Kada je na leto 2015. uprava Sakramento Kingsa ozvaničila Vladeta (ili Vladu, kako vam već odgovara) Divca na poziciji prvog operativca kluba, mnogi žitelji kalifornijske prestonice osetili su izvesno olakšanje. Svi dobro znamo šta u Srbiji znači sam spomen njegovog imena – trofeji sa Partizanom i kao igrač i kao funkcioner, legendarni staž u reprezentaciji i mnoge medalje, i neko toliko obožavan da je čak stigao i do spominjanja u pesmama i „ove“ i „one“ orijentacije.

U Sakramentu, međutim, Divac je možda i više od svega toga. Jer, on nije samo bio startni centar najbolje generacije u istoriji „kraljeva“ otkako su se 1985. doselili u Kaliforniju, jedan od najboljih igrača u istoriji kluba na toj poziciji, i harizmatični lider ekipe koja je na „prinstonske“ note Rika Adelmana i Pita Kerila igrala najlepšu košarku na svetu početkom dvadeset i prvog veka. Ne, on je pre svega bio čovek koji je zaboravljenom klubu doneo legitimitet – i zatim zamalo i odličja.

U NBA terminologiji, Sakramento je do 1999. bio odredište za zalutale košarkaške duše, i mesto gde, što novinari vole da kažu, „karijere odu da umru“. Kada su Kingsi nakon tri decenije bivstvovanja u Ročesteru, Sinsinatiju (gde su ih zvali „Rojalsi“), Omahi i Kanzas Sitiju stigli do prestonice Kalifornije, samo su istoričari ovog sporta pamtili njihovu jedinu titulu osvojenu 1951. u finalu protiv Njujork Niksa, kao i čarolije Oskara Robertsona i Džerija Lukasa.

U sezoni 1985/86, prvoj koju su kraljevi igrali u „staroj“ ARKO Areni („novi“ ARKO, kasnije poznat kao „Slip Trejn Arena“, otvoren je tri godine kasnije svega dva kilometra od starog), ekipa je vođena Redžijem Tiusom, Edijem Džonsonom i Majkom Vudsonom uspela da se dokopa plej-ofa u kojem su ih momentalno pometlali budući finalisti Hjuston Roketsi. To je ujedno bio i jedini bljesak Kingsa do daljnjega, jer će prvi sledeći mandat u doigravanju obezbediti tek deset godina kasnije.

U toj deceniji između dva plej-ofa, Kingsi su utemeljili ono o čemu sam pisao gore. Grad Sakramento je, i bez košarke, svojevrsno kalifornijsko „ružno pače“ – iako je nominalno glavni grad i sedište vlade ove države, „Sakto“ je verovatno poslednje mesto koje bi neko asocirao sa njom. Los Anđeles, pacifička obala, surferi, skejteri, San Fransisko, „Golden Gejt“...Sakramento verovatno samo pamti svetski putnik iz Nušićeve komedije Jovanča Micić iz Jagodine, koji nakon avantura po divljem zapadu lamentira kako „u Sakrament pođo, sakrament i nađo“. 

/Nastavite da čitate tekst klikom na strelicu/