Ovih dana, već je trebalo da imamo sve nove olimpijske šampione. Igre u Tokiju trebalo je da budu završene pre 12 dana, a zastava Međunarodnog olimpijskog komiteta dodeljena predstavnicima narednih organizatora u Parizu.
Možda bismo ovog 21. avgusta i dalje bili pod euforijom, možda bi srpski sportisti nadmašili sve prethodne Olimpijske igre i nije nemoguće da bismo čak proslavljali dvocifren broj medalja osvojenih u Japanu. A sećate li se koliko je samo 21. avgust 2016. bio drugačiji?
Srbija na Olimpijskim igrama u Rio de Žaneiru do tog dana zvanično je već osvojila sedam medalja. Bilo je prošlo 11 dana od ceremonije otvaranja Igara kako Srbija nije imala nijednu medalju na svom kontu, navijači su paničili da nam se sprema katastrofa, a onda je krenulo redom - pet dana i sedam medalja.
I osma je bila obezbeđena, kada su košarkaši u selekciji Aleksandra Đorđevića "tukli" Australiju u polufinalu, kada su za prvih 20 minuta meča dopustili 14 poena protivniku, a Miloš Teodosić predvodio tim sa 22 poena.
Tada je bila osigurana prva olimpijska medalja za našu košarku još od Atlante 1996. Ostalo je još samo da pred zatvaranje Igara vidimo sa Amerima kome će pripasti to zlato...
Kakva je samo euforija vladala Srbijom tih dana. Medalje su se ređale, dva puta smo slušali "Bože pravde", pa smo već bili i zaboravili na one suze Novaka Đokovića sa početka. A i sa Amerikancima smo imali nesređene račune.
Dve godine ranije su nas u finalu Svetskog prvenstva u Španiji pobedili 129:92, u grupnoj fazi u Riju je bilo tek 94:91 i kao da je postojala neka nada da će poraz ovoga puta moći da se izbegne.
Zvuči iracionalno i nerealno očekivati da će "drim tim" pasti baš pred našim nogama i možda samo nismo mogli sebi da priznamo da nećemo ponoviti Indijanapolis 2002.
Ali tipična srpska euforija je dostigla vrhunac i teško da je bio neko ko je to naše (ne)osnovano samopouzdanje sumirao tako jasno i istinito kao Marko Prelević, odgovorni urednik "Nedeljnika".
"Ono što šapuće kvadar u Olimpijskom parku, samo ako umete da čujete, to je jedna velika istina: samo Srbi mogu sebi da daju za pravo da su uvereni u pobedu protiv Amerike u finalu Olimpijskih igara. Bio taj entuzijazam lažan ili ne, bio potpuno neutemeljen ili ne, naš je i imamo pravo na njega, jer smo najbolji s ove strane "Velike bare"", napisao je Prelević za "Mozzartsport" u susret tom finalu pre četiri godine.
I počelo je baš tako, sa uverenjem da smo najbolji s ove strane sveta, da smo mi "izabrani" da se suprotstavimo onima koje niko ne može da zaustavi. Selekcija SAD je počela uspavano, izgubili su dve lopte u prvih pola minuta susreta i Srbija je dobar deo prve četvrtine vodila.
Bilo je 14:11 za Srbiju do sedmog minuta, ali već u 12. minutu rezultat je bio 25:15 za SAD. Serija 14:1 raspršila nam je krhke snove, a onda je i Kevin Durent počeo da pokazuje koliko surov ume da bude. Na poluvremenu su SAD vodile 52:29, a Durent je već bio na 24 ubačena poena.
Njegovi šutevi za tri izluđivali su ne samo tim Saleta Đorđevića koji jednostavno nije mogao da ih brani, već i krcate kafiće i utihnule ulice širom Srbije. Kontre Amerikanaca su postale ozbiljan problem, a česte "dva plus jedan" situacije i oklevanje u napadu mentalno su iznurivali našu ekipu.
U nastavku je već bilo jasno - Srbija će morati da se zadovolji drugim mestom, bar do neke nove prilike. Početkom četvrte četvrtine prednost Amerikanac otišla je na maksimalnih +41, a do kraja susreta su oba tima odigrala dosta rasterećenije, pa je i Srbija mogla da meč okonča sa nešto prihvatljivijih 66:96.
Srebrna medalja je bila oko vrata, ali u ustima je ostao gorak ukus. Iako ni to verovatno ne bi bilo dovoljno, Đorđevićeva ekipa na ovaj dan pre četiri godine nije bila u svom elementu. Već sredinom druge četvrtine Nikola Kalinić je nakupio četiri faula, a čitav tim je slabo šutirao iz otvorenih pozicija uz mizernih 4/24 za tri poena.
"Nije nam išlo, nismo imali energiju sa kojom smo igrali ceo turnir. Opet smo izgubili, šteta što nije bilo bolje. Zadovoljni smo ovim srebrom, biće valjda i zlato na sledećoj Olimpijadi", rekao je Miroslav Raduljica posle finala.
Srbija je svoj revanš dobila tri godine kasnije, na SP u Kini, ali u razigravanju za plasman od petog do osmog mesta. Tome se nismo nadali ni mi ni oni koji su došli u debelo oslabljenom sastavu. Zato im taj trijumf nećemo računati kao "svođenje računa".
Možda to nekome zvuči drsko i nadmeno. Ali samo srpski košarkaši mogu da tako nešto daju sebi za pravo.
Četiri godine su prošle, a mi ćemo nastaviti da čekamo neku novu priliku...
Budite bolje informisani od drugih, PREUZMITE MONDO MOBILNU APLIKACIJU.
Partizan razbio Zvezdu i odigrao najbolji meč sezone! Obradovićev tim dominirao, Grobari slavili pred Delijama
Srbija pregazila Dansku i ide na Eurobasket: Blistali Aleksa i Balša, a moglo je i ubedljivije!
"Trebalo je da ubacim 30 poena, neće niko da nas sažaljeva": Petrušev o porazu od Partizana za otrežnjenje!
Mondo ukrštenica za 22. novembar: Jutarnja zabava i "razgibavanje" mozga!
Partizan za 55 dana mora da sakupi milione evra: Rasim Ljajić otkrio koliko crno-beli duguju!