NBA PRIČA: Leri Ptica beo, Beri Vajt beo (u gipsu kad je ceo)

Kad bi gledali košarkaški IQ, do pre koju godinu nije bilo igrača koji bi se mogao meriti sa njim. Onda se pojavio Nikola Jokić. I posle nema niko više. Ne, nije Dončić. A pre Jokare, postoji samo jedno ime — Leri Bird. Prezime teško napisati na srpskom, osim ako ga ne napišeš u originalu. Prevedeno — Leri Ptica. Ovo je jedan skromni doprinos njegovoj zaostavštini, kroz još jednu NBA priču.

Nije mnogo ljudi slutilo da će plavokosi momak uspeti. Za uspeh kažu da ti treba trening (Ajverson dokazao da ne mora da bude tako), voljni momenat (dosta njih pokazalo da ne mora) i vera u sebe. E to poslednje je bilo najizraženije kod Lerija. Verovao je u svoje mogućnosti. U njegovoj glavi on je bio Supermen. Čovek koji može sve, a kome drugi ne mogu ništa. Iz te vizure izrastao je u najvećeg belog košarkaša. Da je mogao još više, mogao je. Da nije bilo povreda, sigurno da bi pokupio još više. Ali i ovo je dovoljno za besmrtnost.

Rođen je na jugu Indijane, u mestu West Baden Springs, French Lick u okviru Orange County (manje poznat u odnosu na kalifornijski). Frenklin Ruzvelt je u ovom mestu krenuo u predsedničku kampanju, dok je mali Leri odavde krenuo u svoju košarkašku kampanju nakon koje je poznatiji od mnogih američkih predsednika. Voljeniji sigurno. Varošica od nekih 2000 ljudi je dalo najvećeg belog igrača u istoriji košarke. “The Hick from French Lick” bio je nadimak koji je dobio od komentatora Sakramento Kingsa. Sigurno da je ovo inspirisalo Lerija da Sakramentu svaki put isporuči solidno veliki broj koševa.

Ispod ogromnog hrasta, u njegovoj hladovini, nalazila se jednostavna konstrukcija, na kojoj je bila elipsasta tabla i obruč koji je godinama zarđao. Ako obruč zarđa, to ne znači da je zarđala i ruka onoga koji je probacivao loptu kroz taj obruč. Mrežice nije bilo, pa je tako jednako vremena trošio na odlazak po loptu, koliko i gađajući. Prašina koju bi vetar nanosio bi ga često terala da po osećaju gađa ne gledajući koš. Rađao se košarkaški Isus na jugu Indijane, koji će biti tas na vagi koji će pokazati da i belci znaju da skaču.

Motivacija da pobegne od siromaštva i oca alkoholičara, kome je učešće u Korejskom ratu “odnelo” razum bila je prevelika da ne bi uspeo. Košarka je za njega bila eskapizam. Za Springs Valley je igrao renesansnu košarku, ubacujući preko 30 poena, 20 skokova i pet asistencija. Ne treba pričati da u istoriji škole nije bilo boljeg igrača, mada nije imao veliku konkurenciju. I da je imao, nemoguće je bilo oboriti Lerijeve brojke. Nije teško zaključiti da je bilo lako dobiti stipendiju. Prva je stigla od Indijane i čuvenog Bobija Najta, ali je vrlo brzo usledio povratak u rodni gradić, jer nije mogao da izdrži pritisak novog okruženja.

Posle Nortvuda, preselio se na Indijana Stejt, gde je dobio nadimak Kodak. Trener mu je dao ovaj nadimak, jer je Leri imao neobičan talenat da može da predvidi (nekad) koji šut će sigurno ubaciti. Za Boba Kinga je igrao dve sezone. Instantno je postao najbolji igrač ekipe i to u kakvom stilu. Skoro 33 poena, preko 13 skokova i četiri asistencije. Udario je pečat svojim imenom i prezimenom. Više niko nije mogao da ostane ravnodušan na plavušana iz Indijane. Igrački napredak Karla Hiksa, spustio je malo brojke Leriju, ali je u trećoj sezoni bio glavni uzrok perfektnog skora 33-0. Jedina razlika je bila zamena trenera, jer je Kinga zamenio Bil Hodžs.

Šta je još bili specifično za sezonu 78/79, osim tog impresivnog niza Indijana Stejta? Desilo se to da je 9 od 11 nagrada otišlo u ruke Leriju Birdu. Nagradu MVP završnog turnira je uzeo njegov najveći rival, Medžik Džonson, osvojivši upravo u finalu trofej protiv Lerija. Padali su redom Virdžinije Tek, Oklahoma, Arkanzas, dok je Leri igrao sve bolje. Protiv DePola mu je nedostajala jedna asistencija da zabeleži trip-dabl, dok je retko indisponirana partija bila presudni faktor za gubitak finala. Nakon toga se odlučio za odlazak u NBA (biran je godinu ranije, ali je dobio dozvolu da odigrao poslednju sezonu).

Na, ne preterano kvalitetnoj klasi, Leri je biran kao 6. pik od strane Boston Seltiksa. Dani slave Bostona su bili samo u mislima navijača, dok su tražili u licima igrača novog vođu koji će nastaviti niz titula tima iz Masačusetsa. Strogi Red Ojerbah izjavio je da neće biti platežne razlike između Lerija i ostalih igrača. Reakcija menadžera je to odmah ispravila, pa je tako Leri postao najplaćeniji ruki u istoriji lige. Pretnja je bila takva da će Leri ponovo izaći na draft, gde bi posle perfektne sezone bio u samom vrhu sa Medžikom. Red nije želeo da se kocka. Kocka koja je već bila bačena i stala na najvišem broju, donela je svima sve. Titule i slavu.

Tadašnja mapa lige je bila čudna ukrojena, pa ste mogli da vidite ekipe iz Teksasa na Istoku, dok su Čikago Bulsi i Milvoki Baksi bili na Zapadu. Posle dve gubitničke sezone, dolazak mladog Lerija je sve okrenuo naglavačke. Pozitivno. Postao je ruki godine ispred Medžika, ali je mnogo važnije što je odveo Boston do samo 21-og poraza. U njegovoj ruki sezone, imao je čast da igra sa jednim velikanom koji je bio naše gore list. U istom timu igrala su možda dva najveća bela igrača NBA lige. Leri Legenda i Pistol Pit. Pit Maravič je poslednju sezonu u karijeri odigrao pored Lerija.

Zajedničko im je bilo mnogo toga. Belci, “čisti” šuteri, ruralni momci, genijalci i obojica su izgubili očeve usled samoubistva. “On je najbolji u ligi. Nije najbolji skakač. Ni asistent. Ni strelac. Ni šuter. On je baš najbolji u svemu”, rekao je Pistol Pit za svog mladog kolegu. Pit je izjavio da je mogao da navede desetine trenera koji su rekli da neće uspeti, jer SPORE noge. Kako je majstor Pit rekao, instinkt za igru je nešto što se ne uči, sa čime se rađaš, a to je kod Lerija bilo ono što je bilo izvajano najboljim rukama majstora.

Dolazak dvojice novih igrača, rukija Kevina MekHejla i centra Voriorsa, Roberta “Poglavice” Periša popunio je praznine koje je tim trpeo, a koje su ga limitirale na putu do titule. U svojoj drugoj sezoni Leri osvajao svoju prvu titulu za Boston. U čak četiri kategorije je bio lider ekipe, postavljajući standarde i kujući svoje slavno mesto među legendama franšize. Odneo je pobedu protiv moćnog Mozesa Meloun, pokazavši da njegovo vreme tek dolazi. U tom momentu se preko Amerike gradio tim oko njegovo koledž rivala, Medžika Džonsona, koji će stvoriti jedno do najvećih franšiznih rivalstava. Po drugi put.

Trajale su sušne plejof godine, cele dve sezone. Niko se nije pitao da li je Leri bio pravi, već samo sa koliko će titula završiti karijeru. Dolazak Kej Si Džonsa, koji je bio član slavne generacije Seltiksa pod Raselovom komandom, i akvizicija Denisa Džonsona, pokazali su se kao pravi potezi. Apsolutni vladari Istoka krenuli su na još jedan šampionski pohod beleživši jednu od najboljih sezona. Da smo imali priliku da tada gledamo seriju Seltiksa i Niksa u kojoj je dominirao obračun Lerija i Bernarda “Kralja Njujorka” Kinga, danas bi iz još bolje perspektive pričali o tim legendarnim duelima.

Finale je značilo izlazak na megdan Lejkersima. Seltiksi su bili najbolji tim lige. Leri je bio MVP regularne sezone. Mekhejl je bio najbolji šesti igrač. U epskih sedam utakmica, Seltiksi su dobili finale, a maestralni Leri je uzeo MVP nagradu finala, uz titulu. Drugu po redu. Medžik je ostao praznih ruku. Najbolje šuterska sezona Lerija, nakon druge šampionske, mogla je biti okićena trećom titulom da nije bilo Medžika koji je rešio da se revanšira svom dugogodišnjem rivalu. Kad na to dodate ekstremnu inspiraciju Karima koji je u tom momentu imao dobrih 37 godina. Eto, kao kada bi Lebron sledeće godine bio MVP finala i odveo Lejkerse do titule.

Još jednom je osvojio titulu protiv prvih “Tornjeva bliznaca”, Hakima Olajdžuvona i Ralfa Sampsona i to je bilo to što se titula tiče. Kasnije su na put stali “Loši momci” Čaka Dejlija koji su preuzeli komandu nad Istokom svojom beskrupuloznom igrom i tučom, u koje je uvučen i sam Leri par puta. Problemi sa leđima došli su kao loše izvučena karta, mada je malo poznato da se rodio sa određenim problemima i da je košarka samo dovela do bržeg progresa hroničnih bolova zbog kojih je morao ranije, nego što je planirano, da završi karijeru.

Iako je mogao da osvoji još koju titulu, ipak je njegovo rivalstvo, zdravo rivalstvo, sa Medžikom, bila priča oko koje se često vrtela karijere ove dvojice vanserijskih igrača. HBO je izradio dokumentarac na ovu temu, a kasnije se ista priča našla na čuvenim daskama Brodvejskog teatra. Ispostaviće se da je njihovo rivalstvo bila tačka preokreta za NBA ligu, koja je od tih godina i umešnog, sada pokojnog. Dejvida Šterna, izrasla u najveću sportsku pozornicu. Rekli bi da je to priča o mržnji, a potom ljubavi, gde je tačka preokreta bila reklama koju su snimili zajedno. Doduše, nisu bili prijatelji koji se redovno vide i čuju, ali je to, kako oni kažu, bilo poseban vid prijateljstva. Kasnije je izuzetno zavoleo Kobija Brajanta i njegov stil igre, birajući ga pre Lebrona.

Leri je imao još dve upadljive karakteristike. Prva je bila prgavost, a druga je bio trash talk, koji je valjda prirodna ekstenzija prgavosti. Na terenu je često znao da se pobije, što je u to vremen bilo kao dobar dan. NBA je tada bio mnogo bliže hokeju, nego današnjoj reputaciji NBA lige. Ako bih morao da izdvojim najdraže borbene momenta to bi bili definitivno oni sa ekipama Pistonsa i Siksersa. I tu se izdvaja jedan sraman, jako sraman potez Siksersa, kada su Mozes Meloun i Čarls Barkli držali Lerija, dok ga je Džulijus Irving direktima pogađao u glavu. Ali “Selja sa Francuskih Pašnjaka” je ostao na nogama i nastavio da juri Džulijusa po terenu. Iako su pre toga snimili dve reklame zajedno, bes Lerija na sudijsku odluku otišao je ka Irvingu i tu je nastao haos, koji je Leri stoički izneo.

Ako ste mislili da je tu kraj njegovom besu i da ne može biti veći, pogrešili ste. Da vas pitaju ko je mogao da razbesni Lerija toliko da ovaj potpuno poludi, sigurno da bi mnogi od vas pogodili. Da, taj čovek je Bil Lambir. Čuveni momak sa prljave poslove tadašnjih Pistonsa. Verovatno najprljaviji igrač koji se pojavio na NBA terenima, a istovremeno prilično kvalitetan igrač. Prljavi Lambir je u skoku legao na Lerija i obojica su završili na parketu. Sada, Lambir bi otišao u zatvor. Tada, par šljaga Lerija je bilo dovoljno.

I na sve to i njegovu spremnost da se potuče kada bi se suočio sa nepravdom, bio je njegov trash talk. I tu je bio majstor svog zanata. Imao je momenat kada je Čaku Personu posle trojke poručio: “Srećan j***** Božić!”, jer je Čak pre toga rekao da ide u “lov na ptice”, misleći na Lerija. Pa onaj momenat kada je Ksavijeru Mekdenijelu rekao kako će mu tačno ubaciti poen i kada je to uradio na taj način rekao je: “Nisam planirao da ostanu samo dve sekunde na satu”. Tada rukija Klajda Drekslera je “uništio” tako što mu je rekao da on ne zna ništa, ubacio mu 10 vezanih poena i trener je Klajda poslao na klupu. Leri se samo ponosno smejao. Znao je da ućutka Redži Milera, što nije gotovo nikome pošlo za rukom, uključujući Džordana. I kao šlag na tortu isporučenih 60 poena Atlanti i Dominiku Vilkinsu, dok je tokom utakmice stalno najavljivao kako će im ubaciti koševe.

Možda će dva najupečatljiviji momenti biti — utakmica u kojoj je šutirao (uglavnom, ulazi najviše) levom rukom i utakmica gde je mogao da zabeleži kvadripl-dabl, ali je rešio da odsedi celu poslednju četvrtinu. Ovaj prvi događaj je utakmica protiv Portlanda gde im je isporučio čak 47 poena, 14 skokova i 11 asistencija. Tripl-dabl kao što vidite, jedino što je mit da je sve šutnuo levom rukom. Drugi momenat se desio protiv Džezera. Na kraju treće četvrtine imao je 30 poena, 12 skokova, 10 asistencija i čak devet krađa. “Već sam im naneo previše štete. Zašto da nastavim?”, bio je njegov odgovor. Pre toga je tokom utakmice pitao najzabavnijeg trenere lige, Frenka Lajdena, da li ima na klupi nekom da ga čuva, jer ovi na parketu ne mogu. Lajden je pogledao niz klupi i rekao: “Nemam, Leri”.

I poslednja upečatljiva stvar o Leriju bile su njegove žvakačke navike. Znao je često da žvaće duvan, što je mnogima bilo odvratno. Nisu voleli miris duvana koji je vremenom već konstantno dopirao od njegovih gustih brkova. Što se hrane tiče, jednom je pojeo čak sedam parčica torte koje je on sekao, tako da sigurno nije štedeo u veličini parčića. Znao je da povuče dosta kada je piće u pitanju, ne bi ga birali za nekoga sa kim pijete. Poznato je kako je tokom snimanja filma “Space Jam” stalno krao hranu iz Džordanovog frižidera kako bi ostao zadovoljan i namiren.

Leri se posle igračke karijere obreo u sakou, u svojoj rodnoj državi i postao trener Indijane. Tada najboljeg trojkaša, Redžija Milera, vodio je do finala lige koje su izgubili od Lejkersa. Bio je trener u momentu najvećih uspeha Pejsersa, a kako sam Džordan kaže, tada je Indijana tim od koga se jedino uplašio da bi mogli da ih poraze na putu do titule kada su igrali sedam utakmica u finalu Istoka u sezoni 97/98. U samo tri sezone uzeo je titulu trenera godine, sa uspešnosti preko 68%. Nijednom u tri sezone nije igrao manje od finala konferencije sa Pejserima i tako doneo slavne dane u svoju rodnu državu održavši obećanje da će sedeti na klupi samo tri sezone. Kasnije je postao deo uprave i sezone 11/12 osvojio nagradu za najboljeg menadžera lige, ali je 2017. godine napustio i tu poziciju.

I eto došli smo do kraja, iako bi trebalo još štošta dodati, pojačati i slično. Leri je bio unikat i kao što je Medžik rekao nikada se više neće pojaviti igrač kao što je bio Leri Bird. igrač sa toliko samopouzdanja i toliko košarkaške inteligencije. Uvek će tom nekom novom igraču nešto nedostajati. Možda hrabrost. Možda samopouzdanje. Možda šmek. Možda inteligencija. Ali niko neće imati kompletan paket kakav je imao Leri Ptica.

Ako vam se dopada tekst, nemam ništa protiv da ga podelite sa ljudima za koje mislite da bi im bio interesantan.