(piše: Miloš Vujaković, Twitter: @Vu1ak)
Konačno je počelo i to, dugih pet godina čekano, Svetsko prvenstvo u košarci. Ne, nažalost za većinu planete, ne radi se o fudbalu nego o onom drugom timskom sportu, gde se neki visoki ljudi dobacuju loptom i pokušavaju da je ubace kroz obruč. U tu većinu razočarane planete, uprkos opštoj demagogiji, spada i naša zemlja, jer je čak i kod nas fudbal sport broj jedan po popularnosti, samo ga nešto slabije igramo.
Razlika u odnosu na druge je u tome što se košarka kod nas ipak kotira relativno visoko na društveno-sportskoj lestvici i dosta se ljudi bavi istom, a posebno je u porastu autohtona kategorija roditelja menadžera, koji su u isto vreme i individualni treneri. Šifra: ambicija.
Ja obožavam sport generalno. Košarka je očigledni favorit, ali ništa manje simpatije ne gajim ni prema fudbalu, kako svetskom, tako i američkom, rukometu, odbojci, vaterpolu, hokeju, individualnim sportovima, a čak sam toliko duboko zašao u za naše prilike egzotiku, da volim da pogledam i dobar bejzbol meč. S obzirom na popularnost bejzbola kod nas (ne uključujući palice, razume se) verujem da sam već izgubio vašu pažnju, ali ostanite sa mnom još koji red. Poređenje sa fudbalom je namerno odabrano zbog očigledne tendencije i želje čelnih ljudi u košarci da istu popularizuju globalno. Fudbal je najpopularniji i najmasovniji sport na svetu i prirodno je da košarka pokuša da napravi sličan proizvod.
Tu dolazimo do glavne teme ovog teksta, a to su kritike koje čitam i slušam sa svih strana po pitanju kvaliteta i dubine takmičenja na Svetskom prvenstvu u Kini. Danas je u svetu više nego ikada aktuelno pravo na mišljenje (i monetizacija istog) pa je i takva konstatacija potpuno legitimna. Problem je što je elitistička, ne otvara suštinsku problematiku i ne pomaže istinski razvoj ovog sporta.
Stvar je u biti vrlo prosta. Ukoliko košarka želi da postane globalni fenomen, mora da pronađe način da u tom procesu ispoštuje i animira trenutno nedovoljno razvijene košarkaške nacije koje imaju potencijal da u budućnosti značajno doprinesu brendu košarke.
Olakšani medijski pristup prenosima najkvalitetnijih sportskih događaja širom sveta jeste dobra inicijalna kapisla za buđenje svesti o određenom sportu, ali istinski ozbiljna pozicija u društvu se dobija tek onda kada se interesovanje proširi van uske niše poznavalaca tog sporta. Život je surov, a novac priča. Ne donose stručnjaci masovnost, novac od ulaznica, dresova, marketinga, već narod koji na sport gleda kao na vid uzvišene zabave, koja svoju moć u odnosu na bioskop i muziku crpi u surovoj realističnoj borbi, dozvolite gladijatorstvu. Bez ljudi nema ni masovnosti, nema ni novca, nema ni ulaganja, pa naposletku, nažalost, nema ni napretka. Put do toga je preko populističkih takmičenja gde se, ako je prava ravnopravnost nemoguća, prodaje makar privid pobede Davida nad Golijatom. Ograničenost elitizma je u odbacivanju razvojnih potencijala novih tržišta.
A zašto je bitno da jedni Filipini imaju baš svoj tim na SP, a ne da im se samo obezbedi TV prenos? Zato što ljude iskreno može da "zakači" samo veza sa nečim što već doživljavaju kao blisko, a to je reprezentacija. Zato tokom Olimpijskih igara imamo ljude koji se bude tokom noći da gledaju takmičenja o kojima ne znaju ništa. Da li je potreban bolji primer od efekta Novaka Đokovića na percepciju tenisa u Srbiji?
Objektivno možemo da konstatujemo da Srbija verovatno nikada više neće dati tenisera približnih kvaliteta Novaku Đokoviću. Nije to ni poenta. Novak Đoković će da stvori mnogo više tenisera i teniserki srednjeg nivoa, bolje uslove, više terena, posla za trenere i olakšan pristup. Zbog toga doživljavam kao potpuno deplasirano nezadovoljstvo nepostizanjem egala između starih i mladih košarkaških zemalja.
Istovremeni napredak svih je takođe potpuno nemoguć. Draž je u tome da te na Svetskom prvenstvu iznenade Koreja ili Novi Zeland, da vidiš neku na prvi pogled neuobičajenu košarku i da jedna ili dve selekcije iskoče. To je sasvim dovoljno za pravdanje procesa, mada treba napomenuti da je to teže nego ikada, jer vrhunske reprezentacije imaju olakšan pristup skautingu i snimcima, pa se šansa za iznenađenje na dan meča umanjuje.
Svedoci smo da ni infrastrukturno, finansijski i tradicijom bogate zemlje ne izbacuju podjednako kvalitetne generacije košarkaša u kontinuitetu. Lepota sporta je baš u tome što nema garancija. To što je Novi Zeland 2002. u Indijanapolisu bio četvrti, a u Kini 2019. će možda biti dvadeset četvrti, ne znači a priori da se tamo lošije radi ili da je popularnost opala, već da je jednostavno tada sve kliknulo, pa će možda opet za nekoliko godina. Rezultat je sve u sportu, ali je često i velika opsena u kontekstu sistemske evaluacije procesa rada.
Ko prati internacionalna takmičenja mlađih kategorija itekako može da primeti napredak kod tradicionalno slabijih zemalja. Mali je osvojio drugo mesto na Svetskom prvenstvu do 19 godina, usput predstavivši nekoliko igrača koji će košarku igrati na visokom nivou. Na tom istom takmičenju je Srbija izgubila u četvrtfinalu. Na prvenstvu Evrope za mlade smo ispali iz A divizije, čemu je prethodio poraz u šesnaestini finala od Velike Britanije. To ne znači da će Velika Britanija izbaciti više seniora iz te generacije nego naša ekipa, čak sam siguran da neće. Ali poziva na oprez i znači da ne treba potceniti i odbaciti lošije od sebe, jer se i kod nas košarka razvijala postepeno i učeći od američkih koledža po turnejama.
Ne tako davno, ista ova selekcija od koje sa pravom očekujemo puno je na SP u Španiju otputovala sa porazom od Novog Zelanda na domaćem terenu i sa skorom od 2-3 u grupi išla na Grčku, koja je do tada bila bez poraza. Na Svetsko prvenstvo u Japan smo otišli sa pozivnicom FIBA, a turnir otvorili porazom od Nigerije. Na Olimpijskim igrama u Atini nismo prošli grupu, a izgubili smo od Novog Zelanda, pa od Kine u presudnoj utakmici.
Argument ubedljivih pobeda i razlike je posebno škakljiv kada u priču ubacimo Amerikance. Nisam primetio da ljudi širom sveta pozitivno reaguju na potcenjivanje koje dolazi odatle, nakon što "Dream team" završi prvenstvo sa 35-60 poena prednosti u svakom meču. Kada oni preispituju poentu takmičenja i neozbiljno gledaju na konkurenciju, vređamo se.
Pa, hajde onda da ne budemo oni i da uživamo u svetskoj košarci. Lepota je u oku (čitaj: informisanosti) posmatrača.
"Dok sam živ, plakaću za njima": Goran Vesić kroz suze objasnio zašto podnosi ostavku (Video)
Zvezda od dominacije do problema u Pioniru: Trojkaška rapsodija, drama i pobeda u derbiju kola!
Dominacija Partizana u Železniku: Ubedljiva pobeda za 7-0, razigrao se i Vašington
Goran Vesić podnosi ostavku!
Vladan Milojević se ne plaši Barselone: Je l' znate vi kakav je ovo uspeh za srpski fudbal?!