, prešao sve igrače i zakucao preko saigrača koji je igrao krilnog centra. Trener je sve gledao sa strane i dobacio pomoćnom osoblju: "Ovo je kao san". Sam sebi je dodelio nadimak "Little Moses" zbog svog idola, Mozesa Melouna, takođe legende NBA lige, kao i Filadelfije i Hjustona. Hakim je stigao u Rokitse dve godine po odlasku Melouna u grad bratske ljubavi.

Pored toga, njegovo ime na arapskom znači mudar, inteligentan. Roditelji kao da su bili vidoviti. Ako izuzmemo Tima Dankana, koji je značajan deo karijere proveo na poziciji krilnog centra, Hakim je najinteligentniji centar koji je igrao ovu igru. U istoriji. Da se dobro raspraviti oko ovoga, ali je dosta činjenica na strani Hakima.

Počeo je da igra košarku sa 15 ili 17 godina (postoji više izvora o početku njegove košarkaške karijere) u rodnom Lagosu. Pre toga je igrao fudbal, na poziciji golmana. Sa svojim rasponom ruku i visinom sigurno mu je fudbalski gol izgledao kao rukometni. Trener Gaj Luis je čuo za ultra talentovanog igrača iz Afrike od svog dobrog prijatelja. Odlučili su da daju šansu Hakimu i tako je stigao u Hjuston, gde je ostao sve do pred sam kraj karijere i poslednje sezone, koju je proveo u Toronto Reptorsima.

Samo godinu pre njega na Univerzitet Hjuston je stigao Klajd Dreksler, koji je sa Majklom Jangom činio ubitačan tandem strelaca. Njima se u drugoj sezoni pridružio Hakim, jer je zbog propozicija NCAA takmičenja morao da presedi jednu sezonu. Posle "ruki" sezone na koledžu pojavljuje se kasnije njegov idol, Mozes Meloun, koji je u to vreme bio najbolji centar NBA lige. Tada je Meloun nastupao za Hjuston i brojao poslednje dane u Teksasu pre odlaska u Filadelfiju. Hakim se vratio sledeće sezone kao potpuno drugi igrač. U poslednje dve sezone su igrali dva finala NCAA lige i oba izgubili. Dobili su nadimak "Phi Slama Jam" zbog svoje napadačke igre prepune "alley-oopova" i brutalnih zakucavanja. Hakim je dugo vagao da li će izaći na draft, ali kaže da je imao jak osećaj da će novčić odabrati Hjuston, da može da bira sa prvog pika. Osećaj ga nije prevario.

Biran je sa prve pozicije na draftu od strane Roketsa. Te godine se na draftu pojavio veliki broj budućih legendi lige. Tu su, pored Olajdžuvona, bili Barkli, Bouvi, Perkins, Vilis, Stokton, Torp i najveći svih vremena, Majkl Džordan. Pakleno dobar draft.

Rođeni Nigerijac, koji je došao na studije u Ameriku, postaje prvi pik na draftu koji je ponikao van Amerike. Već u prvoj sezoni napravio je tandem "tornjeva blizanaca" sa Ralfom Sampsonom, nešto slično onom što će kasnije uraditi Greg Popović sa Dankanom i Robinsonom. Obojica su imali "dabl-dabl" proseke, naravno poena i skokova. Mnogobrojne povrede Sampsona su sprečile ovaj duo da uradi mnogo više, a puno su obećavali. To se najbolje videlo u finalu NBA lige 1986. godine protiv Seltiksa, predvođenih Lerijem Birdom i Kevinom MekHejlom. Bila je to muška borba, opisaću je kasnije detaljnije.

Inače, postoji priča koju je Hakim opisao u svojoj autobiografiji, da je Hjustonu ponuđen Klajd Dreksler i drugi pik na draftu te godine kada je biran Hakim, za Ralfa Sampsona. Hakim i Klajd su dosta kasnije i zaigrali zajedno u Hjustonu, ali ovo je još jedna od čuvenih pitalica - šta bi stvarno bilo da su Roketsi realizovali taj trejd? Portland je tada birao Sema Bouvija, dok je Džordan biran sa trećeg mesta. Hakim kaže da su Roketsi već tipovali Džordana, kako bi napravili trio Džordan, Dreklser i Olajdžuvon. Zamislite tu ekipu! Inače su Džordan, Hakim i Klajd (bar jedan od njih) bili učesnici svih finala od 1990. godine, pa sve do 1998. Portland je odustao, Sampson je upao u hroničan problem sa kolenima i to je to. Nesreća Hakima je bila što je stigao u ligu kad i Džordan, pa je tako ostao bez titule najboljeg "rukija". On je bio jedini "ruki" koji je dobio neki poen. Svi poeni su otišli Džordanu, osim tih par koje su dodelili Hakimu. A kako i ne bi kad je Leteći Majkl u prvoj sezoni imao 28 poena u proseku!

A sad to finale protiv Seltiksa. Hjuston je u finalu Zapada pobedio vladajuće šampione Lejkerse, sa Karimom, Medžikom, Skotom i Vortijem kao vođama ekipe iz L.A. Iako su Lejkersi dobili prvu utakmicu, Hakim je preuzeo stvari u svoje ruke. Protiv sebe je imao preiskusnog, ali već u duboko veteranskim godinama, Karima Abdul Džabara. I sa 38 godina Karim je bio prvi strelac ekipe u plej-ofu. Hakim je igrao tek svoju drugu sezonu i NBA liga je bila spremna da stavi krunu na glavu novom najboljem centru lige. Hakim je u poslednje tri utakmice te serije ubacivao 35 poena u proseku i bio glavna zvezda. Sve oči su bile uprte u njega.

Veliko breme bilo je na leđima momka koji igra drugu sezonu u ligi sa 23 godine. Velika prednost Seltiksa bila su dva jako kvalitetna i iskusna centra, koji su mogli da se menjaju na mladom Hakimu. To su bili Bil Volton i Robert Periš. Ralf Sampson je dobio Kevina MekHejla kao direktnog čuvara, a imali ste i glavnu zvezdu, Lerija Birda. Svi su otpisali Roketse još pre nego što je počelo finale. Boston je u timu imao pet članova Kuće slavnih.

Razlika u odnosu na igru tada i sada je ta što je linija odbrane bila dosta niže, jer i kada bi došlo do udvajanja obično bi samo plejmejker stajao van linije za tri poena. Ako pravite poređenje, ekipa Seltiksa je ubacivala jedva 1,5 trojki po utakmici, dok je danas redovna pojava da se ubaci preko 10 trojki, minimum. Danas je odbrana dosta šira i morate da pokrijete veći deo terena, ali je fizički slabija nego u tom vremenu.

Leri Bird je u tom finalu flertovao sa "tripl-dabl" učinkom u proseku. Hakim je bio mlad, neiskusan, uletao je u bespotrebne lične i tehničke greške. Nije dobro percipirao namere protivnika, a posebno je značajno što je protiv sebe imao jako iskusne vukove, koji su izgubili samo tri utakmice do finala. Dao je sve od sebe, ali je Leri Bird bio magičan, a Kevin MekHejl fantastičan. Nije se moglo više protiv jedne od najboljih ekipa u istoriji NBA lige i jednog od najpotentnijih napada ikada sastavljenih, od onoga što je mladić iz Lagosa, sa svoje 23 godine uradio i pokazao. A tada je pokazao da će biti jedan od najvećih centara svih vremena. I ne zaboravite da je ovaj tim Seltiksa "očistio" Bulse sa Džordanom.

Bio je pionir dolazaka igrača iz Afrike u NBA ligu. Posle njega je čak 16 igrača poreklom iz Nigerije zaigralo u NBA, a ukupno 50 igrača rođenih ili poreklom iz Afrike. Bio je verovatno najkompletniji centar koji je igrao ovu igru. Ako bi ga čuvao fizički slabiji centar, Hakim bi forsirao svoju perfektnu post igru i čuveni "Dream Shake". Posebnost ovog poteza bila je i u njegovim varijacijama. Znali ste da "Dream Shake" dolazi kada bi vas okrenuo ka osnovnoj liniji, ali niste nikada znali kako će ga izvesti. Koliko god se spremali, nikada se ne bi spremili dovoljno da ga pročitate. I danas se vrti onaj video kada je "prodao" čuvenu fintu Dejvidu Robinsonu. Obratite samo pažnju na pogled Robinsona kada je skočio na drugu fintu. Znao je šta ga čeka, ali je ipak skočio.

I njegov "fadeaway" je bio posebna priča. Neodbranjiv potez. Leđima bi fintirao cetra i svojim visokim izbačajem gotovo sigurno pogađao. Njegovo kretanje je bilo nestvarno lagano za čoveka sa tom visinom. Imao je jako brze noge. Prebrze. Njegova igra je bila kao san. Mislim da Dejvid Robinson i dalje povremeno ima noćne more od duela sa Hakimom, jer je od njegovih najboljih poteza u karijeri, Robinson prisutan bar u trećini klipova.

Kad smo već došli do Robinsona i njihovog rivalstva, ne bi bilo OK da ne pomenemo čuvenu 1995. godinu, a koju ću pomenuti opet zbog druge uzastopne titule Hakima i Roketsa. Te sezone su Sparsi bili najbolji tim lige, a Admiral je na kraju sezone dobio MVP nagradu. Hakim je bio tek peti na listi i dobio je samo jedan glas za najkorisnijeg igrača. A onda na red dolazi plej-of. Sparsi prvi, a Hjuston šesti. Sve protivnike do finala Hjuston prođe, neke manje komplikovano, neke više, ali stigne do finala Zapada. Tu ih čeka Admiral sa svojom eskadrilom. Sparsi su tada imali jako dobar tim, gde je Admiral bio glavna zvezda, ali odmah iza njega je bio Šon Eliot koji zaslužuje posebnu kolumnu kao jedan od potcenjenijih igrača u NBA ligi. Ejveri Džonson je dirigovao napadom, a Vini Del Negro radio sve moguće i nemoguće. Tu je bio i Denis Rodman, ali on nije kliknuo sa Admiralom koji je bio, kako vođa na terenu, tako i spiritualni. Rodman je daleko od bilo kakvog spiritualizma i nametanja uloge šefa od strane bilo koga. Možda je i to presudilo da ne dođu do velikog finala.

Elem, Hakim je pošteno "školovao" Robinsona u tom finalu. Sparsi su posle vođstva Hjustona 2:0, izjednačili i Robinson izjavljuje ovo: “Hakim je samo čovek. Ni on ne može da postiže 40 poena svaku utakmicu”. A onda, bum! Hakim isporučuje 42 poena Sparsima. Napad za napadom, Robinsom je izgledao sve smešnije. Hakim je bio na korak do "tripl-dabla" u toj utakmici. Plesao je kao da je sve to samo san. Ali za Sparse je bio najgori košmar. Najbolji tim lige bio je na korak od ispadanja. U pobedničkoj utakmici Hakim ponovo pleše svoj afrički borbeni ples. Isporučuje 39 poena, 17 skokova i pet blokada.

Ovu seriju je završio sa prosekom od 35 poena, 15 skokova, pet blokada i pet asistencija. Protiv najboljeg tima lige. Protiv najkorisnijeg igrača lige i jednog od najboljih centara ikada. Hakim je san. Jedina svetla tačka Sparsa bio je Denis Rodman. Shame on you, Admiral Robinson.

Obe titule koje je Hakim osvojio sa Roketsima proistekle su iz uzbudljivih serija. Prva, protiv Njujork Niksa. Ukupan rezultat 4:3. I kad god dođe do ove priče, uvek se povede rasprava "šta da je Džordan tada igrao"? Da li bi Roketsi uzeli dve titule? Mada je "MJ" igrao kada su osvojili drugu, ali je upao tek na pola sezone.

Te godine kada su Roketsi osvojili prvu titulu, bili su bolje plasirani nego u sezoni sa Drekslerom u timu. Klajd je stigao na pola sezone 1994/95 i ugurao ih u plej-of sa šestog mesta na Zapadu. Kao drugi iza Soniksa ušli su u doigravanje, gde su im Finiks Sansi bili određeni sudbinski, jer su u dve uzastopne sezone u polufinalu Zapada naleteli na njih. I oba puta su odneli tesnu pobedu od 4:3.

Ali, da se vratimo na sezonu 1993/94. Hakim je uzeo MVP titulu za regularni deo sezone i spremao se da napadne tron. U prvoj rundi je oduvao Blejzerse, u kojima je Dreksler ostao bez municije, pa je Rod Stikland morao da preuzme vodeću šutersku ulogu. Niko nije mogao da zaustavi Hakima. Nisu pomogla ni silna udvajanja Klifa Robinsona i Džeroma Kersija. Posebno što su pažnju morali da usmere i na snažnog Otisa Torpa. Bila je to odlična ekipa Roketsa. Čini se da su timski bili kompaktniji od ekipe iz 1995. godine sa Klajdom, ali je ipak ispunjena velika želja Hakima, da mu dovedu bivšeg saigrača sa koledža kako bi uneli duh "Phi Slama Jama" u Roketse. Prosečno je beležio 35 poena po meču i poslao Blejzerse na letnji odmor.

Onda su došli Sansi. Kevin Džonson je imao neku posebnu inspiraciju kada je igrao protiv Hjustona. Ne znam da li su ikako mogli da ga dovedu, ali imam neki osećaj da bi sa njim u timu i Hakimom na centru takva ekipa bila nezaustavljiva. Umesto toga, doveli su kasnije Barklija. Hakim je uvek za nijansu slabije igrao serije protiv Finiksa i tu se krije razlog što su se toliko mučili sa njima. Možda je i razlog tome što je Barkli bio često njegov čuvar, sa niskim težištem, jak i brz. To nije odgovaralo Hakimu. Isto tako je bilo i sa Mejsonom. Ova serija je bila čist okršaj Hakima i Kevina Džonsona. Ovog puta je Hakim u odlučujućoj utakmici preuzeo stvar u svoje ruke i ubacio 37 poena uz 17 skokova. Posle toga su na krilima Olajdžuvona pobedili Jutu u finalu Zapada, tako da su dve godine zaredom išli na skoro iste protivnike u plej-ofu.

Došlo je finale. I svi su bili spremni za spektakl sa Niksima. Imali ste "Loše momke" iz Detroita i "Čvrste momke" iz Njujorka. Hjustonu su zapali Njujorčani. I da, bili su mnogo čvrsti. U svih sedam utakmica Hakim je bio najbolji strelac na terenu. Imao je zaista srce šampiona. Vraćao je Roketse sa ivice ambisa i to jako često. Što bi rekao Rudi Tomjanović: "Nikada nemojte potceniti srce šampiona". Čini se da su Niksi to uradili. Kada su poveli sa 3:2 u seriji, pomislili su da je titula već njihova. Hakim je muku mučio sa Mejsonom koji ga je čuvao više nego Juing. Kasnije je i priznao: "Ovaj momak nije toliko brz, ali zna jako da udara". Ta sposobnost Hakima da nađe izlaz iz svake situacije i da "skuva recept" za svakog čuvara bila je neverovatna.

Mnogi krive očajnu partiju Džona Starksa u utakmici broj 7, ali zaboravljaju da je Hakim tada odigrao doktorski i ubacio 25 poena, uz 10 skokova, sedam asistencija i tri blokade. Da ne pričamo o utakmici broj 6, kada je blokirao šut Starksa koji je mogao da donese pobedu i titulu Niksima. Ako pogledate najbolje poteze tog finala, blokada na Starksu u poslednjoj sekundi, na šutu za pobedu, uvek će biti na mestu broj 1. Starks je dobio loptu visoko, blizu polovine terena. Maksvel je bio njegov čuvar. Starks je navlačio Maksvela na Juingov blok i "Mad Max" je ostao zakucan u ogromnom Juingu. Hakim sve to prati, preuzima Starksa, juri nekoga ko važi za jako brzog igrača. Starks misli da beži, naskače na šut za tri, ali Hakim mu udara blokadu. Otis Torp loptu odbija u aut i to je pobeda Hjustona, za sedmu utakmicu!

Hakim je bio skroman kada je rekao: "Samo sam hteo da budem blizu lopte. Znao sam da je Starks opasan u 'pick and roll' igri. Bio sam blizu njega i hteo sam da ga nateram na težak šut". Znamo svi kako se to završilo. Koliko je ta blokada uticala na Starksa govori to da je u utakmici broj 7 promašio svih 11 trojki koje je šutnuo, ubacivši samo dva šuta iz igre. Hakim je "Clutch". A niste imali centre kojima ste mogli da dodate taj pridev. Svi u toj ekipi, vođeni Hakimom, postajali su "clutch" igrači. Ori, Kasel, Eli... Svi su u sebe uneli taj duh koji je Hakim nosio sa sobom.

Plej-of ples za drugu uzastopnu titulu Hjustona je bio nestvaran. Prva su ekipa koja je došla do titule, a da je bila šestoplasirana u konferenciji na kraju regularnog dela. Hjuston je prvo naleteo na Jutu za koju je tada trio Meloun - Stokton - Hornasek bio udarna osovina, oko koje se sve vrtelo. Naravno, "Poštar" je bio glavni isporučilac poena u protivnički koš. Pa onda Finiks, sa Barklijem, sjajnim Kevinom Džonsonom, trojkašem Majerlijem i starom devicom, "Čeličnim čovekom" Ej Si Grinom. U obe serije Hakim je igrao igru iz udžbenika. Preko 30 poena u proseku, uz prosečno tri blokade i 10 skokova. I kada Klajd Dreksler nije bio raspoložen, tu je bio Hakim. Klajd jeste bio ogromna pomoć, ali je Hakim bio čovek odluke i za ovu titulu. Naravno, uz pomoč čuvenog "clutch" šutera, Roberta Orija.

Serija protiv Finiksa u polufinalu Zapada je ustvari najbolja u tom šampionatu. Tada je Kevin Džonson igrao svoju veličanstvenu igru. U dve utakmice je dao preko 40 poena, a čuvali su ga Keni Smit i Sem Kasel. Pokušavali da ga sačuvaju. Taj igrač, to je bio jedan neverovatan spoj veštine i eksplozivnosti, plus na to dodajte fantastičnu šutersku ruku. Dobijate Kevina Džonsona. Finiks je poveo sa 3:1 i imao je tri meč lopte, ali nijednu nije iskoristio. U poslednjoj utakmici, Mario Eli je ubacio trojku sedam sekundi pre kraja i tako doneo pobedu Roketsima. Sansi su odigrali najbolje što su tada mogli, ali je ta ekipa Hjustona imala neku magiju za presudne momente. Imali su "clutch" mentalitet. Ceo tim.

Nakon toga je došla serija protiv Sparsa koju su mnogo lakše dobili, pa veliko finale sa Orlandom, u kome su "ometlali" mladi tim Medžika koji je bio u punom naletu, izbacivši Bulse, sa svojim monstruoznim duom O'Nil - Hardavej. Opet je Hakim pokazao svu raskoš svog talenta i primenio onu rečenicu s početka teksta. Šek jeste fizički bio snažniji i zato je Hakim rešio da izvadi iz futrole svoj ubitačan skok šut sa poludistance. E, takav šut nije imao nijedan centar. Nije tu samo forma i tehnika šuta u pitanju, nego umetnost koja je stvarana svakim tim šutem. Šek nije imao rešenja za Hakima. Poludistanca je ubijala Orlando. Lako je navlačio Šeka na faulove i koliko god da je Šek bio mobilan za svoju građu i visinu, Olajdžuvon je bio još pokretljiviji. Kao da je plesao na parketu.

Ako govorimo o individualnim dostignućima nikako ne sme da se preskoči podatak da je Hakim treći na večnoj listi blokera NBA lige. Bilo je sezona kada je imao preko četiri blokade u proseku. Odmah iza njega na toj listi je njegov omiljeni rival, Dejvid Robinson. Zašto njega pominjem ponovo? Zato što su njih dvojica među samo četiri igrača koji su zabeležili "kvadripl-dabl" učinak, a to znači da su bili dvocifreni u četiri statističke kategorije na jednoj utakmici. Dvojica su bili članovi Sparsa, prvi je Alvin Robertson koji je jedini u toj grupi imao dvocifren broj ukradenih lopti, a drugi je Robinson. Pre svih njih to je uradio čuveni Nejt "The Great" Tramond, koji nije više među živima. Na kraju, ali pre Robinsona, to je uradio i Hakim Olajdžuvon.

Ono što je najluđe ovde je činjenica da je samo 23 dana pre toga Hakimu nedostajala samo jedna asistencija za prvi "kvadripl-dabl" u karijeri. Ali nije to baš najluđe, već ovo. Glavni trener tada, Don Čejni je zajedno sa PR ofiserom Roketsa gledao snimak utakmice gde su u prvoj četvrtini pronašli asistenciju koja Hakimu nije upisana. Ako tražite malo više po internetu videćete negde podatak da je Hakim jedini imao dva ovakva učinka, međutim to nije istina. Kasnije je direktor operacija NBA lige sam gledao snimak i utvrdio da ne samo da nije trebalo da mu se dodeli ta sporna asistencija, već i da je dobio neke koje nije trebalo da mu se pripišu, tako da je sve ostalo na stanju kakvo jeste.

Postoji još jedna zanimljivost vezana za Olajdžuvona. Svi muslimanski vernici imaju strog post tokom Ramazana. Kako je Hakim bio posvećeni vernik, poštovao je sve običaje koje propisuje muslimanska vera. Običaj je bio, ali i pravilo koje se poštuje, da ništa ne piju i ne jedu od izlaska do zalaska Sunca. Hakim je tada dao izjavu o tome kako se on oseća tokom ovog perioda: "To je spiritualno stanje svesti koje ti daje izdržljivost potrebnu da igraš. Kroz Alahovu milost uvek sam se osećao jači i energičniji tokom Ramazana".

Svi saigrači su bili fascinirani kako Hakim izdržava prosek od 42 minuta u igri, a da pri tom ne uzme ni kap vode. Posebno je bio fasciniran Robert Ori, koji ga je nazivao fenomenom. Dopušteno mu je da ne gladuje na dan utakmice, što bi nadoknadio kasnije nakon završetka sezone. I to je trajalo sve dok nije razgovarao sa čuvenim šuterom Nagetsa, Mahmudom Abdul Raufom. Od 1995. počeo je da gladuje i na dan utakmice i ono što je sve iznenadilo je bilo to da je odmah proglašen igračem meseca. Pružao je neverovatno dobre partije tada.

Da ne idemo sad mnogo u širinu, da pogledamo kakve brojke je imao tokom Ramazana i strogog posta na dan utakmice. Sezone 94/95 igrao je u proseku dva minuta više i ubacivao 29 poena u proseku, u odnosu na 27 poena kada nije postio. U sezoni posle je opet igrao u proseku više, sa jednakim brojem poena. Sezonu 96/97 je ponovo ubacivao 25 poena u proseku, dok je u regularnim uslovima ubacivao 23 poena. Na drugi dan Ramazana 1997. godine pobedili su Džordanove Bulse i to bez Barklija, koji je tada već bio u Hjustonu sa Olajdžuvonom i Drekslerom. Hakim je ubacio 32 poena, imao 16 skokova, četiri asistencije, četiri ukradene lopte i pet blokada. Nakon utakmice Rudi Tomjanović je rekao: "Ako ova utakmica ne zaustavi sva pitanja o uticaju Hakimovog posta na njegov performans, ja ne znam šta hoće".

Hakim je dobijao veliko poštovanje od strane Majkla Džordana. Džordan je u intervjuu 2010. godine izjavio: "Ako moram da biram jednog centra za idealan tim, uvek bih birao Olajdžuvona. Znam da ovim ostavljam van petorke Šeka, Juinga, Čemberlena i mnogo drugih ljudi. Razlog što biram Hakima je jako prost. On je toliko vešt i daje mnogo za poziciju na kojoj igra. Nisu samo u pitanju poeni, skokovi i blokae. Ljudi ne shvataju da je on u Top 10 igrača ikada po broju ukradenih lopti. On uvek donosi perfektne odluke na terenu. Njegov nivo inteligencije je nešto neviđeno. Zbog svih aspekata igre u kojima je sjajan, mesto u petorci dajem njemu". Ako vam to kaže najbolji svih vremena, to sigurno ima posebnu težinu.

Zanimljiva je i izjava Roberta Orija tj. dve njegove izjave. Prva je ova: "Ako pitate Džordana koji ga igrač plaši, reći će vam da je to Hakim. Znao je da kaže da se boji velikog Afrikanca, jer dolazi iz Nigerije". Druga izjava je o radnoj etici Hakima, koju je uporedio sa Dankanovom: "Kobi je imao najbolju radnu etiku. Ja znam šta je Hakim donosio i znam šta je Tim donosio. Ono što je radio Hakim bilo je na ekstra nivou. Ako si superstar moraš da ideš na najviši nivo. Ne kažem da Tim nije superstar. Ali ono što je Hakim donosio u tim je neverovatno. Uvek sam govorio ljudima da gledaju igrače kroz prizmu onoga što ne mogu da urade. Hakim je mogao sve. Koga bi želeli na liniji bacanja na kraju utakmice, Tima ili Hakima? Da li hoćete 70 odsto šansi za pobedu ili 85 odsto? Pogledajte brojeve".

I posle svih ovih priča ja bih uvek birao Hakima kao prvog centra, isto kao Džordan. I kada birate, imajte na umu saigrače oko tih centara, a Hakim i kad je imao "All star" igrače oko sebe, njihove karijere su se već gasile.

Hakim je osvojio gomile priznanja i te dve uzastopne titule. Sve što je osvojio je lako dostupno i možete pronaći svuda, pa neću ovde popisivati sve njegove nagrade. Njegov dres sa brojem 34 podignut je u dve dvorane u Hjustonu. Dvorani u kojoj je igrao koledž košarku i dvorani u kojoj je nastupao za Roketse. Zbog svega što je dao košarci ušao je u Kuću slavnih zajedno sa svojim prijateljem, Klajdom Drekslerom.

Era pravih, velikih centara je otišla sa Hakimom, Juingom, Šekom, Mutombom i ostalim klasičnim "peticama". Sada ih više nema. Godinama unazad imam veliku želju da se pojavi neka nova klasa pozicionih centara sa svojim magijama ispod koša. Da se pojavi neki novi san. Bar nije zabranjeno sanjati. A snovi se ponekad ostvare, kao što su se ostvarili kroz Hakima. Gledam i dalje NBA i čekam. Pojaviće se valjda.
_ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _

SVE KOLUMNE VLADIMIRA ĆUKA