Trinkijeri iz drugog ugla: Deci branim društvene mreže, igračima ne mogu!

"Kad sam došao Partizan je bio na jednom nivou, a sada smo na višem nivou. Koliko je to više - ne znam, ali izgledamo ozbiljnije, stabilnije, pokušavamo da igramo vrstu košarke koja je sada dosta moderna, atletsku košarku sa dugom rotacijom. Partizan je u dobrom smislu 'teško' ime za igrače, trenere, velika je odgovornost i sa te strane idemo u pravom smeru".

Trinkijeri je pre dolaska na klupu crno-belih sa uspehom vodio Uniks i Bamberg. Koja je razlika raditi u Partizanu i Srbiji u odnosu na te sredine?

"Ovde je kao Makabi. Ovde imaš milion navijača. Ovo je veliki istorijski klub, možda jedan od najvećih u Evropi i onda je velika stvar odgovornost da si deo toga. Ovo je zemlja košarke, svi znaju košarku i ne možeš tu da nešto 'zamutiš'. Ovde se ne može na prevaru. Nemačka nije zemlja košarke, već zemlja fudbala. Nemci imaju manje košarke u krvi, a ovde svi sve znaju i jako je teško prevariti nekoga. Moraš mnogo više da radiš na pravim stvarima, nije dovoljno da skačeš i da trčiš".

Upitan kakva mu je Srbija za život, Trinkijeri je odgovorio u svom stilu.

"Za igrača, Beograd je kao Las Vegas. Koliko je ovaj grad 'progutao' igrača? Uspeh je jako težak, jer imaš sve. Košarku na najvišem nivou, život na najvišem nivou, provod... I onda moraš imati prioritet. Nije to za sve. Jako je teško. Što se tiče mene, ja sam ti malo 'stari konj', provod mi više nije važan. Dosta mi je da imaš lepu dvoranu, 14-15 igrača koji žele da budu bolji i srećan sam trener".

Na pitanje da napravi paralelu između kuhinja tih zemalja (Rusije, Nemačke, Srbije), Trinkijeri je još jednom vratio priču na košarku.

"Ovde imaš igrača i samo moraš da nađeš pravu meru začina, a u drugim zemljama moraš da nešto izmisliš, jer nemaš toliko igrača. Ovde imaš veliki izbor da bi napravio dobro jelo, imaš veliku školu košarke. Imaš velikih igrača, u smislu vrhunskih tela i sad ne smeš da se zezneš kako to da skuvaš - ni previše, ni premalo, ni sa previše začina. Najteže je od kvalitetne hrane napraviti vrhunsko jelo, bez da to puno 'zamažeš', da imaš previše kuvanja, začina. Jer je jako lako zeznuti kada imaš najbolje. Svi očekuju najbolje i ovde je tako. U Italiji je kuvar jako važan, jer ima manji broj igrača i manje tela, a onda moraš da okolo staviš na tanjir jako lepe stvari da bi to lepo izgledalo".

U nastavku "off-sport" intervjua, Trinkijeri je odgovorio da li postoje knjiga ili film koji su promenili njegova shvatanja?

"'Na Drini ćuprija' Ive Andrića je šokantno teška knjiga, ali to se mora pročitati. 'Kum 2' je jedan od najboljih filmova svih vremena. Pošto sam iz Italije, sve to mogu da osetim kao istinu. Kada je sve to snimano na Siciliji, to je baš tako. To nije film, to je život tamo. Da sad odeš na Siciliju i da pitaš da li postoji mafija, reći će ti da ne postoji, jer oni samo za to znaju. Mafija je toliko pomogla i toliko posle uzela nazad da je kao država. Tamo je država - mafija".

Trinkijerijev prethodnik Duško Vujošević bio je poznat po tome što je preporučivao igračima knjige. Da li to radi i Italijan?

"Zovi me kući, da pričamo o tome još deset sati. To je kritična stvar. Nije samo jako teško biti trener-pedagog, već je u životu jako teško biti pedagog. Ove generacije žele sve, odmah, brzo i bez truda. To je generacija 'lajkova', a tebi je važan taj 'lajk' koji ti može dati dete od 12 godina, jer ne znaš ko je na drugoj strani kompjutera. Jako je teško i bojim se, brinem za svoju decu. Kako da uspemo da to nekako sredimo. Adaptacija je ključna stvar. Ako je tako u svetu, moramo da se adaptiramo na to. Moraš da nađeš način kako da komuniciraš, kako da neke vrednosti komuniciraš. Nije to jednostavno".

Italijanski stručnjak poznat je kao navijač Fudbalskog kluba Milan. Da li i dalje prati "roso-nere" i da li mu je spoznaja o rivalstvu dva milanska kluba pomogla da shvati rivalstvo Partizana i Zvezde?

"Sigurno je pomoglo, jer se to rivalstvo neće nikad ugasiti. Sad je Milan u lošoj situaciji, a bez para se više ništa ne može. Pre si mogao da prevariš bez para kada nešto umeš da uradiš, sad se to više ne može. Sad je šou biznis u svakom profesionalnom sportu. Žao mi je, jer nestaje ona kreativnost i ono što se ranije moglo raditi sa strašću igrača... Partizan je igrao Fajnal-for. Zamisli da sada jedna ekipa ode na Fajnal-for bez da ima 15 ili 20 miliona budžeta? To je skoro nemoguće".

Da li ga opterećuje priča o Partizanovom Fajnal-foru ili poređenja sa uspesima Duška Vujoševića?

"Ne opterećuje me, jer su druga vremena i ne može da se poredi. Kad kažem da me ne opterećuje, to ne znači da ne cenim. To je za mene vrhunac trenerskog posla, kako su igrači bili zajedno. Drage volje bih to hteo da vratim, ali nije to sve u mojim rukama. Bila je velika mogućnost da najbolji srpski igrači budu u Partizanu, a kada imaš domaće dobre igrače i veliki broj njih, onda je lakše, jer žele da kroz Partizan naprave karijeru. Mi svi imamo snove, za mene bi bilo dovoljno da se Partizan vrati u Evroligu, ali u istom momentu mislim - šta je sada Evroliga? Ako se vratimo, da li ćemo napraviti dobro za klub? Vidi koliko je teško igrati Evroligu za klubove koji nemaju 15 miliona za igrače? Sve se razbije, zaboraviš koliko ti je teško bilo da dođeš do toga i uopšte ne uživaš. Idu utakmica za utakmicom, poraz, pa opet poraz, pa dobiješ jednu, pa se malo digneš, pa ti 'odseku glavu'... Živim danas, ne živim sutra. Sećam se šta se događalo juče da bih bio bolji sutra".