NBA price Drazen Petrovic Vlade Divac.html

  • Izdanje: Potvrdi
Čitaoci reporteri

ČITAOCI REPORTERI

Videli ste nešto zanimljivo?

Ubacite video ili foto

Možete da ubacite do 3 fotografije ili videa. Ne sme biti više od 25 MB.

Poruka uspešno poslata

Hvala što ste poslali vest.

Dodatno
Izdanje: Potvrdi

Ukucajte željeni termin u pretragu i pritisnite ENTER

Košarka

NBA PRIČE: 442 od Šibenika do Prijepolja

Autor Vladimir Ćuk
Autor Vladimir Ćuk

Igrali su na različitim pozicijama i totalno drugačiju igru, ali su obojica imali blistave trenutke u svojim karijerama. Velikim karijerama, iako je Draženova, nažalost, trajala prekratko.

Izvor: Guliver/Getty Images/Tim DeFrisco/Mike Powell

Isto kao što je u Bajaginoj pesmi 442 do Beograda kilometraža samo simbolika, ni ovde nije u pitanju tačna kilometraža od Šibenika do Prijepolja i nazad. Zavisi koji put birate, onaj pored mora od 494 kilometra ili onaj preko Hercegovine od 473 kilometra.

Zašto Šibenik i zašto Prijepolje? U oktobru 1964. godine u Šibeniku je rođen Dražen Petrović. Četiri godine kasnije u Prijepolju rođen je Vlade Divac. Ako gledate košarku i volite košarku, sigurno ste pogledali fantastičan film koji je ESPN radio pod nazivom "Jednom braća". Lično, a ovog puta moram da stavim i dozu ličnog, dodaću na ovaj naziv Jednom braća - Uvek braća. Rizikuje se ovakvim tekstovima da ljudi koji ovo čitaju stanu na jednu i drugu stranu, ali ovaj tekst treba da izbriše tu granicu onoliko koliko može. Pripovedač u filmu, a to je sam Divac, priča o mnogim stvarima, ali će ovaj tekst pričati samo o sportu i košarci.

Sve što bih ovde napisao verovatno i sami znate. O njima su ispričane razne priče, kako to i zaslužuju dva vanserijska talenta. Dobar deo informacija i činjenica će vam biti poznate, ali ću pokušati iz nekog svog ugla da predstavim priču Dražena i Vlada.

Ima samo par igrača koji su vrhunski, najbolji, a koji su od početka karijere pa do kraja, trenirali više od svih ostalih. I nije da su postali vrhunski igrači samo zbog toga, jer imate onih koje mrzi da treniraju, poput Ajversona, ali ostaju vrhunski igrači. Ima ona stara i dobra, da je talenat 20 odsto uspeha, a da ostatak ide na trening. Pored svih tih vanserijskih zvezda, ja ne znam nekoga ko je trenirao više od Dražena. Glen Rajs je jednom pričao da je kao mali, još u osnovnoj školi, uzimao loptu u dva sata posle ponoći, po jakoj zimi i izlazio da šutira. Očistio bi sneg, a otac bi reagovao tek kad bi ga dugotrajni zvuk lopte probudio. Ruke su mu bile ledene, ali je znao da mora da trenira da bi bio bolji od drugih.

Dražen je trenirao još luđe. Njemu je trening bio sve. Preduslov da bi postao veliki igrač, kakav je planirao da postane. Legendardni Krešimir Ćosić je rekao: "Posvetio je život potrazi za savršenstvom. Dražen nam je objasnio put".

Imao sam 11 godina kada je poginuo, a tada sam već tri godine trenirao košarku. Dražen je bio jedan od onih na koga smo se svi mi klinci ugledali, ili bar većina. Ne samo zbog talenta, dostignuća, velikih utakmica, nego zbog siline kojom je trenirao. Rađa se seća da je dolazio u pet ujutro na trening, pa bi čekao ostale da nastave zajedno. Malo bi odmorio, pa bi nastavljao dalje sve do devet uveče.

Dražen Petrović Izvor: MN Press

Pre par leta sam posetio ostrvo Prvić/Šepurine preko puta Šibenika. Jednog jutra sam sreo potpuno nepoznatog čoveka sa kojim sam počeo da pričam o košarci, jugoslovenskoj košarci. I koja god priča da je krenula u njoj su bili Dražen i Vlade. Pričao mi je kako je Dražen trenirao. Kako bi usred dana, dok prži sunce na Jadranu, uzimao loptu i izlazio da šutira. Kako bi posle utakmica u kojima bi uništili protivnika trojkama i serijama bez promašaja otrčao u salu i nastavio da šutira još 2-3 sata. Ali taj njegov takmičarski duh koji je prerastao u neku vrstu psihoze, ljudi su mogli da vole ili da ne vole. Nije bilo ničega između.

Vlade je bio drugačiji. Nije bio toliki takmičar kao Dražen. Možda talentom i više nagrađen od Dražena, njega su skoro svi obožavali. Pa, negde do one zastave. Ali i kad se to zaboravilo, delimično, Divac je bio obožavan. Voleli su ga i protivnici. Dražena nisu. Divac bi igrao da pobedi, nekad jače, nekad slabije. Dražen je igrao da pregazi protivnika, bez popuštanja, bez povlačenja. I to je bila razlika između njih dvojice.

Dražen je stasavao na jednom kraju nekadašnje države i igrao svoju igru po školskim salama i betonskim igralištima blizu Jadranskog mora. Po šibenskom Baldekinu je jako često odzvanjao zvuk lopte koji je dolazio od upornog Dražena, koji nije želeo da odustane ni kada je sunce najjače pržilo. Ali nije se igralo samo na Baldekinu, igralo se i na čuvenom košu u ulici Petra Preradovića, gde je Dražen ubacio svoje prve koševe. Ima jako dobra priča o istoriji tog koša. Ko ga je postavio, zašto, kako su ga premestili na drugu lokaciju koju su kasnije promovisali kao originalnu i razne druge zanimljivosti. Pronađite i pročitajte, nećete se pokajati.

Dražen se tada takmičio sa mnogo starijima od sebe i sećaju se da bi kao klinac dojurio iz škole, bacio ranac i trčao na basket 2 na 2. Bez trojke, samo poen za poen. Do 21. Pa ko bude bolji. Čak i dok je igrao za slavni Real iz Madrida dolazio bi na stari koš da odigra još neki basket. Posle naglog odlaska Dražena, ugasio se i basket u Preradovićevoj.

Dok su u Šibeniku trajala nadmetanja 2 na 2 lokalnih košarkaških galebova, u Prijepolju se rodio jedan od najboljih centara sveta. Čovek koji je pre desetak dana dobio svoj sertifikat besmrtnosti, ušavši u Kuću slavnih u Springfildu. Usred zime, u gradu na obali Lima pravio je svoje prve sportske korake Vlade Divac. Zašto sportske? Divac je počeo kao fudbaler i to na poziciji golmana. Svi ga znate i jasno vam je da nikada nije bio onaj pravi atleta. Tako je stajao na golu, dok je oko njega bilo blato. Da bi zaustavio šut morao je da se baci u to blato, onako kako golmani to rade. Ali njega je to mrzelo. Nije želeo. Trener, iznerviran njegovim postupkom, poslao ga je na neki drugi sport. I tako Vlade stiže do KK Elana u svom rodnom gradu.

Talenat nije mogao da razvija tu. Bio je to prevelik talenat da bi ostao tu gde je rođen. Sa svojih 15 godina odlazi u Slogu iz Kraljeva. Brzo se takav talenat otkrije i primeti. Našao se u tefteru legende trenerskog posla, kod Milovana Bogojevića zvanog Kime. Tada je trenirao kraljevačku Slogu i video je Divca kao idealnu peticu za svoj tim. Dugo je Kimetu trebalo da ubedi oca i majku da puste Vlada u Kraljevo. Isprva nisu hteli ni da čuju za tako nešto, ali je stari znalac uspeo da ih ubedi da će Divac pod njegovim mentorstvom uraditi sve ono što roditelji od njega očekuju.

Ako pitate Divca, Kime mu je bio kao drugi otac, ali i majka. Posebno je vodio računa o njemu, ne bi li roditelji bili mirni. Divac je Kimetu bio kao dete. Vodio bi ga na pecanje, redovno je razgovarao sa njim, pratio je njegov uspeh u školi... Kada je Sloga ušla u Prvu ligu, večiti rivali su počeli da se interesuju za Divca. I sam priznaje da mu je u tom momentu bliža bila Crvena zvezda. Ranko Žeravica nije napravio dobru procenu i prevario se oko Divca. Partizan sebi nije dopustio grešku i za tadašnjih 12 miliona dinara stiže u Beograd, ali među crno-bele.

Slični putevi su, ako posmatramo period do te velike tragedije, bili Divcu i Petroviću. Obojica su počeli u manjim klubovima, Vlade u Slogi, Dražen u Šibenki. Nakon toga je usledio put u velikane jugoslovenske košarke. Dražen je obukao dres Cibone, Vlade dres Partizana. Rivalitet ova dva kluba je poznat još od početaka jugoslovenske košarke i očuvan je do danas kao derbi regionalne lige, sadašnje ABA lige. To vreme, pre tih famoznih i teških 90-tih, bilo je zlatno doba jugoslovenske košarke. Prvenstvo je po sportskim magazinima dobilo naziv "Zemljotresno prvenstvo". Tih godina, svi su očekivali najžešće duele između Cibone i Partizana, ali se tu vremenom ušunjala Jugoplastika, koju je savršeno dobro selektirao i vodio Božidar Maljković sa svojim mladim lavovima, Kukočem i Rađom. Ali o tom timu nekom drugom prilikom, u nekom drugom tekstu.

Vlade Divac Partizan Izvor: MN Press

Prve sezone Divca u Partizanu, a Draženove pretposlednje u Ciboni pre odlaska u slavni Real, te dve ekipe su zauzimale prva dva mesta u Prvoj ligi Jugoslavije na kraju regularnog dela, da bi kasnije u plej-ofu Cibona bila "izbačena" od strane Zvezde u polufinalu, koja je tako zakazala večiti derbi sa Partizanom. Iako je Dražen ubacio 48 poena Zvezdi, crveno-beli su igrali kao u transu. Ovo je bila jedna od najvećih senzacija u domaćoj košarci, a mladi Ilić je odlučujućom trojkom izbacio Cibonu na vrelom, gostujućem terenu.

Duško Vujošević je u svojoj debitantskoj sezoni, sa ekipom iz koje će kasnije izaći najbolji evropski trener svih vremena i neki od najvećih igrača ovih prostora, u finalu plej-ofa pobedio večitog rivala sa 2:0 i tako osvojio svoju prvu titulu kao glavni trener tima, kasnije i zlatnu medalju kao glavni trener juniorske reprezentacije. To finale protiv Zvezde je bilo jedno od onih koje se pamti, a ujedno je bilo i prvo međusobno finale jugoslovenske prve lige za beogradske večite.

Prvi meč je Partizan dobio sa 78:73, dok je drugi dobijen sa pola koša razlike 89:88, uz odlučujuće promašeno bacanje Radovića i pre toga trojkom kojom je Grbović rešio pitanje pobednika. Zvezda istrošena od duela sa "cibosima" nije imala dovoljno snage za više.

Cibona je te godine došla do finala Kupa Koraća gde je poražena u dve utakmice u ukupnom skoru 195:183 od Reala, koji će kasnije prigrabiti Dražena (tada su se igrale utakmice na ukupnu koš razliku, ne na dve dobijene). Te sezone kada je Cibona ostala bez titule, iako je bila prva u regularnom delu sezone bez ijednog poraza, Dražen je bio prvi strelac sa nestvarnih 37 poena po meču. Kao da je Cibona, besna zbog propuštenog učešća u Kupu šampiona, rešila da iskali sav bes u domaćem šampionatu i Kupu kupova, pa su vezali impresivnu seriju pobeda. Ali ni to nije bilo dovoljno da kasnije uzmu titulu. Čak ni briljantnost i veličanstvena igra koju je Dražen pružio te sezone. Cibona je imala taj problem ubacivanja u pobednički mod kada su dolazile odlučujuće utakmice.

Partizan i Cibona su sledeće sezone zauzeli po jedno mesto ispod, jer je Jugoplastika pojačana Duškom Ivanovićem dobila sigurnost u organizaciji igre i on je sa pozicije kapitena predvodio Splićane do najvećih uspeha tog kluba u narednim godinama, uz neizostavne Rađu i Kukoča.

Tih godina se činilo da negde postoji prava fabrika koja svake sezone izbacuje te veličanstvene mlade košarkaše: Dražen, Divac, Rađa, Đorđević, Danilović, Kukoč, Paspalj, Ilić, Grbović, Nakić, Trifunović, Janković, Tabak, Perasović, Vranković, Komazec... Ma, ovako može još u redovima. Jasno vam je da su to bili zlatni dani košarke na nestabilnom Balkanu, gde je sport bio jedino što je zaista bilo stabilno i što je držalo ljude. I danas će se povesti priča koliko bi neka tamo reprezentacija sa ovih prostora bila jaka da igra zajedno. Da su u istom timu Jokić, Dončić, Dragić, Bogdan i Bojan Bogdanović, Teodosić, Bjelica, Hezonja, Šarić, Nurkić, Marjanović, Vučević, pa u nekoj srećnoj kombinaciji i Mirotić. Ali, to će najverovatnije ostati priča za kafiće po centru Beograda, kvartovima Zagreba, mahalama Sarajeva, četvrtima Ljubljane i ostalim delovima nekadašnje države.

Već ‘86. videlo se da se košarka ovde ponovo budi. Selektor je bio neponovljivi Krešimir Ćosić, a Divac i Dražen su kao mlade nade i najveći talenti među ostalim talentima pridruženi ovoj reprezentaciji. Iako su naši izgubili od nekadašnjeg SSSR sa samo pola koša razlike videlo se da povlačenje starih asova neće uticati na nastavak razvoja jugoslovenske košarke i kasniju dominaciju. Dražen je bio uvršten u prvu petorku SP, zajedno sa brazilskim virtuozom sa loptom, Oskarom Šmitom, te Dejvidom Robinsonom, legendom Sparsa i dvojcem iz reprezentacije SSSR, Tihonenkom i Sabonisom. Dražen je već tada pokazao kakav strelac se rađa na Balkanu. Galeb iz Šibenika je ubacivao preko 25 poena u proseku na šampionatu. Divac i on su bili garant svetle budućnosti. Sovjeti su kasnije poraženi od reprezentacije SAD u finalu sa dva poena razlike. Ali, to polufinale sa Sovjetima je utakmica koja će zauvek ostati upisana u anale svetske košarke.

Jugoslavija - SSSR SP 1986 Vlade Divac dupla
Izvor: Youtube/meej33

Divac danas kada priča, kaže da je samo neiskustvo i to pre svega njegovo, debelo kumovalo tom porazu. Imali smo devet poena prednosti 45 sekundi pre kraja, da bi na kraju izgubili. Krivica je spala na Divca koji je tada imao samo 18 godina (Dražen samo 21). Naravno da dečku od 18 godina tako nešto teško padne, iako je realnost bila takva da je cela ekipa bila krivac. Kako god okrenete, ne može samo jedan igrač i to klinac biti kriv za ispuštanje devet poena razlike. Za jedan koš, faul ili izgubljenu loptu da, ali za devet razlike ne. To zna svako ko je igrao košarku. Divac je bio blizu da napusti košarku posle ovoga, ali je nekako pregrmeo sve što se svalilo na njega. Ni dan danas ne postoji objašnjenje kako se tačno to desilo. I dan danas se ovaj poraz prikazuje na koledžima po Americi kao prikaz neobjašnjivog nestanka ekipa sa terena. Ne bukvalno naravno, ali da, naš tim je nestao.

Sabonis je pogodio trojku od tablu i smanjio na šest razlike. Onda greška i Tihonenkova trojka. On nikako nije bio tih na terenu, kako mu prezime kaže. I onda tih 10 sekundi do kraja, kada Čutura izvodi loptu koju dodaje Divcu. Divac pravi grešku u vođenju i gubimo posed da bi Valters pogodio trojku, treću u nizu za Sovjete i tako su ekipe otišle u produžetak, gde smo ponovo vezanim grešakam izgubili sa pola koša razlike. Najveći teret poraza i najviše kritika je otišlo ka dvojici momaka, jednom od 18 i drugom od 21 godine. Kako to obično biva na ovim prostorima, gde su posle bitke svi generali, usledile su otrovne strelice ka Draženu kako se skrivao od lopte, pa zatim ka njegovom bratu Aleksandru da je on kriv zbog tri izgubljene lopte i na kraju optužbe ka legendi i tadašnjem treneru, Krešimiru Ćosiću, kome se zameralo to što je u igri držao "balavca" Divca do koga je došla lopta. A na kraju, podbacila je cela ekipa.

Dražena to nije mnogo pogodilo, jer je u sebi nosio tu gordost koja nije dopustila da išta oko njega utiče na njegove igre i njegov košarkaški razvoj. Divac je pak bio jako pogođen. Pričao je da je imao samo jednu želju, da se otvori parket i da propadne. Zamerao je sebi tu grešku u vođenju i to što ga je Sabonis lukavo odvukao od Valtersa kada je ovaj pogodio tu trojku za produžetak. Iako je bio spreman u tom momentu, vruće glave, da digne ruke od svega, prišao mu je Praja i rekao: "U redu je mali, ne brini, vratićeš ti to njima". I bio je u pravu. Vratio im je - i to nekoliko puta. Krešo ga je protiv Brazila u meču za treće mesto ubacio da igra, kao da se ništa nije desilo. Sve to je Divcu pomoglo da pregrmi najteži period u karijeri.

Vlade Divac Izvor: MN Press

Njima su se kasnije pridružili zlatni juniori iz Bormija Kukoč, Đorđević, Rađa i ostali. O njima ste mogli da pogledate dokumentarac "250 stepenika", koji je meni naterao suze na oči, a verujem i svakom pravom zaljubljeniku u košarku. Ako niste, obavezno pogledajte, a posebno ulogu Svetislava Pešiča u razvoje te mlade generacije. Od sklapanja te ekipe gotovo niko im nije bio ravan. Dražen je samo nastavio svoj niz koji je započeo te '86 kada je bio MVP sa samo 21 godinom. Kasnije je postao MVP Evropskog prvenstva koje je igrano na domaćem terenu. U stopu ga je pratio Divac koji je bio u najboljem timu '90 i '91. godine. Uz Kukoča, njih dvojica su se izdvajali kao biseri koji sjaje nešto jače od ostalih mladih bisera. Rađa je izjavio da se uvek merio spram Divca i da je uvek hteo da bude bolji od njega. Ta volja ga je uvek terala napred, kako on kaže.

Divac i Dražen su godinu posle bronze na SP, osvojili bronzu na EP u Atini. Grčka je na domaćem terenu osvojila zlato uz nestvarne i epske utakmice svog košarkaškog boga sa Olimpa, Nikosa Galisa. Samo dve godine kasnije je stiglo prvo zlato. U finalu koje se igralo u Zagrebu u Domu sportova, Dražen je igrao svoje minijature, kroz šuteve bi kreirao najlepše košarkaške note koje smo mogli da slušamo tih dana. Ostao je drugi strelac iza neprikosnovenog Galisa, koji je bio pravi kralj strelac u Evropi, nešto kao Oskar Šmit na svetskom nivou. Lako smo savladali Grke u finalu, a Dražen je isporučio 28 poena sa spoljnih pozicija, dok je Rađa lako punio reket i na kraju sabrao 25 poena za pobedu reprezentacije Jugoslavije. Nekih 10-tak hiljada duša je svedočilo nastajanju košarkaških Terminatora, spremnih i voljnih da dominiraju ne samo evropskom, nego i svetskom košarkom. Stajanje nije bila opcija.

Duda Ivković je spremio sastav za osvajanje svetskog zlata. U polufinalu su pali Amerikanci koje je predvodio Križevski, čuveni koledž trener i legenda Djuka. Poveo je najbolje koledž igrače među kojima su bili Keni Anderson, Alonzo Morning, Bili Ovens, Kris Getling, njegov ljubimac Kristijan Lejtner i ostali manje poznati igrači. Posle ovog otrežnjenja oni su shvatili da NBA liga mora da počne da šalje svoje igrače, ne bi li došli do zlata. U finalu su savladani stari dužnici, Rusi. Amerima je Dražen isporučio 31 poen i uz pomoć Kukoča i Paspalja bili su nerešiva enigma za njih. U finalu su poeni bili jednako raspoređeni i Rusi su pali, što bi rekli "nikad lakše". Dražen, Kukoč, Paspalj, Zdovc i Savić su lepo rasporedili svoje uloge i svetsko zlato je opet sijalo na grudima reprezentativaca Jugoslavije. Kukoč je postao MVP prvenstva, Divac je završio u najboljoj petorci šampionata a Dražen ne, jer je Oskar Šmit rešetao kao nikada, a morao je i jedan Amerikanac da završi u prvoj petorci, to je bio Keni Anderson. Iako su igrali bez Rađe, kome je noga bila u gipsu zbog povrede i morao je da napusti tim, što je bio veliki hendikep, osvojeno je to dugo čekano zlato, ni manje, ni više, nego protiv Rusa.

To prvenstvo će ostati u sećanju i po oduzimanju hrvatske zastave od strane Divca, navijaču koji je ušao na teren u trenutku slavlja. Sam Rađa je u emisiji kod Aleksandra Stankovića rekao da bi isto reagovao da je neko izneo srpsku zastavu. Jednostavno oni nisu želeli nikakve podele po nacionalnosti, regiji, ili bilo čemu drugom. Tada je rekao da bi sa petorkom u kojoj bi bili Divac, Kukoč, Zdovc, Dražen i on izašao na megdan bilo kome, bilo kada. Ovim stavljam tačku na dalju priču o zastavi.

Dražen je preživljavao ozbiljnu dramu u Blejzersima, gde je šansu dobijao na kašičicu, jer su na bekovima neprikosnoveni bili Teri Porter i Klajd Dreklser, najveća zvezda lige posle Džordana. Dražen kao izvorno čist šuter nije imao prostora pored Drekslera. Kada je u idućoj sezoni stigao Deni Ejndž, minuti su još drastičnije opali. Iz ugla nekog zdravog razuma, ovo ne bi trebalo mnogo da čudi, jer uprava Portlanda godinama nema jasan pravac razvoja ove franšize. Stalno su tu oko plej-ofa, ali nikada dovoljno dobri za izraženi korak napred. Tako je sada, tako je bilo i tada. Iako je odigrao sasvim dobru "ruki" sezonu, uz odlične procente šuta, to nije bilo dovoljno upravi Portlanda da mu ukaže poverenje.

Duda Ivković Dino Rađa Vlade Divac Izvor: MN Press

Za sve to lek je bila reprezentacija. Godinu posle svetskog zlata, stiglo je novo evropsko zlato u Rimu. Za ovu generaciju sve je izgledalo lako, poetično, zrelo, ubedljivo. Što bi Muta Nikolić rekao: "Sve je to normalno". Bilo je sasvim normalno da osvajamo zlata.

Međutim, Dražen je 1991. prvi put propustio igranje za reprezentaciju. Duda Ivković je objasnio zašto je Dražen propustio poslednje okupljanje te sjajne generacije. Dražen nije mogao da se na vreme priključi pripremama, Duda nije mogao da ga čeka, otvoreno mu je sve rekao i postigli su dogovor da Dražen ne učestvuje u ovoj akciji. Kukoč je posle MVP titule na SP, postao MVP i Evropskog prvenstva. Uz Divca i Rađu, preko Francuske stigli smo u finale gde su čekali domaćini. Ponovo lako, uz lepršavu, magičnu igru osvojeno je evropsko zlato. Trio Divac-Kukoč-Rađa gospodario je Evropom. Kukoč je protiv "svojih" Italijana uzeo novo zlato. Divac i Rađa su već osvajali fanove u NBA ligi.

Posle toga je ta reprezentacija prestala da postoji. Država je prestala da postoji. Na Olimpijskim igrama u Barseloni 1992. godine nastupila je samostalno reprezentacija Hrvatske, dok je Italija zauzela mesto Jugoslavije. Tada se desio i prvi nastup Drim tima, onog originalnog sa najboljim NBA igračima tog perioda. Reprezentacija Hrvatske je osvojila srebro, a najefikasniji u finalu protiv nepobedivih Amerikanaca bio je Dražen Petrović, koji je dva dana pre toga Rusima isporučio 28 poena. To je bilo i poslednje takmičenje za Dražena u reprezentaciji.

Draženov spasitelj u NBA ligi zove se Vilis Rid. Nekadašnja zvezda Niksa, posle dve sezone trenerskog posla u Netsima, preuzeo je ulogu generalnog menadžera. Jedan od prvih poteza bilo je draftovanje budućih zvezda Derika Kolmena i Kenija Andersona, a drugi potez za koji kaže da je bio najbolji je "trejd" za Dražena Petrovića. Keni Anderson je znao Dražena jer ga je izluđivao na SP, kada je Anderson kao koledž igrač igrao za SAD i u finalu izgubio od Jugoslavije. Kada je stigao u "trejdu", već u drugom delu sezone pokazao je da će biti izuzetno pojačanje za Netse. Konačno su počeli da liče na plej-of tim, a Dražen je držao dirigentsku palicu u svojim rukama. Sve pre toga u Netsima je bio košmar. Bili su ekipa za "napucavanje". Ali, košarkaški Mocart je svirao onako kako samo on ume. Postao je najbolji strelac Netsa i uveo ih dva puta uzastopno u plej-of, gde su obe sezone ispali od Kavsa.

Njegova fokusiranost, manijačna želja za treningom i agresivnost na terenu, kako napadački, tako i odbrambeno, smestila ga je u krem NBA lige. U periodu kada je kretalo "zlatno doba" NBA lige. Ostaje i dalje upamćen, biće večno premotavan, detalj kada Dražen "školuje" Hakima Olajdžuvana, koji je "školovao" ostale igrače svojim "skyhook" potezom. U utakmici u kojoj je postigao čak 44 poena, uspeo je da uradi i ovo.

Dražen Petrović fintira Hakima Olajdžuvona
Izvor: Youtube/Nicholas LeTourneau

Postao je 11. strelac lige u drugoj sezoni u Netsima. Imenovan je za igrača nedelje. Ušao je u treću petorku lige, ali je načinjena velika nepravda time što nije pozvan na Ol star meč, iako su pozvani svi ostali iz prve tri petorke lige. Nikome nije bilo jasno kako je Mark Prajs, iako večno zapostavljen i potcenjen, dospeo na Ol star pre Dražena. Ali eto, čak je i Zaza Pačulija u jednom momentu bio blizu Ol star utakmice...

Taman kada su brojke krenule da rastu i kada je postao integralni član ekipe Netsa, usledio je šok za ceo košarkaški svet. Leta 1993. godine i Dražen je završio svoju najuspešniju sezonu u NBA ligi. Kobnog 7. juna na autoputu u Nemačkoj, dok je putovao nazad iz Berlina gde je reprezentacija Hrvatske igrala kvalifikacioni turnir za Evrobasket, došlo je do automobilske nesreće kod mesta Denkedorf u Bavarskoj. Dražen je odbio da se vrati avionom i želeo je sa svojom devojkom kolima da se vrati za Hrvatsku. Bio je to lep, letnji dan sa temperaturom od nekih 26 stepeni. Međutim, negde od sredine dana usledilo je jako nevreme praćeno grmljavinom. Nebo je bilo gotovo crne boje. Kao da je pojelo sve što je prekrilo.

Po takvom vremenu Dražen se sa saputnicama vozio ka Hrvatskoj. Autoput je ostao klizav usled velikog nevremena i obilnih padavina. Na sve to, vidljivost je bila jako loša usled zatamnjenja neba iznad njih. Dražen je odlučio da dremne kako bi malo odmorio od utakmice. Nešto oko 17:20, vozač kamiona iz Holandije bio je prinuđen da zaobiđe automobil koji je proklizao. Taj manevar ga je odneo pravo kroz bankine koje su razdvajale južni i severni koridor autoputa. Shvatio je da pokriva sve tri suprotne trake. Odmah je izašao iz kamiona i počeo da maše vozilima kako bi im skrenuo pažnju. Ali, "golf" je išao suviše brzo da bi se na vreme zaustavio i na vreme uočio kamion usled smanjenje vidljivosti. Po svedočenjima i merenjima "golf" se kretao brzinom od 180 km/h. Po takvom vremenu i uslovima puta, to je bio priličan rizik. I pored kočenja, automobil se okrenuo baš na Draženovu stranu i direktno udario u kamion. Posle sudara sa kamionom "golf" je bio skoro uništen. Dražen nije bio vezan i izleteo je iz kola od siline udara. Nije preživeo. Zlatni sat koji je nosio na ruci stao je tačno u vreme kada je izgubio život. Time je prekinuta karijera koja je imala sve preduslove da zaseni mnoge velike NBA karijere. Ali...

Cibona hala Dražen Petrović Izvor: MN Press

Pre nego što je "namamljen" da ode u NBA ligu, postao je vladar košarke na Starom kontinentu.

U dresu Cibone je činio čuda na terenu. Sa bratom Acom činio je najubojitiji bekovski tandem u Evropi. Dva puta uzastopno je osvajao Kup evropskih šampiona i redovno bio, ako ne najbolji, onda među tri najbolja strelca. Do odlaska u NBA osvojio je preko 20 titula i nagrada, timski i individualno. Bio je nestvarno dobar igrač. U tim godinama retko kada nije stigao do finala, koje god takmičenje bi igrao. Nije bilo većeg takmičara od njega, ni pre njega, a ni posle. Ostaje sećanje na utakmicu između Cibone i Limoža, kada je francuskom klubu strpao 51 poena, uz 10 trojki. Na sve to je dodao i 10 asistencija, a znate kako je teško doći do tog broja asistencija u Evropi kada ste čist šuter. Iste sezone je imao utakmicu protiv šampiona Palakanestra, sadašnjeg Armanija iz Milana, kada im je ubacio "samo" 45 poena i podelio 25 asistencija.

Takvom takmičaru trebaju stalno novi izazovi koje nije mogao da ima u jugoslovenskoj ligi, iako je ona tada bila rasadnik neverovatnih talenata. Iako ga je izabrao Portland, ali tek u trećoj rundi, odlučio je da ostane u Evropi. Usledio je poziv slavnog Reala koji se ne odbija. Tada je postojalo pravilo da igrači ispod 28 godina ne mogu da napuste Jugoslaviju transferom u drugi klub. Draženov menadžer je pričao sa Mirkom Novoselom koji mu je rekao: "Prvo, svaki problem ovde može da se reši uz pravi iznos novca, a drugo, ako Dražen ode, otići će i ostali igrači koji imaju manje od 28 godina". Kada se preselio iz Zagreba u Madrid, u njemu su videli vođu novog, moćnog Reala. Ipak, tamo je proveo samo jednu sezonu pre odlaska "preko bare". Sa Realom mu je izmakla titula koju je uzeo večiti rival Barsa, ali je osvojen Kup kralja protiv istog rivala, kao i Kup Rajmunda Saporte gde je izjednačio svoj rekord od 62 poena u meču. U Realu je u proseku ubacivao skoro 29 poena, uz šut iznad 54 odsto. Zbog pritiska Portlanda napustio je Evropu nakon sezone 1988/89.

Ono što je zanimljivo o njemu, a što je prekinula saobraćajna nesreća, jeste to što je Dražen bio spreman da napusti NBA ligu i vrati se u Evropu. Navodno je bio dogovoren transfer u Panatinaikos, gde bi zaigrao sa svojim sunarodnikom Stojkom Vrankovićem i starim vukom Nikosom Galisom. Vlasnik Panatinaikosa je spremio blanko ček na kome bi Dražen samo upisao željeni iznos...

Dražen i Vlade su iste godine zakoračili u NBA ligu, kao i Žarko Paspalj. Divac je imao luksuz što su takvi centri bili na ceni u tom vremenu, iako je NBA liga već bila liga dominantnih centara. Bio je dokazan igrač u Partizanu, sa dve osvojene titule i etabliranim mladim timom, Partizan je ponovo postao jak i ozbiljan evropski klub u kome je Divac bio glavni igrač. Pored želje svih NBA timova da dovode kvalitetne, mlade centre, Divac je imao poseban talenat i bio unikatan igrač za tadašnje prilike, kao Jokić danas. Iako nije bio fizički dominantan, osim visinom, odlikovala ga je jako dobra sposobnost da barata loptom, gotovo kao plejmejker. Imao je prilično dobar šut iz svih pozicija i meku ruku. Znao je da deli asistencije kao od šale i one njegove čuvene iza leđa, dok bi "zidao" poziciju ispod koša. Lejkersi su bili "showtime" ekipa i bio im je potreban takav igrač.

Dok je Divac polako, ali prilično stabilno napredovao u Lejkersima, Dražen je na istom tom Zapadu patio u prve dve sezone. U samo jednoj sezoni tokom igranja u Lejkersima, Divac je propustio plej-of, a samo dva puta tokom cele karijere, ako računamo i poslednju, kada se vratio u "svoje" Lejkerse i odigrao 15 utakmica.

Već sa 22 godine Vlade je bio učesnik finala NBA lige i to ni manje, ni više, nego protiv Bulsa koje je predvodio Majkl Džordan u prvoj eri njegove vladavine. Divac je sa Eldenom Kembelom činio novu, mladu centarsku snagu. U tom finalu je bio treći strelac ekipe, odmah iza Vortija i Medžika. Sa 22 godine, u svojoj drugoj sezoni u ligi! Jedino iskustvo pre toga mu je bilo igranje u Partizanu i reprezentaciji. Posle startne pobede Lejkersa, Bulsi su naređali četiri uzastopne pobede i uzeli titulu.

Jedne sezone u Lejkersima je bio i prvi strelac sa skromih 14 poena po utakmici, što je sada potpuno nezamislivo. Igrao je u, po meni, najgotivnijoj ekipi Lejkersa, u kojoj su bili Sedrik Sebalos, Edi Džons, Nik Van Eksel, Kempbel i Vlade. Nakon pokušaja povratka Medžika Džonsona, Lejkersi su rešili da krenu u "rebilding". U "trejdu" je Divac otišao u Šarlot, dok je kao "ruki" stigao Kobi Brajant. Ostalo je istorija.

Vlade Divac Šarlot Izvor: Guliver/Getty images/Craig Jones

Divac je bio jako pogođen ovom odlukom, jer nikako nije očekivao da bude zamenjen za momka koji u NBA ulazi direktno iz srednje škole. Ali se ovo pokazalo kao sjajan potez Lejkersa. Divac je tada bio član još jednog jako dopadljivog tima. Iz Niksa je u "trejdu" za veliku zvezdu Lerija Džonsona, osakaćenog povredom leđa, stigao Entoni Mejson. Pre toga je već iz Majamija stigao "sharp shooter", Glen Rajs, jedan od igrača sa "najčistijim" šutem ikada. Naravno tu je bio i tata Stefa i Seta Karija, uvek sigurni šuter Del Kari. Šou je mogao da počne.

Svaku utakmicu Šarlota koju su prenosili na našoj televiziji sam pogledao. Nisam smeo da propustim ovaj tim i njihovu nestvarno lepu igru. Dve odlične sezone, ali su se oba puta okliznuli u plej-ofu. A onda je usledila selidba u Sakramento i ekipu koju su svi Srbi u stopu pratili. Svi se sećamo ostajanja budnim do kasno u noć i praćenja prenosa. I onog čuvenog "bomba" kad bi krenuli da sipaju trojke. Vlade, Peđa, Veber, Polard, Bobi Džekson, Kristi, brat Hido, prvo Džejson Vilijams, pa onda za korak više Majk Bibi. Neponovljiv tim. I sve to je dostiglo vrhunac kada je stiglo finale Zapada sa Lejkersima koje su izgubili sa 4:3 uz očiglednu sudijsku naklonjenost protivničkoj ekipi.

To će zauvek biti mrlja na tom finalu Zapada. OK je i ta trojka Roberta Orija, navikao je on da pogađa odlučujuće šuteve. Ali ta nepravda koja je učinjena Kingsima, a kasnije opisana u autobiografiji jednog od sudija, jako je bolna za sve članove tog tima. Ne sećam se da sam više uživao u igri neke NBA ekipe, možda Soniksa u vreme Kempa i Pejtona. Posebno što su tu bili naši ljudi. Pokušavali su Kingsi i dalje, ali je finale ostalo samo san. Vlade je karijeru završio sa 15 utakmica u dresu Lejkersa, tamo gde je počeo, kao i svaki veliki Lejker.

Njih dvojicu nema potrebe porediti. Prvo što su igrali na totalno drugim pozicijama i totalno drugačiju igru. Ali su obojica imali blistave trenutke u svojim karijerama. Velikim karijerama, iako je Draženova, nažalost, trajala prekratko.

Već u Partizanu Divac je znao da ubacuje tridesetak i kusur poena, kao klinac. Zadru je sa 19 godina ubacio 30 poena u četvrtfinalu plej-ofa, pa zatim Bosni 34. U finalu protiv Zvezde liderske palice preuzeli su stariji, Savović i Grbović, ali je Divac pokazao da će ubrzo da preraste domaću ligu i baš tako je bilo. Rekord u NBA ligi mu je bio 34 poena koje je ubacio Sansima u dresu Kingsa. Na istom meču je Toni Delk ubacio 53 poena, uz samo jednu trojku te večeri i šut iz igre 20-27. Da je bacio loptu bez gledanja velika je verovatnoća da bi dao koš koliko ga je "išlo".

Rekordno je uhvatio 24 skoka, i to u direktnom duelu sa Alonzom Morningom, dok je zabeležio istu rekordnu brojku za asistencije i blokade. Davne 1997. godine "zalepio" je 12 blokada protiv Netsa, koji su u timu imali Šona Bredlija. Na kraju karijere pridružio se Karimu Abdul Džabaru i Hakimu Olajdžuvonu u Dvorani velikana NBA lige, kao jedan od trojice igrača koji su u istoriji NBA zabeležili više od 13.000 poena, 9.000 skokova, 3.000 asistencija i 1.500 blokada.

Dražen Petrović Portland Izvor: Guliver/Getty Images/Mike Powell

Kod Dražena je nešto drugačija situacija kada su rekordi u pitanju. Neki verovatno neće nikada biti oboreni. Imao je 20 godina kada je osvojio Kup šampiona sa Cibonom, uz 36 poena u finalnom meču protiv Reala. Pirej je mogao uživo da vidi rađanje velike zvezde, ne samo evropske, već svetske košarke. Svih 14.500 navijača bili su svedoci rapsodije u dresu "modrih" iz Zagreba. "Cibosi" su sa Draženom u njegovoj prvoj sezoni u klubu osvojili Kup šampiona.

Sezonu posle te su odbranili titulu, ovog puta protiv Žalgirisa, kog je predvodio Arvidas Sabonis. Zvezda sovjetske košarke, kasnije litvanske, dominirao je reketom sa 27 poena i 14 skokova. Cibona se ovog puta nije oslonila samo na Dražena, već su timski sa 12 razlike porazili jakog rivala. Cvjetičanin, Ušić (koga su mnogo poredili sa Dalipagićem) i Dražen - svaki od njih otišao je na preko 20 poena. Mirko Novosel je mogao da uživa u igri svog tima, kao i svi oni koji su bili svedoci igara Cibone u tom periodu.

U sezoni posle dvostrukog osvajanja Kupa šampiona zaigrali su u Kupu Saporte koji su osvojili u finalu protiv Skavolinija. Finale je igrano u Novom Sadu gde je Dražen pružio još jednu sjajnu predstavu sa postignutih 28 poena, uz provedenih 40 minuta na parketu. Uz sve rekorde koji su nabrojani ovde i redovima iznad, Dražen je četiri sezone u Ciboni odigrao uz prosek od skoro 38 poena po meču! N e v e r o v a t n o. I sve zbog njegove neverovatne posvećenosti, uz neizostavnu stavku koju čini talenat. Ali da nije bilo tolikog rada, ni Dražen ne bi bio onakav kakvog se sećamo.

Pomoćni trener Netsa je rekao: "Nikada nisam video profesionalca ili amatera koji je radio jače nego on" i dodao... "On bi trebalo svima da bude uzor u posvećenosti nekoj stvari, kao što je on košarci". I nije samo u pitanju posvećenost, već odnos prema timu i saigračima. Čak Dejli, trener Netsa je rekao: "Niste mogli da imate boljeg saigrača. On je bio ekstremno talentovan, ali više od toga, igrao je jako, trenirao još jače i svi su želeli da slede njegov primer. Bio je lider. Bio je neumoran". Netsi su tokom 1993. godine povukli dres sa brojem 3 iz upotrebe u čast Dražena Petrovića.

Stef Kari, najbolji šuter današnjice, navodi Dražena kao svog uzora na koga se ugledao i želeo da igra dobro koliko i on. Najveći svih vremena, Majkl Džordan je izjavio: "Uživao sam da igram protiv Dražena. Velik igrač. Nije se bojao, do kraja fokusiran, borben i samouveren. Uvek je išao snažno protiv mene, kao i ja protiv njega. Drugačije protiv njega nisi mogao. Naši dueli su uvek bili maksimalni, do kraja. Bilo je nekoliko sjajnih mečeva. Za kratko vreme je ostavio dubok trag. Bez straha se upustio u NBA i pokazao ostalim Evropljanima kako mogu da uspeju".

To je bio Dražen. I za kraj ostaje rekord svih rekorda, kada je sa 21 godinom ubacio nesretnoj Olimpiji 112 poena, dok je čitava ekipa Cibone ubacila 158 (Ljubljančani su igrali sa juniorima, ali ipak...). Spakovao im je 10 trojki i ubacio 22 bacanja bez promašaja. Pred njim ja pao i rekord Radivoja Koraća, koji je 23 godine pre toga ubacio 74 poena Mladosti iz Zagreba, naravno u dresu OKK Beograda.

Dražen je ušao u Kuću slavnih 2002. godine, posthumno. Divac je ušao 2019. godine. Nisu bili najbolji prijatelji, ali su bili jako dobri prijatelji. Zajedno su ušli, kao golobradi klinci, u seniorsku reprezentaciju i prošli preko trnja i nekih ličnih borbi posle tog famoznog polufinala sa Sovjetima, da bi zajedno dotakli zvezde. Iako su ih neke stvari van sporta razdvojile, a nije tako trebalo, to i dalje ostaje najveća rapsodija košarke koju smo imali prilike da gledamo.

Povodom tog razdvajanja u pesmi "Imagine" Džona Lenona ima stih koji glasi ovako:

"Imagine there's no countries
It isn't hard to do
Nothing to kill or die for
And no religion, too"

Posle svih tih dešavanja neposredno pre 90-tih i tokom 90-tih, mnogo stvari se promenilo. Ali, oni koji su voleli košarku i dalje je vole. Oni koji su gledali Partizan, Cibonu, Zvezdu, Jugoplastiku, Bosnu, Budućnost i dalje ih gledaju. Neke uživo, neke na Youtube ili ko je sačuvao VHS i prebacio na USB stikove gleda i dan danas legendardne utakmice. Zlatno doba košarke na ovim prostorima je prošlo, ali živi u sećanjima svih nas koji smo u njemu uživali. U igrama Dražena, Divca, Kukoča, Rađe, Đorđevića, Danilovića, Cvjetičanina, Ilića, Radovića, Prelevića, Vrankovića i ostalih zvezda jugoslovenske košarke.

Ako se vratimo na stih iznad i ako samo krenemo iz perspektive da volimo košarku. Iz perspektive da smo svi ljudi koji žele da gledaju dobru košarku, da slušaju huk i pesmu sa tribina u kojima se samo oslikava podrška svom timu. Iz perspektive običnog čoveka koji ne živi u prošlosti i senci nekadašnje velike države. Ali isto tako običnog čoveka koji nije izričit i "veliki", zadrti Srbin, Hrvat, Slovenac, Makedonac, Crnogorac, Bošnjak ili Hercegovac, već je samo čovek koji voli najbolju košarku, ali i fudbal, rukomet, odbojku... Koji voli bilo koje more, planinu ili ravnicu.

Ako svi krenemo iz te perspektive, onda za nas nema granica. Ne postoje. Postoje samo ljudi, isti kao i mi. Postoje košarka i sport koji su uvek brisali granice. Postoje Vlade i Dražen. Postoje Dino i Sale. Postoje Toni i Palja. Postoje Jure i Zoran. Postoji sećanje na najbolju košarkašku ekipu svih vremena koje ne treba i ne smemo da zaboravimo. Svi mi koji obožavamo i dišemo košarku. A sve je krenulo od tih 250 stepenika ka vrhu. I tamo su zauvek ostali.
_ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _

SVE KOLUMNE VLADIMIRA ĆUKA

Komentari 16

Komentar je uspešno poslat.

Slanje komentara nije uspelo.

Nevalidna CAPTCHA

Hmmm

Jedan hrvat u srcu drugi se borio za Srbe u americi. A oba se krstila sa tri prsta kao klinci.

Zakon

Vrhunski tekst samo da prestanemo da govorimo ko bi danas igrao za Jugoslaviju niti me zanima,a ono sto je nekad bilo je istorija... Jos jednom izvanredan tekst

Zuhra

Svaka cast...na textu.Znala sam za njihove uspehe al sam sad saznala vise.Ustvari sad sam zrelija pa ih svatam i pamtim vise.I drago mi je sto je jedan od takva dva coveka i igraca potekao iz mog Prijepolja..Nama je velika cast bila kad je oprostaj pravi bas u nasem gradu...velika imena nam je doveo.

loader