Darko Miličić, jedan od najvećih talenata u istoriji srpske košarke, ostaće nažalost upamćen u košarci kao jedan od najneuspešnijih visokih "pikova" na NBA draftu.

I to na jednom od najuspešnijih, 2003. godine, kada je bio drugi izbor u klasi Lebrona Džejmsa (jedini odabran ispred njega), Karmela Entonija, Dvejna Vejda i Krisa Boša, igrača koji su ostavili dubok trag u najjačoj ligi na svetu.

Kada se sa vremenske distance od skoro sedam godina osvrne ka svojoj karijeri, Miličić (33) priznaje da je napravio niz grešaka, da nije uspevao da obuzda temperament i bes u sebi, nastao zbog činjenice da prvih godina nije dobio šansu u Detroitu.

"Oduvek sam sanjao o srpskom snu, nisam se opterećivao američkim snom... Jedino mi je krivo što sam jednostavno imao veliki blagoslov od Boga i trebalo je da sa tim blagoslovom i talentom budem jedan od najboljih evropskih igrača, ali se neke stvari nisu poklopile. Možemo uvek naći neku vrstu izgovora, da sam bio klinac, mlad, ali to nije izgovor. Otišao sam tamo, a to što nisam bio psihički spreman za taj poduhvat je nešto drugo", izjavio je on u intervjuu u emisiji "Goli život" na TV Happy.

Sa Pistonsima je osvojio i titulu, 2004. godine, a prsten i šampionski pojas prodao je u humanitarne svrhe.

"Rašid Valas je obećao da će svako dobiti po jedan šampionski pojas, bokserski, od zlata, to sam dobio kao i dijamantski šampionski prsten. To sam prodao i donirao dečici oboleloj od Batenove bolesti. I jedno i drugo je otišlo zajedno, u paketu. Mislim da je kupio neki čovek iz Kalifornije".

Kada se osvrne na svoju NBA karijeru, Miličić odlazak u SAD vidi i danas kao veliku satisfakciju, ostvarenje ambicije, ali kao propuštenu priliku.

"Odlazeći u Detroit nisam znao šta me čeka, da je to tim koji hvata zadnji voz za osvajanje titule, veteranska ekipa, u kojoj mladi igrač nema prostor za igru, bez obzira na to koji 'pik' bio. Otišao sam, shvatio da neće biti prostora da igra, a na sve to sam dodao mnoge svoje gluposti. Trebalo je da slušam, radim i da se bavim samim sobom, a ja sam u ludilu ispravljao krive Drine, nametao sam se svima na negativan način, a oni su svi to sa čudom gledali. Totalno pogrešan pristup i sa tim pristupom sam nastavio dalje".

Suočen sa teškom situacijom, često je demolirao sopstvenu kuću.

Darko Miličić: Nikola Peković, Igor Kokoškov, Dvajt Hauard
MN Press 


"Bilo je tu svakakvih gluposti, u tom hiru, ludilu mozga čovek kao mlad pravi greške. Skakao sam na trenere... Nisam prebio trenere, nisu mi dali. Dočekan sam na nož i to nije sporno, ali nema opravdanja za ono što sam radio. Opravdanje nisu ni godine, ni ništa. Od starta sam video da sam došao da radim sa trenerima koji me ne žele kao deo ekipe. A, ja sam samo dolivao vatru na ulje. Skakao sam, hteo da ih podavim sve. Dođeš kući, a to su one američke kuće od šper ploče, pa iznabadaš zidove. Te zidove nije teško probiti. Zatvorim se, iznabadam ih i ispraznim se. Imao sam majstora koji je već bio na stend baju i samo me pita 'koliko ima posla?".

Nije mu bilo strano i da dođe pravo iz provoda na trening.

"Nikad se nisam drogirao, sačuvaj Bože, a znao sam da popijem. Osetiš malo, uđeš u pare, odeš na drugi kontinent, popularan si, drugi te znaju. Nisam igrao, pa sam bio ispunjen u tom smislu. Nisam imao taj pritisak i opterećenje. Dolazio sam i direktno iz grada na treninge. Igor Kokoškov, je bio tad u stručnom štabu, rekao mi jednog jutra 'nemoj samo prilaziti Leriju Braunu, osetiš se do kilometar'".

"On je pre toga bio u Klipersima, ali se naslušao od mene svega i svačega. Njemu sam se ispovedao, jedini Srbin sa kojim sam mogao da sednem. On je ostavo neverovatan utisak na mene, staložen, disciplinovan, to se i pokazalo i rezultat je došao. Hvatao se za galvu redovno. Kad uđem kod njega pre treninga, on se hvati za glavu i pita šta se desilo - tuča, šta već... Prošao je svašta sa mnom za te dve i po godine".

Miličiću je smetao način života i ophođenja saigrača. Sve to bilo mu je veoma strano.

"Sva priča se svela na to ko je preko koga zakucao, dao više koševa. Sva se priča svodila na košarku. Meni je to bilo strano, zato se nisam ni družio s njima. Za ručkom svi gledaju u svoj telefon, ljudi koji zarađuju po 10-15 miliona plaćaju račun tako što delimo po 10-15 dolara. Kažem im 'Dajte, ljudi, platiću ja, sramota da nas ovde gledaju ljudi kako uzimate para Bože sačuvaj, a ovde delite račune'. Ja sam došao iz Hemofarma, gde je tih godina bila lepa, bratska atmosfera, a onda odeš tamo gde svako gleda svoju politiku".

Epizodu u Detroitu pamti i po lomu ruke u poslednjoj utakmici sezone - kada je osvojena titula protiv Lejkersa.

"Igramo sa Lejkersima, dobijamo 20 razlike, ja dobijam udarac, lome mi ruku na pet mesta, dolazim do trenera da mu pokažem kako mi je ruka natekla, a on mi kaže 'nemoj da se foliraš, treba da ti bude čast da završiš utakmicu'. A, meni se ruka trese. Zbog toga sam propustio celo leto, nisam igrao ni za reprezentaciju".

Potom je prešao u Orlando, gde je prolazio kroz slične probleme i na kraju otišao u Memfis, suočen sa činjenicom da ga trener Sten Van Gandi nije hteo u ekipi.

Na treningu Medžika je umalo započeo tuču protiv tadašnje zvezde lige, centra Dvajta Hauarda.

"Jurio sam Haurada po parketu. Bio je najkrupniji, najsnažniji, ali imao je prljavih trikova, lakat u vrat i slično. Ali, on je predobar dečko, u veri je, ne psuje, primer je sportiste. Mislio sam da stvarno hoće kavgu, bilo je tu malo jurnjave s njim, ali to se dogodilo na treningu...".

Posle kratke epizode u Memfisu i Njujorku, stigao je u Minesotu i donekle "oporavio" karijeru.

"Znao sam posle Njujorka (2010) da mogu da igram, mogu i sad da hoću. Hteo sam da odem iz Njujorka u Evroligu, međutim dolaze ljudi iz Minesote i uveravaju me da dođem kod njih. Ja im kažem 'Nemojte me uzimati pod razno, urušiću vam atmosferu, pamtićete me samo po lošem. Međutim, definitivno su odlučili da me uzmu. Nude mi dve nedelje, da odigram šest-sedam utakmica. Ja dođem, oni me pitaju da li sam spreman, ja im kažem 'Gde sam spreman, nisam igrao dve godine?'. ali mi kažu 'Počinješ večeras'. I stvarno, počeo sam da igram, tako sam tamo ostao dve godine".


U međuvremenu, saigrač mu je postao Crnogorac Nikola Peković, nakon što je u Evropi ostavio dubok trag u Partizanu i Panatinaikosu.

"Prve godine sam bio bez njega, odigrao sam tu celu godinu, i onda je došao on kao najbolji centar Evrope. Njemu u samom startu nije išlo kako je planirao. A, ja sam imao krize iz mog ranijeg odnosa prema košarci. Što se kaže, Bog nagradi, a Bog i uzme kada nisi taj. Imao sam te krize, nisu mi se igrale utakmice protiv katastrofa timova. Pa, pomišljam kako ću kući. U jednom trenutku dođe Nikola i kaže 'Tražio sam trejd, jer ne igram'. Rekao sam mu 'Nemoj mi otići i ti, šta ću ovde sa ludacima? Izmisliću neku povredu, ako neko zaslužuje da igra onda zaslužuješ ti svojim kvalitetima'. Imao sam neku povredicu, mogao sam da igram, ali sam mu rekao da uleti i da zasluži priliku. Kada je dobio šansu, on je njih pokidao. Mojim povratkom iz povrede više uopšte nisam bio u rotaciji. Pretpostavljao sam da će Nikola da uđe u prvu petorku, ali ne da neću više igrati. To je bilo to. Posle sam otišao u Boston samo zbog menadžera".

Zanimljiv je i način kako je napustio Seltikse - iznenada i na dan utakmice.

"U tom momentu Boston mi nije bio izazov. Oni su hteli da mi daju šansu, a ja sam im rekao da to nisam ja, već nešto suprotno. U mladim kategorijama sam hteo da imam loptu, da budem glavni, a oni su stekli mišljenje o meni, opravdano, da bi trebalo da budem treći, četvrti centar. Očekivano, tako je bilo. Posle dvadesetak utakmica skupio sam kofere, pružio ruke Garnetu i svima poželeo svako dobro. Neki su shvatili ozbiljno, neki su mislili da izmišljam ludilo. Rivers mi je rekao da bi trebalo večeras da igram. Ja sam rekao da je dosta moje muke, da nema mesta više za herojske govore, to kod mene ne pali, da sam prošao, video, nisam uspeo i idemo dalje, život piše nove priče".

Tajron Lu, tada Riversov pomoćnik a kasnije trener šampionskog Klivlenda, bio je pred Miličićevim domom na rastanku.

"Lu je stajao pred mojom kućom i gledao me u neverici. Pričali smo pet minuta. Pitao me 'A, pare?'. Rekao sam mu 'Ma, kakve pare...' i otišao".

Sada, kad je stariji i trezveniji, Miličić je zahvalan Bogu na drugoj prilici - da se bavi poljoprivredom.

"Božja volja je bila takva da budem tu gde sam, hvala Bogu na prilici da budem u NBA ligi, sad imam porodicu, ženu, dečicu, bavim se poljoprivredom i drugu šansu koristim".