Spusti se, [FRANJO]: Tako se NE zaustavlja Sabonis, Arapoviću!

"To finale izgubili smo zahvaljujući selektoru Dušanu Ivkoviću, koji je na plus 12 pokazivao ruskom kolegi Gomeljskom da je zlato naše, no potom nas je Sabonis razneo", objasnio je poraz svog tima od Sovjeta igrač, koji je na putu ka finalu Olimpijskih igara u Seulu beležio prosečno jedan poen po utakmici.

"S obzirom na to da sam imao iskustvo igranja protiv Sabonisa, kazao sam Ivkoviću da ćemo izgubiti ako me ne uvede u igru", prepričavao je Arapović pripreme "plavih" za borbu sa gorostasom iz Kaunasa, a onda zadovoljno konstatovao:

"No, nije to učinio".

Jedan od osnivača, a kasnije poslanik HDZ-a u Saboru nezavisne Hrvatske, verovatno misli na ulogu, koju su Mihovil Nakić i on u tandemu, odigrali u izbacivanju Sabonisa sa finalne utakmice Kupa šampiona prethodne godine, posle čega je Cibona odbranila titulu prvaka Evrope.

Žalgiris je poslednjih devet minuta finala u Budimpešti igrao bez najvećeg košarkaša u istoriji kluba, nakon što je njegovom maestralnom igrom u drugom poluvremenu prednost prvaka SFRJ od 13 poena svedena na samo 58:52.

Kulminacija pregrube utakmice pred 12.000 navijača, koju su sudije Kostas Rigas i Mitorio Fioporta jedva držale pod kontrolom od podbacivanja, dogodila se kada je Gintaras Krapikas "sekirom" zaustavio polaganje Nakića u kontri, a za to, pored lične, dobio i lakat u lice od osam centimetara višeg i 15 kilograma masivnijeg rivala.

Par sekundi kasnije, i krilni centar Cibone osetio je kako izgleda biti neravnopravan u tuči, kada je na njega pesnicom naletelo telo od 222 centimetara i 132 kila. Hrvat je poslat na patos, Litvanac u svlačionicu, a sa njim i MVP učinak od 27 poena za 30 minuta, uz šut 11/17 za dva i 1/1 za tri, 14 skokova, tri blokade, četiri asistencije i svega dva izvedena penala do tada.

Dva minuta potom, za njim je morao i sam Arapović, kao jedini igrač sa pet prekršaja na meču, u kom je "zaustavio Sabonisa" sa dva poena i dva skoka za 17 minuta na parketu.

Utakmicu završenu rezultatom 94:82, koju je Aco Petrović gledao iz kasarne, obeležio je Danko Cvjetičanin sa 24 poena, prelomio Zoran Čutura sa 16, a Dražen Petrović upamtio kao jednu od najskromnijih koje će odigrati u neponovljivoj karijeri. To je u slučaju mlađeg sina Jovana i Biserke Petrović značilo - 22 poena, pet skokova, pet asistencija i četiri ukradene lopte pred odlazak u Real Madrid.

Da li bi Ivković promenio istoriju košarke da je poslušao Arapovićev savet i pustio ga da ponovo "reši" Sabonisa?

To nikada nećemo saznati, kao što nikada ne bismo saznali da li bi Zagreb imao pravaka Evrope u košarci da se ova slavna imena, kao i ono Branka Vukićevića, nisu pojavljivala krajem 70-ih na spiskovima pokojnog selektora juniora Luke Stančića i njegovog dugogodišnjeg asistenta, Dude Ivkovića..

Aco Petrović bio je igrač Šibenke, kada se 1976. vratio iz Kompostele sa zlatnom medaljom i potpisao za Cibonu, koja je Čuturu dovela iz Industromontaže, a Vukičevića iz OKK Beograda nakon što su osvojili evropsko srebro predvođeni trenerskim tandemom iz Valjeva i Beograda.

Ivković je samostalno vodio "studentsku" reprezentaciju, kada je 18-godišnjeg Dražena "pokupio" u Šibeniku i poveo na Univerzijadu u Edmonton 1983, a vratio ga na odsluženje vojnog roka sa srebrom oko vrata i statusom "sledeće velike stvari u košarci". 

To je i postao, kada je iz kasarne u Puli odveden na potpis ugovora sa novim klubom. Cibona je iste sezone postala prvak Evrope, uz 52 poena braće Petrović u pobedi nad Realom u Pireju.

Mlađi je dao 20 više, Čutura ponovo isporučio svojih 16, a Arapović sve to posmatrao sa klupe, jer verovatno ni Mirko Novosel nije poslušao njegov savet kako se zaustavlja unutrašnja igra rivala i tandem Fernando Martin/Vejn Robinson.

Franjo Arapović, rođen 2. juna 1965. u selu Slipčići kraj Mostara, u kom je do rata živelo 26 Srba, a od tada nula, u isto vreme čudio se zašto nije igrao u finalu i kako je uopšte otišao na Olimpijske igre.

"Inače, čudim se kako sam uopšte išao u Seul, jer sam na pripremama na Rogli pokrenuo debatu koja se zaoštrila. Bili su tada s nama onde i bokseri, a ja sam rekao da se jedini među njima zna ponašati Damir Škaro, i to zato što je iz Zagreba, na šta su Beograđani i ostali reagovali. Kada sam pak rekao da će za sledeće Olimpijske igre svaka republika SFRJ imati svoju valutu, sručilo se drvlje i kamenje po meni", ispričao je ponosno za "Večernji list" i, potom, pohvalio da ga ni to nije koštalo mesta u Ivkovićevom timu.

"Kad smo se vraćali s priprema iz Bora, noću smo stigii u jedan beogradski hotel, u kojem smo na recepciji dobili upitnik na ćirilici koji smo trebali ispuniti, a ja sam tražio da mi ga daju na latinici ili na engleskom. Stojko me povukao za ruku da ćutim, no iz inata nisam poslušao ni njega ni Dražena. Recepcionar me pitao za ime oca, ja sam mu rekao Jovo, a zove se Pavo", prepričavao je svoj patriotski podvig i nastavio:

"Zatim me pitao ime majke, rekao sam mu Jovanka, a mama mi je zapravo Ana. Nakon pet minuta bio je sastanak u mojoj sobi i Ivković me je poslao kući u Zagreb. Nazvao sam tada prijatelja, fudbalera Čavu Dimitrijevića koji me odvezao na aerodrom i tako sam završio reprezentativnu karijeru u bivšoj SFRJ".

Njegova reprezentativna karijera nakon raspada SFRJ potrajala je samo jedno leto, ali se u Hrvatskoj pamti do danas i, po pravilu, prepričava citiranjem reči Slavka Cvitkovića:

"Spusti se, Franjo".

Ivkovićevu nepravdu iz Seula 1988, ispravio je Petar Skansi već u Barseloni 1992, kada je Arapović kao reprezentativac nezavisne Hrvatske dobio priliku da zaigra u finalu Olimpijskih igara i iskoristio je na nezaboravan način.

Na pola koša prednosti za rivala sredinom prvog poluvremena, Arapović je u sekundarnom kontra napadu dobio pas od Tonija Kukoča, protutnjao kroz reket, prikucao sa dve ruke, uz faul Dejvida Robinsona i istorijsko vođstvo protiv originalnog "Tima snova". Uveličao ga je dodatnim "kešanjem" za obruč i podignutom pesnicom prema delu tribina na kom su se nalazile zastave sa šahovnicama, umesto petokrakama.

"Tako jeeeee", uzviknuo je Cvitković, a onda pozvao Arapovića da "siđe" i izvede dodatno slobodno bacanje, što je ovaj i učinio, pa je na semaforu ispisano 25:23. Do kraja meča, Hrvatska je postigla 60, a primila 94 poena, što se uglavnom događalo ekipama koje su Majklu Džordanu davale povoda za dodatnu motivaciju.

O motivima zbog kojih je reprezentacija Hrvatske tri godine kasnije u Atini sišla sa postolja, Arapović je takođe govorio u seriji populističkih nastupa nakon potpisa za HDZ i pronašao ih u sudijskoj krađi.

Povratak Jugoslavije na veliku scenu pratio je iz Zagreba kao košarkaš Zrinjevca, pred kojim su bila dva neprijatna prizora - ponuda italijanskog drugoligaša Trapanija na stolu i duel Sabonisa i Josipa Vrankovića na TV-u.

Vranković je polufinale Evropskog prvenstva završio na klupi sa pet ličnih, a Sabonis kao igrač meča sa 26 poena uz 50 odsto šuta iz igre, dve trojke i 17 skokova, od čega čak šest ofanzivnih. Debitanta na mestu "izbornika", Aca Petrovića, niko u Hrvatskoj do danas nije optužio za poraz od deset razlike, niti konstatovao da bi istorija košarke bila drugačija da je poveo Arapovića da "reši" Sabonisa…

…baš kao što niko neće primetiti da je 24 sata kasnije, na istom mestu, Predrag Danilović pokazao kako da zakucate, Zoran Savić kako da rasplačete, a Duda Ivković kako da zustavite majstora košarke od 222 centimetara visine i 132 kilograma mase.

Zbog Sabonisovog učinka od 20 poena i osam skokova, od čega samo tri ofanzivna, Grci se nisu radovali porazu Jugoslavije u finalu, a Hrvati morali pre "Hej, Sloveni" da siđu sa postolja, na koje se do danas - 25 godina kasnije - nisu vratili.

Nabrajati šta je Ivković u međuvremenu osvojio bilo bi neprijatno, kao kada Arapović nabraja razloge zašto je izbačen iz tima, pa na kraju citira Dudine reči:

"Šta će nam, bre, taj ustaša".

Budite bolje informisani od drugih, PREUZMITE MONDO MOBILNU APLIKACIJU.