DUŠKO VUJOŠEVIĆ ME DOVEO U ZVEZDU: Košarku počeo tek sa 19, filmska životna priča velikog ljubimca Delija

Tuguje košarkaška Srbija danas, a tugovaće i dalje, napustio je jedan od dražih košarkaša i veliko ime Crvene zvezde, Mileta Lisica. Imao je 54 godine i ostavio je veliku prazninu iza sebe.

U naredne dve sezone bio je bitan šraf u timu koji je Zvezdi donelo dve nacionalne titule posle dve decenije posta. U Zvezdi je nakon toga odigrao još jednu sezonu, ukupno 103 utakmice i postigao 1345 poena.

Bio je najkorisniji igrač finala plej-ofa prvenstva Jugoslavije u sezoni 1993/94, kada je sa Zvezdom do trofeja stigao preko Partizana. Nakon Crvene zvezde karijeru je nastavio u Rumi pa u timovima u Sloveniji i Francuskoj, gde je takođe ostavio dubok trag, a možda najviše u Sloveniji.

Po završetku karijere Lija se skrasio u Novom Sadu, a ovako je pričao o sebi.

"Pratim sport, a da sam angažovan u sportu - nisam. Jedno vreme dok sam bio u Laškom radio sam malo sa centrima, pa sam se vratio u Srbiju, ali generalno nisam bio zainteresovan da budem trener. Jedan period sam dolazio na utakmice. Ali, znaš kako, kad se osnuje porodica, uvek imaš obaveze. Rado bih došao, malo i sa zdravljen 'štucam', noge me izdaju polako, ali zbog obaveza ne stižem. Ostao sam jako dobar sa svima – sa Nešom Ilićem, Sašom Obradovićem, Dekijem Tomaševićem, Ljubom Vidačićem, Ivicom Mavrenskim", govorio je Lisica u intervjuu za Sport Klub.

Iz pribojskog Poliestera put vas je 1991. odveo u Tuzlu, a već godinu dana kasnije bili ste u Zvezdi. Približite nam malo taj period.

"Polister je igrao B ligu, a Sloboda je bila u najjačem rangu takmičenja. Bora Džaković me je zvao u Tuzlu, otišao sam i tamo je počela moja karijera. Imao sam 25 godina. Te sezone Saša Danilović je bio najbolji igrač lige, a ja sam bio treći rangirani, najbolji skakač", govorio je popularni "Lija".

Da li biste ostali u Tuzli da nije bilo rata i raspada Jugoslavije?

"Imao sam ugovor na četiri godine. Da se nije desio rat, hteo ne hteo morao bih da ostanem u Tuzli ili da neko plati obeštećenje pa da me uzme. Tadašnji predsednik Crvene zvezde Dragan Kapičić zvao me je otprilike tri meseca pre početka rata, ali imao sam ugovor i nisam znao šta da mu kažem. Međutim, počeo je rat i u Tuzli mi kažu: 'Hajde ti kući, ne treba da budeš ovde'. Kada sam se vratio u Priboj, Kaponja me je ponovo zvao da dođem u Zvezdu", prisećao se Lisica.

Onda je otkrio iznenađenje.

"Znaš ko je mene doveo u Zvezdu? Dule Vujošević. On je prethodnu sezonu proveo u Crvenoj zvezdi i sezonu 1992/93 počeo je u klubu sa Kalemegdana. Bio mi je trener možda mesec dana. Dule je potom otišao u Italiju, došao je Vladislav Lale Lučić i uzeli smo titulu. Trener Partizana, tada aktuelnog šampiona Evrope, bio je Željko Obradović koji je i dalje u timu imao mnogo igrača iz prethodne sezone".

Debitantska sezona u Zvezdi nije najbolje počela. Pokidali ste prednje ukrštene ligamente, ali vratili ste se u tim u najvažnijem trenutku?

"Zadobio sam povredu ukrštenih ligamenata na utakmici u oktobru i vratio sam se već u januaru. To je bilo izuzetno brzo, to je svetski rekord. Za tri meseca sam se oporavio i odigrao dobru sezonu. Lale me je voleo, Lale je legenda".

Zvezda je te 1993. posle 21 godine pauze osvojila titulu. Kako vam se činio dolazak na Kalemegdan, cela sezona i na kraju nezaboravno finale sa Partizanom?

"Počeo sam kasno da treniram košarku, sa 19 godina. Nisam razmišljao da ću postati igrač. Jednostavno, što se kaže, krenulo me. Nisam sanjao da će me zvati Sloboda, a kamoli Zvezda. I onda ti se ostvari san. Ja sam inače zvezdaš. Zove mene Kaponja i pita: 'Šta tražiš da igraš za Zvezdu?‘, a ja odgovorim: 'Ništa‘. Pa šta da tražim? Meni srce puno... Imao sam sreću da mi Lale bude trener – izuzetan čovek i veliki šmeker. Sa njim je sve bilo lakše".

Koja sezona je bila teža - prva kada ste osvojili titulu ili naredna kada ste je branili i odbranili?

"Druga, bez dileme. Otišli su nam Saša Obradović i Neša Ilić, ozbiljni igrači. Pojavio se Ljuba Vidačić, došao je Ivica Mavrenski, ali Nešu kad imaš znaš da će u svakoj utakmici postići 30-35 poena. Trebalo je te poene nekako da nadoknadimo. Sale Obradović 'pegla' odbranu, može sve da brani i da poentira, pojavio se i mali Tomašević, koji je pokazivao ozbiljne znake da će postati veliki igrač, što se kasnije i ispostavilo. Došao je i Aleksandar Gilić, bilo je teško, ali uspeli smo to da izguramo i obranimo tron. Te sezone Partizan nas je dobio sedam puta sa tri do pet poena razlike. Sedam puta na nekoliko poena. Konačno, u najvažnijem delu sezone probijemo led, dobijemo jednu utakmicu, i potom ih oderemo sa 4:1. Niko nam nije davao šanse, a nama je samo jedan meč bio potreban da shvatimo da možemo i kada smo ih dobili, 'otresli' smo ih", govorio je Lisica.

Sa zvanjem najkorisnijeg igrača YUBA lige u leto 1994. preselili ste se u Borovicu iz Rume, mlad i ambicizan klub. Mnoge ste iznenadili izborom, ali Jugoslavija je bila pod sankcijama i nije bilo mnogo izbora?

"Realno, nije bilo. Gazda kluba napravio je odličnu ekipu – Zoran Sretenović, Slađan Stojković, moj kum Lubisav Luković, Vlada Dragutinović... To su sve bili ozbiljni igrači. Stvarno smo igrali dobro. Trener je bio 'Struja' (Željko) Lukajić, koji je nasledio Zlatana Tomića mesec-dva nakon što je sezona počela. Baš smo dobro radili, dogurali smo do finala sa Partizanom i malo je nedostajalo da osvojimo i pehar. Izgubili smo 3:2, ali taj period iz Borovice pamtim samo po lepom".

Iz Rume ste se vratili u Zvezdu i posle sezone na Kalemegdanu (1995/96) sledi još jedan potez koji vam je obeležio i život i karijeru. Odlazak u Sloveniju, u Pivovarnu, iz milionskog Beograda u Laško sa svega 5.000 stanovnika.

"Ja sam taj klub podigao. Pivovarna je kao stabilna kompanija želela da uloži u sport i jedan drugar me je pozvao da dođem. Bio sam u čudu, šta ću ja u Laškom? Međutim, oni su došli u Beograd na pregovore. I dogovorili smo se. Odmah sam im rekao da me ne zovu ako nemaju ambicije i da neću da igram da bih igrao. I stvarno, sve što su obećali su i ispunili. Angažovali su Miljana Goljevića, Boštjan Nahbar je igrao kod nas, Goran Jurak, iste godine kad i ja došao je i Saša Dončić, otac Luke Dončića... Ostvarili smo izvanredan rezultat za mesto koje ima 5.000 stanovnika. I danas gaje veliko poštovanje prema meni. Ja sam jednostavan, tih, nikad nisam bio galamdžija. Imam izuzetne prijatelje u Laškom", govorio je Mileta Lisica.

Posle pet sjajnih godina u Pivovarni u leto 2001. preselili ste se u Francusku koja vam je bila jedina 'prava' inostrana destinacija. I tamo ste demonstrirali sve ono što vas je uvek krasilo, ali ste se posle dve sezone (po jedna u Le Manu i Limožu) vratili u Srbiju?

"Već tada sam računao da sam završio karijeru. Međutim, pozvao me je Jovica Arsić, tadašnji trener Lavova, i pitao: 'Lijo, da li bi da igraš?' Rekao sam mu da nisam trenirao i da nisam spreman, a on kaže: 'Nema veze, ti znaš da igraš‘. Te sezone smo lepo odigrali, a naredne sam bio u Kragujevcu kod Nikolića, pa još dve u Novom Sadu. Već sam imao 41 godinu. Bio sam posle i u Rudaru iz Trbovlja, ali bez ugovora. Otišao sam na tri meseca, na poziv prijatelja, da im pomognem", rekao je Lisica.

Niste imali sreće da obučete dres reprezentacije Jugoslavije. Najbolje dane proveli ste pod sankcijama, a teško je bilo očekivati da 1995. sa 29 godina debitujete u državnom timu.

"Desilo se da država u mojim najboljim godinama bude pod embargom, zbog čega ni reprezentacija nije igrala. Nije bilo utakmica. Ko će da me zove u nacionalni tim sa skoro 30 godina? Pojavio se Deki Tomašević, dolazi Milenko Topić, ostali mlađi igrači, tu je Zoran Stevanović, takođe, strašan igrač... Nisam igrao za reprezentaciju, a sve ostalo sam ostvario u karijeri. To je sudbina, ne žalim ni za čim".

Bili ste i ostali sinonim za igrača kakvog bi svaki trener poželeo. Da li čovek sebe može da natera da bude karakter kao što ste vi bili ili morate takvi da se rodite?

"Ne znam, to ne mogu da objasnim. Da li danas ima igrača sličnih meni? Nikola Kalinić je zver. On toliko posla odrađuje na terenu da je to neverovatno. Nije moja pozicija, ali dečko je fantastičan. Obožavam ga. Takođe, Novica Veličković - čudo od igrača. Svaka mu čast. Muče ga povrede, ali ne odustaje".

Ko vam je bio idealan saigrač jer bez dobrog organizatora igre ni visoki igrači ne mogu do kraja da dođu do izražaja?

"Jedan je Saša Obradović, a drugi Saša Dončić. Dončić je igrao na više pozicija. Visok je 202 santimetra, ali je igrao sve spoljne pozicije, čak nekad i 'četvorku'. Da ne zaboravim Aleksandra Trifunovića, sjajno smo sarađivali".

Ponikli ste u Priboju, čuvena je priča da ste uporedo sa igranjem košarke radili kao metalostrugar u fabrici FAP sve do odlaska u Tuzlu. Koliko ste vezani za Priboj?

"Trener koji je i mene trenirao, Aco Dolaš, je izuzetno predan i dalje radi. Već 35 godina je trener. Ima svoj posao, ali košarka mu je u krvi. Marko Gudurić je iz Priboja, sin mog velikog prijatelja. Uvek se pojavi neki talenat. U Priboju se svi znamo, uvek neko pomogne, neko plati putovanje da ekipa ode na utakmicu, da momci pojedu sendvič..."

Gde vam je bilo najlepše?

"Godina u Tuzli i posle u Zvezdi. I u Laškom mi je bilo izvanredno jer smo napravili velike uspehe za selo. To je manje mesto od Kaća. Mi smo u takvo mesto dovodili Panatinaikos, Olimpijakos, Makabi… Ja sam tu ekipu uveo u Ligu šampiona. Ne samo ja, bio je tu i Goljević i još igrača, ali u tako malo mesto da dođe Makabi... Oni ih ni na televiziji nisu gledali, a ne uživo. Čoveče, dođe ti jedan Doron Đamši, dođe Miki Berkovič…", govorio je Mileta Lisica.

(Mondo/Sport klub)

Budite bolje informisani od drugih, PREUZMITE MONDO MOBILNU APLIKACIJU.