Bila bi napravljena velika nepravda da tekst o njemu ne ugleda svetlost dana, a i dosta vas je to tražilo. Učinio bih i nepravdu prema sebi, koji sam fanatično pratio to zlatno doba NBA lige. Napravio bih nepravdu prema jednom od najboljih plejmejkera NBA lige tog vremena. Napravio bih nepravdu prema košarci i svoj lepoti koju nosi, kada bih izostavio priču o umeću i talentu koji je u ligu uneo Kevin Džonson. Dalje u tekstu ću ga pominjati kao KJ, onako kako smo ga svi zvali i znali, da ne bude zabune.
Rođen je u Sakramentu, gde će posle igračke karijere postati gradonačelnik. On je posle NBA karijere dobio diplomu iz političkih nauka na svom koledžu Kalifornija. Iako je bio prilično uspešan kao gradonačelnik, pratile su ga ne toliko prijatne afere, još iz vremena dok je bio igrač. Razne tekstove možete pronaći na internetu o ovim stvarima, ali danas ne pričam o tome, već o onome što je ostvario dok je bio igrač. A ostvario je dosta, bar što se tiče utisnutog plejmejkerskog pečata u NBA ligi. On jeste neka preteča modernih plejmejkera, koji nisu samo vrhunski dodavači, već i poenteri. Kevin nije bio poznat kao vrsni trojkaš, šutirao je tek nešto oko 30 odsto iza linije za tri poena, mada je i ovaj prosek značajno popravio u poslednje tri sezone, ili bolje reći dve i jedno parčence te poslednje. Nije bio trojkaš, ali je bio izuzetan na prodoru. Sa visinom od 185 cm ne biste rekli da neko može biti tako dobar u prodoru i koncipirati svoju igru na tom elementu. Ali Kevin je mogao. Svoju brzinu i eksplozivnost je koristio na najbolji mogući način.
Tokom koledža bio je ubedljivo najbolji strelac i prvi asistent ekipe. Kad gledate ovaj podatak ne verujte mnogo Vikipediji, jer tamo stoji da je imao prosek od 32 poena u sezoni, što nije tačno. Zlatni medvedi Kalifornije nisu blistali kao tim u prve dve njegove sezone, sve dok KJ nije preuzeo dirigentsku palicu. U konferenciji u kojoj je igrao (PAC 10) rivali su mu bili Redži Miler, Geri Pejton, Šon Eliot... Buduće NBA zvezde. Iako je Redži Miler bio prva zvezda UCLA i te konferencije, biran je tek kao 11. pik na draftu na kom je KJ postao 7. pik, odlukom Kavsa. Te godine je i "Admiral" Robinson ušao u ligu kao 1. pik na draftu i neko ko je trebalo da probudi franšizu Sparsa i donese titulu. Nije uspeo sve dok nije stigao i Tim Dankan, ali o tome ćemo u nekoj drugoj kolumni.
Zašto su Kavsi doveli njega, a ne npr Horasa Grenta, mislim da ni oni sami ne znaju. Na pleju su imali tada mladog i pouzdanog Marka Prajsa, dokazanog šutera. Ron Harper je još kao "ruki" sipao poene kao bek šuter, iako ga iz Bulsa znate kao plejmejkera sa limitiranim brojem poena i sjajnom defanzivom. U reketu su imali sjajnog centra Breda Doertija i njegovog "blizanca" Džona "Hot Rod" Vilijamsa. Grent bi im se idealno uklapao. KJ se nije snašao kao zamena Marku Prajsu. Nije mu legla ta sredina, u kojoj gotovo nikada nije postojala neka posebna hemija, pa ni sa dolaskom LeBron Džejmsa. Uvek je Klivlend bio neka crna rupa NBA lige. Stigao je u Finiks Sanse u zamenu za Lerija Nensa seniora, inače jednog od najboljih kucača u istoriji lige, ali i odličnog strelca. Sve do tada je bila šala za ono što sledi. Finiks je od KJ napravio feniksa. Uzdigao se posle očajne epizode u Kavsima i za samo pola sezone postao član startne postave. Brzo je počeo da pokazuje svoje napadačke kvalitete i dospeo je na 5. mesto liste strelaca ekipe. Nens je otišao, bio je potreban novi vođa. KJ je čekao takvu priliku kao zapeta puška.
Prva cela Kevinova sezona u Sansima je bila prava pokazna vežba svima u ligi, posebno ljudima u toj franšizi, da nisu pogrešili što su ga uzeli u "trejdu" i da su dobili pravi dragulj sa 22 godine, koliko je tada KJ imao. Edi Džonson je i dalje bio tu, spreman da ulascima sa klupe šuterski razbije svaku odbranu. Kao pojačanje stigao je iz Soniksa Tom Čejmbers, koji je za Finiks odigrao najbolje svoje sezone posle dobrih, ali sušnih sezona u Sijetlu. Finiks je pored Čejmbersa i Edija Džonsona skupljao mlade i talentovane igrače. KJ je bio vođa te generacije, a uz njega su stasavali Den Majerli i Džef Hornasek. I već u prvoj sezoni pod novim trenerom Sansi stižu do finala Zapada! Pre toga su "počistili" Denver predvođen jednim od najboljih šutera NBA lige, Aleksom Inglišem. To ne bi bilo toliko fascinantno, taj put Finiksa, da ovaj čovek o kome pišem nije sa 22 godine predvodio ekipu, beležeći čak 30 poena i 13 asistencija u proseku. U svom prvom plej-of nastupu! I to uz šut iz igre od skoro 50 odsto i gotovo perfektno izvodeći slobodna bacanja. U finalu Zapada nisu imali snage za raspucane Lejkerse, koji su potom izgubili od "Loših momaka" iz Detroita.
Pored toga što je predvodio ekipu kao "sofmor", on je kroz svoje asistencije napravio od Čejmbersa Ol star igrača u plej-ofu. Čejmbers je inače iz ovog tandema izašao kao znatno bolji igrač i bio nagrađen od strane Finiksa "Prstenom časti", a dres sa brojem 24 povučen je iz upotrebe. Njih dvojica su bili izvrstan tandem. Svejedno da li su igrali "pick and roll" ili "up tempo", igra je izgledala predivno. KJ i TC su bili dinamična sila koja je ubrizgavala tone oktana Finiksovom napadu. Kada su pitali Čejmbersa kako izgleda igrati za Džonsonom, rekao je: "To je bila perfektna igra. I dalje verujem da smo to radili najbolje u ligi. Jako dobro se sećam da nam je takva igra donosila bar 40 poena po utakmici. Bili su to čisti poeni, bez puno muke. Ali da nije bilo Kevina, sigurno to ne bismo mogli da radimo protivnicima. Koliko je bio dobar napadač, toliko je bio i dobar dodavač". U pet sezona koje su proveli zajedno vodili su Finiks do tri finala konferencije i jednog velikog finala. Mislim da je KJ najpotcenjeniji igrač u istoriji NBA lige.
U sledećoj sezoni su opet stigli do finala Zapada. U mašineriju se prilično aktivno uključio i Džef Hornasek, koji je kasnije postao član udarne trojke Juta Džeza. U finalu su opet išli na iskusnije od sebe, Drekslera, Kersija i Portera. Blejzersi su odneli pobedu, ali ne tako lako kao Lejkersi godinu pre. Videlo se da Kevin stasava u pravog vođu ekipe Sansa. Svi su ga videli kao veliku, buduću zvezdu lige i nekoga sa kime Sansi mogu ravnopravno da se uključe u borbu za titulu. Dolazak Kurta Rembisa samo ih je osnažio još više. Tesna je bila pobeda Portlanda, koji su izgubili u finalu od novih-starih šampiona Pistonsa. Stiče se utisak, a to i veći poznavaoci NBA lige potvrđuju, da bi takvi Sansi imali više šansi za uspeh protiv Pistonsa. Fizički su bili spremniji od Blejzersa da pariraju Detroitu i posebno mi je žao što to finale nije bilo između Finiksa i Pistonsa. Duel Ajzee Tomasa i Kevina Džonsona bi bio epski.
U želji da dodatno osnaži ekipu i pruži podršku Kevinu Džonsonu, uprava povlači potez, opet gledajući ka Sijetlu. Odatle stiže Ksavijer “X Man” MekDenijel u "trejdu" za Edija Džonsona. Sjajan strelac, ali problematičan sa ljudske strane. KJ je vukao ekipu kao najbolji strelac i asistent, ali je MekDenijel uzimao šuteve Čejmbersu. Tu je nastao "bottleneck" i Sansi više nisu bili fluidni kao tokom dve sezone pre toga. Tom više nije imao prostor koji zaslužuje, jer mu je Ksavijer uzimao neke ključne šuteve. Sve to je rezultiralo ispadanjem u prvoj rundi od Jute. Svi su znali da nešto ne štima, a kada se sve analiziralo, putevi bi vodili ka MekDenijelu. KJ nije tražio pomoć, jer je mogao da nosi Finiks sam uz Čejmbersa. Ksavijer je posle samo jedne sezone napustio Sanse i otišao u Nikse, gde se njegov mentalitet mnogo bolje uklapao u već agresivnu igru Njujorčana.
Sezona za sezonom, KJ je briljirao u regularnom delu, dok je u mislima imao plej-of. Kada bi plej-of stigao, on bi svoju igru podizao ne za jedan, već za bar tri stupnja više. U sezoni kada su ispali u drugoj rundi, tokom serije sa Sparsima, imao je 22 poena u proseku i čak 16 asistencija. Rod Strikland mu nije mogao ništa. Džefa Hornaseka je proslavio Finiks. Dena Majerlija je proslavio Finiks. Sedrika Sebalosa je proslavio Finiks. Barklija se najviše sećamo iz Finiksa, Čejmbersa takođe. Debele zasluge za to idu na konto Kevina Džonsona. On je sve njih hranio loptama. Na tacni su dobijane asistencije koje su oni pretvarali u koševe. KJ bi jako često svojim prebrzim prodorima navukao bar dva igrača na sebe. Bar dva. I uvek je neko ostajao sam. A Kevin je to uvek video. Osećao je igru jako dobro. Znao je u svakom trenutku gde mu se nalaze saigrači. I čitao je savršeno protivničke odbrane i stav odbrambenog igrača. Bio je majstor. Ali se njegovo majstorstvo često stavlja po strani i veličaju se plejmejkeri koji su bili okrenuti više ka postizanju poena. A šta je sve Kevin postigao što veliki broj sjajnih plejmejkera nije, videćemo nešto kasnije.
Uprava je videla da Tom Čejmbers počinje da polako pada u formi i da mu je karijera ušla u zenit. Morali su da povuku mudar potez. I taj potez je bio dovođenje Čarlsa Barklija, velike zvezde lige, ali problematičnog ponašanja. Sezonu pre dolaska je imao incident kada je pljunuo devojku u gledalištu. Bio je kažnjen ali se izvinio devojci i njenoj porodici i dao im je karte za naredne utakmice. Za Barklija su morali da daju nešto opipljivo. Izbor je pao na Hornaseka, sa kojim su otišli Peri i Leng. Sa promenom nukleusa tima, stigla je i promena logoa, dresova (onih najlepših koje je Finiks imao) i hale. Kako je Majerli postajao sve pouzdaniji šuter tako su imali luksuz da se odreknu Džefa. Trebala im je moć pod košem, a to vam je Barkli garantovao. Sedrik Sebalos je bivao sve bolji na niskom krilu i tim je mogao da se nasluti. Tim koji će doći do finala lige.
KJ je zbog povrede propustio gotovo pola sezone, ali su i tako Sansi imali samo 20 poraza i bili prvi na Zapadu. Opet je KJ bio dirigent igre Finiksa, ali je ovog puta drugi deo tandema činio Barkli, ne Čejmbers. Sve je išlo kao podmazano. U finalu Zapada su izbacili Sonikse predvođene Kempom, dok je Pejton još stasavao. Tada je prvi put KJ bio u senci, jer je ovo finale bio svojevrsni magični duel dva krilna centra, koji su, gledajući istoriju, među 10 najboljih ikada. Duel Čarlsa Barklija i Šona Kempa.
Posle velike borbe Sansi su zakazali duel sa Džordanovim Bulsima. Džordan je imao 41 poen u proseku u tom finalu, ali nije sve izgledalo tako bezbrižno i lako za Bulse. Da nije bilo one Paksonove trojke za pobedu od pola koša razlike, ko zna šta bi se desilo u 7. utakmici. O tom finalu je snimljen dokumentarac sa imenom "Three Peat", u kome je narator čuveni Hal Daglas. Niko još od Raselovih Seltiksa nije osvojio tri uzastopne titule. Malo je nedostajalo da ni Bulsi to ne učine. Ali, ni MVP lige Barkli nije mogao da zaustavi Čikago na tom putu. A tako mu je malo falilo da dosegne titulu koju je jurio do kraja karijere.
U ovom finalu, pre početka prve utakmice, odata je počast Draženu Petroviću koji je poginuo u automobilskoj nesreći samo dva dana ranije. Kada pominjem Dražena, uvek me je kretnja i tehnika šuta Kevina Džonsona podsećala na Dražena. Uvek sam se pitao kako bi izgledalo da su njih dvojica igrali u istom timu. Ne znam, mislim da bi to bila prava košarkaška rapsodija ta dva genijalca. Ali ostavimo to za neke rubrike "šta bi bilo kad bi bilo". U trećoj utakmici finala, KJ je pokazao sav svoj talenat, nakon dve prve kada je bio neprepoznatljiv i kada su Sansi doživeli oba poraza na domaćem terenu. Velike zasluge za nešto slabije partije na početku te serije imala je odbrana još jednog jako potcenjenog igrača, Bi Džej Armstronga.
Već u trećoj, KJ je oslobodio zver u sebi. Lomio je odbranu Bulsa kako je želeo. Kada su stigli do sredine poslednje četvrtine preuzeo ga je Džordan i dobrim delom usporio, ali je Finiks posle tri produžetka dobio utakmicu, uz čak šest trojki Majerlija. Ni "tripl-dabl" Barklija u utakmici broj četiri nije pomogao Sansima, jer im je Džordan ubacio 55 poena. Nije bilo samo do Majerlija, Džordana niko nije mogao da zaustavi kada je imao svoje veče. A imao ih je dosta.
Sansi su dobili utakmicu broj pet, koju je Barkli nazvao "Save the City", iz razloga što je Čikago imao meč-loptu na svom terenu. Već je bilo mobilisano dosta policije zbog potencijalnog slavlja po gradu. Barkli je pozvao svoje saigrače, na čelu sa Džonsonom, da spasu Čikago tog slavlja i eventualne štete. I Džonson je svojom novom sjajnom partijom spasio Čikago te noći. Vratili su se u Arizonu ubeđeni da će izboriti utakmicu broj sedam. Svi su mislili da je sudbina rešila da preda titulu Sansima. Ali sudbina je čudna i nesigurna, a to se i ovog puta dokazalo.
Na 34 sekunde pre kraja, posle prodora i koša Džordana, Finiks je imao napad. Barkli je dobio loptu da igra leđima protiv Horasa Grenta. Udvojen od strane Pipena vraća loptu Frenku Džeksonu koji je sam na liniji slobodnih bacanja ali ne šutira već daje loptu Majerliju. Komplikuju, Džekson ide na prodor i vraća na čeonu liniju Majerliju, koji ostaje sam ali promašuje. Pipen hvata loptu na 13 sekundi i traži tajm-aut. Obe ekipe su u bonusu. Fil Džekson crta akciju za pobedu. Lopta ide na Džordana koji dodaje Pipenu na vrhu kapice. Barkli je ispao i ostavio prazan reket. Pipen, Grent i Pekson su napravili trougao. Pipen baca Grentu koji vidi samog Peksona na trojci. Ovaj šutira i hladokrvno ubacuje trojku za pobedu na četiri sekunde pre kraja...
Posle novog tajm-auta Finiks ima loptu sa strane na polovini Bulsa. KJ izvodi i dodaje do Olivera Milera. Lako se oslobađa Džordana, ide na uručenje i spušta se u svom stilu u reket. Naizgled je odlično fintirao Grenta i digao se na šut sa noge. To je prerano uradio, jer mu je Grent skinuo loptu sa ruke pri šutu za pobedu. Čikago osvaja tri titule zaredom, Sansi na najgori način po njih ostaju bez šanse da je osvoje prvi put.
Finiks nije pao posle ovog izgubljenog finala, iako je bio bliži cilju nego ikada. Čejmbers je kao slobodan agent otišao u rodnu Jutu, ali se Sebalos raspucao. Svima se činilo da je Finiks spreman za novi pohod. KJ je možda odigrao svoju najzreliju sezonu. Iako su Barkli i on, kao i Sebalos propustili više od 15 utakmica, Finiks je kao drugi na tabeli Zapada bio spreman za borbu do kraja. A za to je trebalo da imaju sve snage na raspolaganju. Ispalo je da su imali samo Džonsona u punom sjaju. Očigledno da je na Ser Čarlsa izgubljeno finale ostavilo najviše traga. Ali, onog momenta kada je došao plej-of svi su bili fokusirani na titulu. Džordan je izašao iz lige i put je bio slobodniji nego ikada.
Razneli su Golden Stejt u prvoj rundi. I ovo nije preterivanje kada kažem razneli. U trećoj utakmici su im ubacili čak 140 poena. Čarls i Kevin su imali svoj šou protiv Voriorsa, iako su nasuprot sebi imali Malina, Vebera, Sprivela, Ovensa i Getlinga. "Počistili" su ih kao da Voriorsi nisu plej-of tim. Barkli im je u toj trećoj utakmici ubacio 56 poena, a KJ u drugoj 38, pri tom nije šutnuo nijednu trojku, a imao je samo devet slobodnih bacanja. Zamislite šta bi radio da je šutirao trojke kao igrači danas.
Usledio je duel sa Rokitsima. Ovo je posle finala sa Bulsima, jedna od najboljih plej-of predstava u istoriji lige. KJ je bio ubedljivo najbolji igrač svoje ekipe u ovom polufinalu konferencije. Olajdžuvon je pisao udžbenik kako se igra na poziciji centra tokom ovog polufinala. Ruku na srce, nije imao baš velikog protivnika u liku Olivera Milera i to je Hakim znalački koristio. Barkli nije smeo toliko da udvaja, jer je uvek vrebao Otis Torp. Hjuston je imao bolji i balansiran sastav, ali je Finiks imao Džonsona.
Posle 2:0 za Sanse, svi su bili spremni za bar jedan brejk u Hjustonu. Ali, samo je Džonson radio na tome. Barkli i Majerli su debelo podbacili onda kada je najviše trebalo da povuku. Džonson je ubacio dva puta zaredom po 38 poena, uz fantastične procente šuta, iako je za čuvare imao Kenija Smita i Sema Kasela. Još jedna stvar je ostala zauvek urezana u sećanje poznavaocima ovog zlatnog doba NBA lige - zakucavanje Kevina Džonsona preko Hakima Olajdžuvona. Svako pisanje o tome je suvišno, pa pogledajte klip i uživajte. Čovek od 185 cm je uradio tomahavk zakucavanje preko najboljeg blokera u istoriji NBA. Čoveka koji je gospodario reketom. Protiv jednog od najvećih centara ikada. Kao da to nije ništa strašno. Ali je bilo strašno. Eksplozivno. Jako. Nestvarno.
U utakmici broj sedam, Hakim je sa 37 poena poslao Sanse na zaslužen odmor. Koliko god da je Majerli bio dobar u sezoni pre, toliko je u ovom plej-ofu bio totalno van igre. Bio je očajan. Kamenovao je koš, a koš mu je to vratio na najgori mogući način. Možda najbolja predstava Džonsona u plej-ofu tokom cele karijere otišla je u nepovrat. Hjuston je kasnije osvojio titulu u seriji protiv Orlanda, ali je veliko pitanje šta bi u tom finalu Sansi uradili i da su do njega došli. Odlaskom Čejmbersa ostali su kratki u reketu. A tako kratki ne možete na Olajdžuvona ili Šekila. Oni to ne praštaju.
Već te sezone, a posebno sledeće, krenuli su problemi sa povredama Kevina Džonsona. To je bio i jak razlog zašto ovaj čovek nije postigao mnogo više, jer je imao sve što pravi, vrhunski "plej" treba da ima. Ali ni on, kao ni Peni Hardavej, nije imao sreće sa povredama. I pored pola propuštene sezone "Kej Džeja", Finiks je završio kao prvi u diviziji Pacifik. Svi su kao da su se ponovo rodili kada je došao plej-of, a posebno dvojac Barkli-Džonson. Opet su njih dvojica raznela prvog rivala, starog dužnika iz Portlanda. Blejzerse je na pola sezone napustio Dreklser, koji se preselio kod svog starog prijatelja Olajdžuvona.
Na red je stigla nova serija sa Rokitsima. Hjuston je u plej-of ušao kao tek šestoplasirani tim. Igrali su traljavo i jedva ušli u plej-of, u koji ih je ugurao Dreksler kada je stigao kao spasilac. Svi su očekivali da će Sansi da vrate dug Rokitsima. Opet epska serija od sedam utakmica. Opet su svi podbacili osim Džonsona. I da ne grešim dušu, jako sigurno i kvalitetno je odigrala najveća devica NBA cirkusa, Ej Si Grin. Ali KJ je odigrao profesorski. Ovo što će sad pisati treba okačiti na tablu kada god neko kaže da KJ nije bio jedan od Top 3 plejmejkera svoje ere. Uz 28 poena u proseku, imao je 10 asistencija, a bio je uz to treći skakač ekipe, sa svojih 185 cm! Šutirao je 57 odsto za dva i 50 odsto za tri poena, dok su mu na leđima bili Kasel i Keni Smit. A nikada nije bio poznat kao dobar trojkaš i neko ko je žudeo da uzima šuteve za tri poena.
Nije Hjuston dobio ovu seriju, više ju je Finiks izgubio. Ne treba da pominjem novo, očajno izdanje Dena Majerlija. Od te dve sezone prestao sam da ga pominjem kao respektabilnog igrača, jer je nestajao u plej-ofu, onda kada je ekipi bio najpotrebniji. Uvek je tu bio samo Kevin Džonson. U još jednoj utakmici broj sedam, KJ je ubacio 46 poena, šutnuvši jednu jedinu trojku. Izgubio je samo jednu loptu, a bio fauliran čak 21 put. Barkli je skakao, ali izgubio čak sedam lopti. Glavni šuteri, Majerli i Person su šutirali ispod 20 odsto. Samo je KJ držao tim u igri. Sedam sekundi pre kraja Mario Eli ostaje sam u levom ćošku terena, vidi ga Robert Ori i baca mu loptu. Eli se diže na šut i što bi rekao Edin Avdić, ubacuje trojku kao kap za vođstvo od tri poena. Majerli daje dva bacanja posle pametnog faula i Sansi dolaze na pola koša četiri sekunde pre kraja. Dreksler je odmah fauliran i daje oba bacanja. U tom momentu tokom prenosa ide obaveštenje da se sprema oluja. Spremala se i košarkaška oluja za jedne ili druge, mada je u tom momentu više šanse za oluju imao Finiks. Rokitsi fauliraju Denija Ejndža, koji daje prvo, pokušava da promaši drugo, ali ipak pogađa, uz pomoć table. Rokitsi na polovini Sansa izvode aut dve sekunde do kraja, bacaju u "bunar", loptu seče Ejndž ali ne uspeva da sa više od pola terena postigne koš. A ko je i očekivao da će to uraditi. Očajna partija saigrača je još jednom bacila u senku sjajnu plej-of predstavu Kevina Džonsona. Hjuston osvaja drugu uzastopnu titulu, ovog puta protiv Niksa u finalu. Ali sa ovakvim Majerlijem, to je bio vrhunac Sansa.
Posle trećeg velikog juriša na titulu, činilo se da su ostali bez municije. Barkli ostaje još jednu sezonu, kada opet ulaze u plej-of, ali ispadaju već u prvoj rundi. Iako su KJ i Barkli opet vukli tim, problem je bio visoki igrač. Od odlaska Čejmbersa Sansi nisu imali "krštenog" igrača na centarskim pozicijama. To je najviše dolazilo do izražaja protiv ekipa koje su imale Ol star centre, kao Hjuston ili Sparsi, koji su ih ovog puta izbacili na startu plej-ofa. Dejvid Robinson je radio šta je hteo. I to ide na dušu uprave Sansa, nikako igrača.
Barkli potom odlazi u Hjuston da proba da osvoji titulu, ali stvarno mislim da on vuče neki baskuzluk sa sobom i da nigde nije mogao da je osvoji baš iz razloga što je toliko jurio za njom. Samo ga je titula zanimala. Sušta suprotnost od Džonsona, koji je samo želeo da se nadmeće i igra košarku, a titula bi došla kao produkt nadmetanja u kome nekada pobediš, a nekada izgubiš. Ostao je pravi lider ekipe i veran Sansima. Dolazili su sjajni igrači kao što su Deni Mening, Majkl Finli, Džejson Kid, Stiv Neš, ali prva runda je sada postala maksimum. Definitivno je nestalo one stare "vatre" iz Džonsonovih ruku. Posle 11 sezona, povrede su naterale "Kej Džeja" da se povuče.
Pokušao je da se vrati godinu kasnije, kada je u Finiks stigla još jedna projektovana zvezda koju su povrede upropastile, Peni Hardavej. Pokušao je, ali u njemu nije više bilo one stare eksplozije. Povrede su učinile svoje i mnogo pre nego što je trebalo, stavio je tačku na svoju karijeru.
Tokom nešto više od 11 sezona, ostavio je za sobom rekorde koje su postigli samo neki od najvećih plejmejkera u istoriji ove igre. Verujte kad kažem da je lista prilično dugačka i da je bespredmetno ovde navoditi svaki od tih rekorda. Navešću samo neke, koje su pripreme za zaključak o košarkaškom dinamu iz Finiksa. Prvo timski, jer je sa njim Finiks stigao do rekordnog broja pobeda u totalu. U svakoj svojoj sezoni u Sansima, osim one prve kada je stigao "trejdom" na pola sezone, vodio je Finiks u plej-of.
U periodu od devet sezona, od 1988. pa do 1997. godine, KJ ulazi u Top 10 listu igrača koji su kreirali najviše poena za svoj tim, direktno ili kroz asistencije. On je na 4. mestu. Jedini je sa te liste, a da do sada nije ušao u Kuću slavnih. Uz Krisa Pola je jedini igrač koji je imao preko 20 poena, 10 asistencija i dve ukradene lopte u proseku, šutirajući iz igre preko 50 odsto. Spada među jedina tri igrača u istoriji lige koji su imali bar 20 poena i 10 asistencija u proseku, tokom tri uzastopne sezone. Nijedan igrač pre ni posle njega, nije ubacio 45 poena i imao preko pet asistencija u odlučujućoj utakmici broj sedam plej-ofa.
A za kraj, da stavimo tačku na potcenjivanje Kevina Džonsona kao velikog igrača, što on jeste. I da bar ovim tekstom damo omaž njegovoj posebnosti na parketu i igri kakvu u današnje vreme sve češće viđamo na parketima NBA lige.
Nestvaran talent, paklen rival, a povrh svega ponosan i gord. Njegova igra je bila prepuna kreacija, razbijanja odbrana driblinzima ili eksplozivnim prodorima, skupljajući tone faulova od strane odbrane, jer ste jako teško drugačije mogli da ga zaustavite. Ko je gledao Kevina Džonsona u njegovom "prime time" momentu zna o čemu pričam u ovim redovima. Čovek nije šutirao trojke, a mogao je. Kad je hteo i želeo, ubacivao ih je sa dosta preciznosti. Ali i bez trojki on je podizao publiku na noge i ubacivao lako 30+ poena. On je jedan od onih koji sami sebi kreiraju otvorene pozicije vanserijskom veštinom. Ne čuče u nekom ćošku i čekaju pas. To nije bio KJ. On je bio gladan prodora. Bio je gladan koševa. Njegovih ili njegovih saigrača. Koliko je postizao poena, toliko ih je i kreirao dodavanjima. Jedan je od onih koji su spojili staru i novu školu plejmejkera i pokazali da je to moguće. Pokazao je da često nema granice, ali je uprava Finiksa tu granicu uvek postavljala. On je znao da je preskoči, često nadljudskim naporima, ali je postajalo teško da to radi uvek iznova. Na kraju, nije uspeo. Nije uzeo titulu, a on ju je zaslužio više nego iko drugi.
KJ je bio poslednji Mohikanac igre za kojom svi žudimo, a kojoj smo se tada divili. Napravite ga besmrtnim ulaskom u Kuću slavnih. Posle svega, on je bar to zaslužio.
