NEZABORAVNE DEVEDESETE NAŠE KOŠARKE: KLUBOVI NESTAJALI, MAJSTORI OSTAJALI! Zlatno doba koje se NEĆE ponoviti u Vojvodini

Ne može se, bogami, od vas ljubitelja devedesetih živeti.

Jedna od velikih lepota te naše pokojne YUBA Lige bio je taj što je kvaliteta bilo koliko hoćeš – toliko da se prelivao čak i kada se Beograd izuzme kao opcija. Igrala se ta košarka bogami širom SR Jugoslavije, od Horgoša do Dragaša, sve u 16 – i svaki je grad imao svoj pakleni domaći teren za koji se danas bezmalo ne zna dalje od prečnika pet kilometara oko istog.

Stoga, dođosmo urednik i ja do ingenioznog rešenja – napravićemo serijal tekstova o košarkaškim regionima devedesetih. I počećemo sa Vojvodinom.

Zašto Vojvodinom?

Pa, zato što je Vojvodina jedan potcenjen basketaški kraj. Vidite, u našoj zemlji uglavnom kada pričamo o "centrima" (ko ne voli dobru kafansku priču o centrima?), uglavnom se prvo spomenu Čačak, pa Kraljevo, pa onda i Užice, Leskovac i tako dalje. I znate kako, s pravom se spominju ti gradovi – ali nekako svima promaknu Subotica, Novi Sad, Pančevo i drugi. A devedesetih se tamo igrala i te kako ozbiljna košarka. Štaviše, jedini finalisti YUBA Lige koji ne dolaze iz Beograda ili Podgorice došli su iz Vojvodine. I sada, eto, imate priliku da o tome pročitate nešto više.

Pravila igre znate – ista su kao i prošli put. Bavimo se samo ekipama koje su overile "kanonsku" YUBA Ligu, dakle od 1992. pa do 2000. Odmah da vam kažem da se nećemo baviti vojvođanskim ekipama koje su igrale u onoj čuvenoj ligi od 32 kluba 1994-95 a nisu ušli u završnu fazu tj. Superligu, tako da, NAP, Kikindu, Tifani Srem spominjemo samo poimence ovde u uvodu.

Priču ćemo početi na krajnjem severu naše zemlje, blizu mađarske granice. Glavni klub u ovom regionu bio je i ostao Spartak iz Subotice, nazvan ne po legendarnom Tračaninu koji je poveo robove u ustanak protiv Rima, već po jednoj lokalnoj veličini – Jovanu "Spartaku" Mikiću, olimpijcu koji je predstavljao Kraljevinu Jugoslaviju na OI '36. u troskoku i bio višestruki balkanski šampion u raznim atletskim disciplinama.

Spartak je sve do raspada SFRJ tavorio u nižim ligama, i među elitom je prvi put zaigrao u sezoni 1991-92. Veliki uspeh postižu već u sledećoj sezoni kad, pod palicom trenera Rajka Toromana, završavaju regularni deo na trećem mestu, a dve godine kasnije prave veliko iznenađenje na finalnom turniru kupa u Čačku – u polufinalu su izbacili favorizovanu Crvenu Zvezdu, i zatim tesno izgubili od Partizana za trofej.

Po rečima igrača koji su igrali u Subotici – a bilo ih je mnogo odličnih, spomenimo ovde pre svih Dejana Koturovića, Vladu Đokića, Dragana Lukovskog, Dragana Markovića i Nenada Čanka koji su košarkaški stasali na severu, a zatim i iskusne rutinere poput Vojkana Benčića i Olivera Popovića – čuvena "Dudova šuma" nije bila nekakav paklen ambijent nalik na one iz Šumadije ili sa južne pruge. Međutim, publika je bila košarkaški pismena i veoma lojalna, pa je na krilima njihove pesme Spartak jako često umeo da iznenadi velike favorite. Subotica, stoga, ostaje upisana u istoriju kao jedno od najtežih gostovanja u YUBA Ligi najboljih dana.

Kada pričamo o Spartaku, moramo spomenuti i Dragutina Topića, legendarnog atletičara koji je jedno kratko vreme nastupao i kao košarkaš za subotičku ekipu. Topića – kojeg je sa Spartakom spojio čuveni kondicioni trener Mihajlo Švraka - ljubitelji košarke pamte kao čoveka koji je briljirao na domaćim Ol-Star revijama u zakucavanju, ali se njegove ligaške partije slabije beleže u sećanjima. Pa opet, u usmenoj tradiciji severne Bačke i dalje egzistira čuvena Topova "trojka" koju je ubacio Crvenoj Zvezdi u finišu utakmice negde 1993. Snimak ovog mitskog događaja se nigde ne može naći, uprkos činjenici da je utakmica bila uživo prenošena na RTS-u.

Tada je Spartak porazio budućeg šampiona Jugoslavije – danas, Spartak igra drugu mušku regionalnu ligu, tj. peti rang takmičenja ako računamo ABA. Ipak, koliko čujemo od insajdera, na pomolu su bolji dani...

Još jedan klub sa severa koji je zasijao kratko bio je i BFC Beočin. Njihovih "pet minuta" trajalo je tri sezone, ali te tri sezone svi pamte i te kako dobro – pogotovo 1995/96, kada je tim iz "Spensa" (kuriozitet je da su "cementari" bili domaćin u Novom Sadu, jer sam Beočin nije imao halu koja je zadovoljavala uslove elitnog ranga) stigao nadomak titule i umalo eliminisao Partizan u finalu.

Beočin je, u odnosu na Spartak, nešto mlađi klub. Osnovani su kao KK Cement 1970, da bi ih 1989. preuzeo lokalni privrednik Bora Kondić i prekrstio ih po svojoj firmi – Elkond. Svoje danas poznato ime BFC klub je dobio po ulasku u prvu ligu 1993-94, kada je ujedno počela i jedna od najslavnijih kratkih epizoda u srpskoj košarci.

Već u svojoj drugoj sezoni u eliti – 1995-96 – Beočin je rastresao YUBA Ligu do temelja. Sa svojom čvrstom, kvalitetnom ekipom koju je sa klupe predvodio Miroslav "Muta" Nikolić, a na parketu pakleni trio Milenko Topić – Željko Topalović – Vlada Kuzmanović, BFC se probio sve do finala YUBA Lige, i to preko Zvezde i Budućnosti.

A u finalu – šok. BFC je "brejknuo" Partizan u prve dve utakmice, uz odlične partije Topalovića i Kuzmanovića, koji je postigao 28 poena u drugoj. Partizan je uspeo da vrati brejk u trećem meču u Spensu, dok je četvrti obeležila teška povreda Kuzmanovića, kao i šut za pobedu mladog Aleksandra Smiljanića koji je ostao na obruču. Kako legenda kaže, Muta je nakon utakmice rezignirano pitao budućeg člana Partizana i Budućnosti zašto je šutirao – kada je on odgovorio sa "bio sam sam", Muta je samo lakonski odbrusio da su "oni to i hteli".

Peti meč bio je formalnost za Partizan, i Beočin je ostao bez titule, kao i bez Nikolića koji je otišao u redove pobednika. Nažalost, bio je to i neočekivani početak kraja – cementara je upala u finansijske poteškoće, a prvi na spisku rezova bila je košarkaška sekcija. BFC je uprkos mnogim nedaćama (od kojih izdvajamo odlazak na gostovanja privatnim automobilima i igranje u rezervnim garniturama domaćina u Železniku) uspeo da se časno ispiše iz istorije domaće košarke – ispali su od Budućnosti u prvom krugu plej-ofa 1997. i prestali da postoje. Preciznije, prvoligaški status je ustupljen Vojvodini, a svi članovi su dobili ispisnice. Gorespomenuti trojac je nastavio karijeru u Crvenoj Zvezdi i svi su kasnije ostvarili lepe rezultate kao članovi Budućnosti iz Podgorice – o Nikoliću, verujem, sve i sami znate.

Beočin danas ima niželigaški KK i svoju halu u samom gradu. Teško je očekivati da će se vratiti slavna vremena iz sredine devedesetih, ali legenda o ovim momcima živi i dalje, i svi je se rado sećaju.

BFC-ov komšija iz Spensa, KK Vojvodina, je za razliku od svog mlađeg brata tu već godinama. Osnovani kao KK Sloga još davne 1948, ime regiona poneli su 1950, a prvi ukus elitnog ranga imali su 1975. Trinaest godina kasnije, pod vođstvom Dude Ivkovića, "Voša" se vraća na velika vrata – 1990. su čak bili i peti u izuzetno jakoj SFRJ ligi.

Ipak, Vojvodina – iako slavno ime – nikada nije uspela da bljesne kao BFC. Istorija pamti nekoliko solidnih generacija, a najjača je verovatno stasala sredinom devedesetih. Trener Janko Lukovski formirao je kompaktnu ekipu koju su predvodili Zlatko Bolić, Jovo Stanojević, Vesa Petrović i njegov sin Dragan Lukovski – svi ovi igrači su se kasnije proslavili u drugim klubovima, a sam Dragan je istakao da mu je ta sezona koju je odigrao za "Slaninare" izuzetno mnogo značila.

Ime "Vojvodina" se posle toga prevashodno vezuje za jedan drugi klub, Vojvodinu Srbijagas, koja je bila pravni naslednik beogradske Beobanke. Upravo će ova druga "naftaška" Vojvodina imati zapažene epizode tokom dvehiljaditih, koje su obeležili asovi poput Milana Gurovića, Predraga Šuputa, Nenada Čanka, Dejana Radonjića, Milenka Tepića, Milana Dozeta i drugih. Ovaj klub – kojem je "stara" Vojvodina, nota bene, služio kao filijala – ugašen je pre pet godina, pa sad opet imamo samo jedan klub sa ovim imenom, koji se trenutno takmiči u KLS-u i nedavno je igrao polufinale Kupa Radivoja Koraća pod vođstvom "Mute" Nikolića.

Iz Bačke idemo u Banat, koji su devedesetih košarkaški predstavljale tri ekipe. Počnimo od one najslavnije, koja je i duže trajala – KK Vršca, tada poznatijeg kao Hemofarm.

Hemofarmova istorija slična je onima koje smo već navodili. Osnovani su 1946. i nastupali pod nekoliko različitih imena – Jedinstvo, Mladost, Ineks, Agropanonija, Vršac...da bi 1992. već spomenuti farmaceutski gigant preuzeo vođstvo i imenovao klub po sebi. Jasno je da je uspon ekipe počeo baš u to neko vreme – ipak, napredak je bio spor i postepen, pa su "apotekari" ušli u YUBA Ligu tek 1998.

Hemofarm se, međutim, brzo nametnuo kao neko ko neće biti zadovoljan isključivo učešćem u eliti. Formirana je jaka ekipa sa veteranskim jezgrom, koje su činili prekaljeni Ljuba Vidačić, Stevan Peković, Marko Ivanović, a kasnije i Milenko Topić i Zlatko Bolić, i rezultati su ubrzo počeli da stižu. Već 2001. Hemofarm je igrao finale starog kupa Koraća i izgubio ga od Malage Bože Maljkovića, a u daljoj istoriji čak tri puta su igrali polufinale Evrokupa, pet puta bili vicešampion SCG/Srbije, i osvojili jednu ABA ligu.

Naravno, ovde smo već dobrano zagazili u post-YUBA period, ali red je bio da se Vrščani dostojno ispoštuju kada ih već spominjemo. U toj poznijoj eri klub je bio poznat i po radu sa mlađim igračima, pa su se tamo afirmisali i jedan Darko Miličić, Stefan Marković, Milan Mačvan, Nikola Milutinov, Luka Mitrović, Boban Marjanović i drugi. Farmaceutska industrija istupila je iz priče 2012. i otad ovaj klub životari po KLS-u, na veliku žalost svih ljubitelja košarke, a pre svega samih žitelja Vršca koji su navikli da gledaju najbolje igrače na parketu sjajne hale "Milenijum".

Jedan drugi banatski klub mnogo je koloritniji, i predstavlja onu pravu egzotiku devedesetih koju svi volimo. Reč je naravno o pančevačkom Profikoloru, sjajnoj ekipi koja je imala dve vrlo zapažene sezone nedugo po raspadu SFR Jugoslavije i za koju su igrali mnogi veliki igrači tih godina.

O Profikoloru se danas malo toga zna. Arhivske građe koja prati ovaj klub gotovo da i nema, štaviše, teško je i utvrditi i kad je osnovan i ko je vodio klub i bilo šta drugo. Ono što znamo je da su Pančevci (preciznije gledano Profikolor je iz Banatskog Novog Sela ali to je ipak teritorija grada Pančeva) 1992. igrali "plavu ligu" zajedno sa Zvezdom, Partizanom, Spartakom, šabačkom Ivom i OKK Beogradom, i da je to bila kvalitetna ekipa koja je mogla na crtu sa svima.

U tom prvom mandatu, beli dres "farbara" nosili su između ostalih i Milenko Topić, pokojni Dragiša Šarić, vrsni šuter Bato Doderović, mladi Milan Preković, iskusni plej Ivica Mavrenski, centar Željko Topalović – trener je bio Janko Lukovski, a spomenimo i to da je sezonu pre u drugoj ligi za klub kao pozajmljen igrač iz Partizana igrao i Miroslav Berić, dok su treneri bili Bata Đorđević i Boško Đokić.

Najjači Profikolor bio je ipak onaj iz iduće sezone, kada su klub pojačali i veliki Slađan Stojković, Dejo Radonjić i Nikola Bulatović. Klub je završio sezonu na trećem mestu i momentalno prestao sa radom. Današnji pančevački klubovi, Tamiš i Dinamo, nemaju koliko ja znam nikakve veze sa njima…mada eto, moguće je i da grešim. Kao što sam rekao, niko zaista ne zna šta se tamo zbivalo – osim toga da je Pančevo imalo priliku da dve sezone gleda odličnu košarku.

A za kraj, ostavili smo jedini vojvođanski tim koji je bio prvak Jugoslavije. Reč je, naravno, o Proleteru iz Zrenjanina, čija je jedina titula došla davne 1956. – time je Proleter ujedno postao i tek drugi nacionalni šampion, uzevši u obzir da je prvih deset trofeja uzela Crvena Zvezda.

Proleter je i četiri puta bio vicešampion Jugoslavije, međutim dugo vremena je igrao niže rangove, još od 1964. pa sve do devedesetih, kada je privremeno vaskrsao i uz današnjeg skauta Golden Stejta Kostu Jankova kao šefa struke 1994. prošao vatreno krštenje 4x8 sistema i stigao do YUBA Lige. Uprkos kvalitetnim pojačanjima poput Miroljuba "Mikija" Mitrovića i Luke Pavićevića, Zrenjaninci su ipak završili takmičenje na pretposlednjem mestu. Proleter danas igra u Drugoj Muškoj Ligi Srbije, tj. trećem rangu po značaju.

Iz Banata do Srema, gde pišemo jedan – ali vredan – klub. Reč je o Borovici iz Rume, koja je, slično BFC-u i Profikoloru, zasijala jako na par sezona i onda se ugasila. I Borovica je, baš kao i Profikolor, obavijena velom tajne – znamo da je ime ponela po glavnom finansijeru Dušanu Borovici, a da li je postojala uopšte pre njega je dobro pitanje, jer o tome na internetu postoje oprečne informacije.

Tako, na primer, Vikipedija tvrdi da je Borovica pre Rume bila KK Pikadili i da je trenirao Zvezdan Mitrović...što dodatno potkrepljuje Koš Magazin u svom broju 65. kada u pregledu sezone sam Dušan Borovica priča o problemima selidbe kluba iz Podgorice u Rumu. Ukoliko neko od cenjene publike ima više informacija, neka se javi u komentarima...međutim, to sve sada i nije bitno.

Ono što jeste bitno je da je "Džane“ Borovica mnogo voleo igru pod obručima, i da se nije plašio da baci koju dojčmarku na sto kako bi izazvao tradicionalne veličine. Tako se Borovica već prve sezone svog bitisanja u ligi – 1994-95 - dobacila čak do finala plej-ofa, gde ih je u pet utakmica porazio Partizan. A kada pogledate sastav ekipe iz Rume, biće vam i jasno kako su se brže-bolje našli u borbi za najsjajnija odličja.

Imali smo, pre svega, Željka "Struju" Lukajića na klupi. Zatim, Zorana Sretenovića i Vladu Dragutinovića na pleju, Slađana Stojkovića, najpouzdanijeg revolveraša devedesetih i Sašu Ramača na šuteru. Mladi Stevan Peković, čovek koji je bio YUBA verzija Stefa Karija sa svojim šutevima sa osam i po metara, i Rade Milutinović igrali su krila, a centarska linija je ulivala ozbiljno strahopoštovanje – Damir Pokrajac, Ljuba Luković i pokojni Mileta Lisica!

Pa zamislite samo ovaj tim u današnjoj košarci? Pa još van Beograda?

Naravno, ni ova bajka nije potrajala. Lukajić je napustio klub, a sledeća sezona bila je dosta turbulentna, uprkos tome što je većina igrača ostalo u Rumi. Klub je raspustio profesionalnu sekciju na kraju sezone 1997-98, i onda godinu dana izgurao kao Zvezdina filijala po imenu Zvezda Ruma. I to je, otprilike, bilo to. A možda i nije, ali kažem vam, izvori su tanki, a akterima sećanje bledi. Ko zna, možda i dalje postoje negde u nekom paralelnom univerzumu.

Iako smo rekli da je ovo pregled Vojvodine, dozvolićete da ovom regionu priključimo jednog džokera. Reč je naravno o šabačkoj Ivi, koja nekako ne bi pasovala uz dalje preglede u kojima bi pričali o Čačku, Kraljevu i tome sl, pa smo je geografski "pripojili" za potrebe ovog teksta. I kada pričamo o Ivi, realno, sve se vrti oko jednog imena – Mijailo "Mikan" Grušanović, magični centar koji je prosto sinonim za modernu šabačku košarku.

Da li košarka u Šapcu postoji pre Mikana? Svakako da postoji, ali o njoj ja barem ne znam previše. Prvi bitniji spomen desio se u sezoni 1989-90, kada su Šapčani ušli u prvu ligu Jugoslavije – otad datira i čuvena legenda da je Mikan Jugoplastici ubacio dvadeset za poluvreme, i da ni Rađa ni Sobin ni Savić nisu znali šta će sa njime...da li se stvarno desilo? Vrlo moguće i da jeste.

Kako god, Mikan je na polusezoni otišao u vojsku i Iva je ispala iz lige – vratila se tek posle raspada, i tada prava legenda tek počinje. Trener Milovan Stepandić, koji nažalost nije više sa nama, smislio je paklen sistem koji je optimizovao skorerske kapacitete visokog Grušanovića, svojevrsnog Jokića pre Jokića. Čuvenih "dva levo, dva desno" niko živ nije mogao da odbrani ni u Šapcu ni van Šapca, a Mikan, tada već dobrano u tridesetim godinama, je svakom centru lige ubacivao po trideset-četrdeset poena kao od šale. Sa njime nisu umeli da se izbore ni Rebrača, ni Tomašević, ni Koturović…

Mikan je svakako bio fantastičan košarkaš (i, vele upućeni, ništa gori fudbaler i rukometaš), ali nije to jedino zašto ga je volela cela Mačva. Ljudi su se divili njegovom neverovatnom osećaju za poentiranje, ali su izuzetno poštovali činjenicu da je gotovo ceo igrački vek proveo u Šapcu, i da je napustio grad tek u izuzetno poznim igračkim godinama. Pomagao je na imanju svog dede i paralelno se sa košarkom bavio i poljoprivredom – beogradski Partizan je svake zime dolazio da se raspita za njegovo zdravlje, ali je on uvek odgovarao isto : "meni je deda ostavio njivu…". I dan danas on živi na tom imanju u selu Klenje kraj Bogatića.

Imao je Šabac naravno još dobrih igrača, poput recimo Mišela Lazarevića, kasnije člana Partizana, plejmejkera Srđana Đurića, krila Vlatka Ilića i kasnije Tomice Zirojevića, Jove Karišika i drugih, ali znalo se tamo za koga se igra i ko je prva zvezda. Iva je u više navrata završavala dosta visoko na tabeli, ali nikad nije napravila iskorak u doigravanju. Mikan je 1998. otišao u Beopetrol, kasnije i u Borac iz Čačka i Iva se nikada više nije oporavila – ispali su odmah po njegovom odlasku i nisu se više vraćali. Ali Mit o Mikanu i dalje živi.

I tako stigosmo i do kraja ovog pregleda, koji je gotovo izvesno nešto stigao da promaši ili izostavi – na čemu mi, nadam se, nećete zameriti. Ali zato imamo vaše komentare da dopune još jedan od ovih nostalgičnih tekstova o košarci naše mladosti. Uživajte sada dve nedelje, pa se vraćamo da vidimo šta se to dešavalo u halama južno od prestonice pre trideset godina...

Budite bolje informisani od drugih, PREUZMITE MONDO MOBILNU APLIKACIJU.