OTIŠAO "DA POGINE", PA OSVOJIO AFRIKU! Perišić za MONDO: Beton liga, državni udari, pa TRIPLETA za istoriju!

Kada su se FIBA i NBA 2020. godine sastali i rešili da konačno naprave funkcionalno prvenstvo Afrike, korona im je pokvarila planove. Prva Košarkaška liga Afrike održana je 2021. godine, a već naredne – Srbin je osvojio taj trofej!

"Ja sam bio trener reprezentacije Katara do januara, a pošto sam ovde bio pre dve godine i uzeo sam titulu sa Monastirom 2020. tada je počela korona i bili smo u nemogućnosti da igramo tu NBA Afroligu. To je trebalo da bude prvo izdanje, ali se nije igralo zbog korone. Ja sam došao u Monastir baš iz razloga da igram to", počinje Perišić svoju priču za MONDO.

Kada je otkazan BAL 2020. godine naš sagovornik je promenio sredinu, a bez njega u prvom izdanju takmičenja 2021. godine Monastir nije došao do titule, iako su imali mnogo jaču ekipu nego ove godine.

"Oni su 2021. igrali taj BAL, imali su mnogo dobru ekipu. Na ovu ekipu koju ja sad imam tu su bila tri reprezentativca Tunisa iz prve petorke nacionalnog tima koji sada nisu tu. Dosta je slabija ekipa u odnosu na taj period", dodaje on i objašnjava kako se uopšte odlučio da se vrati:

"Kada sam završio u januaru sa Katarom oni su me zvali sa namerom da osvojimo BAL. Rekli su mi da je slabiji tim, ali da probamo. Tu je mnogo je bitno uzeti titulu u nacionalnom prvenstvu jer kao kod nas u ABA ligi, ako uzmeš titulu imaš mogućnost da igraš i dogodine BAL", priča nam naš sagovornik.

ISTORIJSKA TRIPLETA U DVE NEDELJE!

Srpski stručnjak je ove sezone u nešto više od dve nedelje (od 11. do 28. maja) osvojio čak tri titule – pehare prvaka Tunisa, osvajača kupa i prvaka Afrike!

"Koliko je bilo teško uzeti BAL, mnogo je više nervoze i stresa bilo uzeti titulu koju smo osvojili 11. maja, pa smo 14. maja imali finale kupa i mi smo bukvalno dan posle finala kupa krenuli za Ruandu. Onako umorni, iscrljeni, ali hajde da kažemo i zadovoljni, spremni. Koliko god da je BAL bitan i dobar, titula ti omogućava da igraš taj BAL, tako da su te dve titule bile bukvalno egal po važnost", objasnio nam je Perišić.

Bilo je i ranije nekih prvenstava Afrike, ali ovoga puta NBA je uzeo stvari u svoje ruke i u saradnji sa FIBA napravio takmičenje na kome se jasno znalo kako se kvalifikuje za turnir i na kome su ekipe imale sve plaćene troškove i obezbeđene TV prenose u 256 zemalja sveta. Na kraju je kontinent od 1,2 milijardi ljudi dobio šampiona sa srpskim trenerom na čelu, ali nije to prošlo bez mnogo trzavica i problema.

"Došao sam početkom februara i morao sam da dovedem strance do početka turnira početkom marta. To je jako kratak period za naći strance i uklopiti tim, a u isto vreme su se igrali prozori za reprezentacije tako da su mi direktno u Senegal došla dva reprezentativca Tunisa i reprezentativac Libana Ater Mažok. Ta tri čoveka dolaze u Senegal i mi sa jednim, dva dana treninga igramo prvu utakmicu. A uz to imali smo samo tri stranca jer finansijski nismo toliko jaki, a ostali su imali po četiri. Na kraju smo imali i neke povrede, pretposlednju utakmicu smo igrali samo sa jednim strancem, a poslednju sa jednim i sa Majkom Diksonom koji je bio pod nekim injekcijama."

A u finalu posao nije bio lak. Na megdan ekipi Monastira izašao je državni projekat Angole, najkošarkaškije zemlje u Africi. Novac od angolske nafte sliva se u Petro, reprezentativci te države uglavnom nastupaju za ovaj klub i ekipa ima ozbiljan budžet. Ipak, ni oni ni veliki Zamalek nisu mogli ništa Tunišanima sa Srbinom na klupi!

"U Angoli je košarka sport broj jedan i mnogo se ulaže. Poslednjih 20 godina imaju vrhunske rezultate u košarci i mnogo vole taj sport. Oni su imali sedam, osam reprezentativaca, a nije bio mnogo lakši posao ni u polufinalu, jer smo se sreli sa Zamalekom sa četiri ozbiljna stranca i četiri reprezentativca Egipta. Oni su bili najveći favorit na papiru, tako da ta pobeda protiv Zamaleka nam je dala krila. Gubili smo obe utakmice, ali smo napravili neki pobednički mentalitet da ne odustajemo. I sa Petrom smo na poluvremenu bili na "minus sedam" na poluvremenu, sa Zamalekom na "minus pet" i mislim da se to uopšte nije osetilo. Jednostavno smo znali da ćemo negde da ih slomimom, da smo kadri da ih prelomimo", priseća se za MONDO Perišić.

Kada je titula prvaka Afrike stigla u grad od 100.000 stanovnika na obali mora, nastala je euforija. I to ne samo u Monastiru već i u celoj državi!

"Sve utakmice su bile prenošene na nacionalnoj televiziji i ceo Tunis je mogao to da prati. Kada smo uzeli finale, bilo je isto kao kad Srbija nešto veliko uradi. Slavilo se po kafićima, bilo je snimaka kako ljudi prate...", objasnio nam je Perišić.

Pogledajte kako se slavilo u Monastiru po dolasku na fudbalski stadion gde je ekipa došla odmah nakon sletanja: 

 Ekipa je slavila u Kigaliju gde je odigrano finale, onda se spakovala, ušla u avion i odletela za Tunis. A tamo ih je čekao spektakl!

"Imali smo fantastičan prijem na stadionu. Pun stadion je bio, baš su nas dočekali lepo. Sa te strane je neki praznik u gradu, koji iako je mali uspeo da se organizuje da ima drugu ekipu u fudbalu i prvaka u košarci", priča nam srpski trener.

Pogledajte još jednom snimke neverovatnog slavlja na stadionu Monastira:

DA NIJE BILO NJEGA – NE BI BILO NI MEGE!

Košarkaški počeci vežu ga za Olimp i Zvezdaru, a kada je vrlo brzo shvatio da nije dovoljno talentovan za profesionalnu karijeru nije imao nameru da odustane od košarke. I odmah je počeo da radi sa legendama poput Miška Čermaka i Bore Cenića.

"Ja sam trenirao košarku u Pobedi na Olimpu, a onda kada sam shvatio da nisam dovoljno dobar da budem košarkaš dobio mogućnost da počnem da radim školi košarke Zvezdara kao baš mlad trener. Tu školu su osnovali Miško Čermak i Miroslav Živanović, a posle je koordinator bio čuveni Bora Cenić. Škola je toliko dobro funkcionisala, imala je dobar trenerski kadar i imao si od koga da učiš. Bila je privilegija raditi tu. Uvek je bilo dobrih igrača, ja sam u ženskoj ekipi trenirao Mariju Erić, a u toj školi košarke su se formirali braća Nađfeji, Pera Božić...", priseća se on.

Prvi posao dobio je te ratne 1999. godine, kada je direktor firme za obradu papira Avala Ada želeo da napravi fabričku ekipu. Ipak, pukim slučajem je našao pravog čoveka i stvorio tim od koga će kasnije nastati Mega!

"Avala Adu sam uzeo 1999. godine vrlo mlad. Direktor te firme mi se javio i oni su hteli da naprave fabrički klub i da daju neke stipendije radnicima koji bi igrali. Ja sam im rekao da možemo da napravimo ozbiljan klub , koji može da napreduje, da ide gore... Tako smo mi 1999. godine sa predsednikom kluba Veljkom Grujićem napravili Avala Adu. Krenuli smo sa beton ligom koju smo osvojili, a onda smo ušli u Drugu srpsku, pa u Prvu srpsku... Tada je beton liga, beogradska liga bila peti rang i ona se igrala samo leti. Ako je osvojiš ideš u Drugu srpsku koja je četvrti rang, pa Prva srpska, Prva B i Prva liga..."

Od postanka Avala Ade pa do njenog preuzimanja od strane Miška Ražnatovića i preimenovanja ekipe u Mega Avala Ada je samo jednu sezonu igrala bez Perišića na svojoj klupi.

"Ja sam '99 bio u beton ligi, pa smo ušli u Drugu srpsku. Pa smo u Prvu srpsku ušli 99/00, onda smo u Prvoj srpskoj bili drugi, a ja sam otišao u Novu Pazovu. Osvojio sam sa njima Prvu srpsku, pa sam se vratio u Avala Adu, osvojio Prvu Srpsku i ušli smo u Prvu B ligu gde smo bili drugi. Tada sam otišao. U tom trenutku klub preuzima Miško, koji je još jednu sezonu igrao kao Avala Ada i onda je napravljena Mega."

"JE L' ZNAŠ ŠTO SU TE DOVELI? PA DA POGINEŠ!"

Dani u Avala Adi nažalost nisu zapisani na vikipedija stranici o Miodragu Perišiću, a ako odete tamo pisaće da je prvi klub koji je samostalno vodio rumunski Kluž. Tu je počelo putešestvije koje ga je odvelo i do vrha Afrike i to sasvim slučajno. 

"Ja sam došao 2004. godine, tada sam ostao bez posla i čekao sam tog leta da vidim šta može da se dogodi. Jedan moj bivši igrač iz Pazove je igrao dve godine u Rumuniji i kada su ga pitali da li poznaje nekog trenera koji nije mnogo skup i koji hoće da raste sa klubom, a da ima potencijal, on je rekao ja znam samo njega. Mene su oni iz Kluža kontaktirali, otišao sam tamo od novembra na sedam meseci i napravili smo kasnije dugoročniji ugovor", objašnjava nam Perišić.

Posle četiri godine u Klužu i jedne u Otopeniju, Rumuniju je zamenila Afrika. I to sve zbog nekih izneverenih dogovora i obećanja iz Srbije...

"Generalno taj poziv je strašno slučajno došao. Ja sam posle duže vremena hteo da se vratim u Srbiju i imao sam neke pregovore i usmeni dogovor da se vratim i onda je to sticajem raznih nesportskih okolnosti propalo. Iskreno sam se razočarao jer se nije odlučivalo o struci nego na nivou nekih drugih segmenata. Onda mi se posle nekoliko dana pojavio taj Zamalek sasvim slučajno, a pošto je već bio avgust, ja sam izgubio vreme čekajući ovo i rekao sam sebi hajde da probam ovo, da vidim kako je", objasnio nam je naš sagovornik i istakao da nije lako prilagoditi se. 

Manje je tu problem košarka, a mnogo više sam način života i ono što ide uz to.

"Tamo se suočavate sa jednom sasvim drugačijom kulturom života koja mi je na početku bila baš strana i nije baš lako prilagoditi se Egiptu. Neko ga voli, neko ga ne voli, Egipat je čudan, a ja sam bio tu negde između. Sa druge strane košarka je bila dobra jer ja kada sam otišao u Zamalek tek posle sam shvatio zašto sam dobio taj poziv, s obzirom da me niko ne poznaje dole", priča nam srpski stručnjak.

Da je znao celu priču. možda ne bi ni pristao da ode u Egipat, jer kako sam kaže doveden je "da pogine"!

"U tom trenutnu je iz Zamaleka koji je najbolji klub u Egiptu otišlo šest reprezentativaca i dva-tri najbolja igrača. A u Egiptu je pravilo da do 27. godine ne možeš da napuštaš matični klub. Tog leta su svi napunili 27 i oni su svi otišli jer se birao novi bord kluba, a stari nije mogao da reaguje. Svi ostali su uzeli te igrače jer su bili odlični i ja sam bukvalno došao na juniorsku ekipu koja mora da brani boje kluba koji je kao Crvena zvezde u Srbiji. A nemate mogućnost da reagujete, jer ne možete nikoga da dovedete. Sve što je ispod 27 godina ostaje u svom klubu, a sve što je iznad je napustilo Zamalek", priča nam svoje muke Perišić.
Kada je došao u Kairo, tek je shvatio đta ga čeka u razgovoru sa pomoćnim trenerom koji je bio brutalno iskren sa njim.

"Ja sam tek shvatio gde sam došao kada mi je pomoćni trener rekao :'Je l' znaš što su tebe doveli? Pa da pogineš!' Bukvalno niko od poznatih trenera koji su radili u regionu nije hteo ovo da uzme! Ja mu kažem :'Baš ti hvala, super informacija na početku...' A onda smo otišli na trening da vidimo ko će da igra, jer je u klubu ostalo samo četiri ili pet igrača koji su bili rezerve, a kroz treninge mladog tima smo morali da vidimo koga ćemo od ostalih da priključimo", prisetio se on.

Ipak, tu je nastalo prvo afričko čudo Miodraga Perišića. Čudo koje je prekinula revolucija, ali čudo koje mu i deceniju kasnije donosi kredibilitet na "crnom kontinentu".

"Mi te godine napravimo čudo, vrhunski rezultat! U prvoj ligi je 12 ekipa i oni su meni rekli da spasim taj veliki Zamalek da ostane u prvoj ligi i da razvijem mlade igrače. Svi su bili svesni situacije, a na kraju smo mi bili treći. Sledeće godine sa tim istim klincima bez ikakvog pojačanja mi smo vodili u prvenstvu i došlo je do one revolucije u januaru 2011. i prekinula se liga", seća se srpski trener.

Nakon revolucije postavljen je za selektora Egipta, a imao je sreću da baš u vreme najvećih sukoba uzme odmor i otputuje za Srbiju.

"Ja kada sam bio u Egiptu otišao sam na godišnji odmor sedam dana i tada je počela revolucija. To je trajalo jedno 15-ak dana i ja sam sve vreme bio u Beogradu, tako da nisam neko ko može da ti kaže tačno šta se izdešavalo. Mislim da se tu Mubarak sklonio sa funkcije da ne bi došlo do krvoprolića. A posle su imali taj ekonomski brodolom dve-tri godine, zato sam ja i otišao odatle."

ČUDESNI LIBAN, TELOHRANITELJI I HEZBOLAH!

A nakon Egipta došao je Liban. Ludi Liban, čudesni Liban, biser Bliskog istoka oko koga se uvek lome koplja velikih sila!

"Bejrut... Bejrut je čudesan grad! Ti uopšte ne kapiraš da se tu kao nešto dešava, a svi znaju da će možda da se desi, a neće da se desi... Grad živi punim plućima, mnogo me podseća na Beograd i naš mentalitet. Restorani su puni, kafane su pune, ljudi vole da žive, izlaze, neposredni su, vole da te ugoste, zemlja je na moru... Liban je super, lepo je živeti u njemu. U hrišćanskim delovima Libana se retko kad nešto i desi, jer posle tog građanskog rata i kada ima nekih sukoba oni su između šiita i sunita. Generalno u hrišćanskim delovima nema nikakvih problema već 15-20 godina. Ako nešto i bude, bude između Hezbolaha i sunita, ali i to je ponekad", objašnjava za MONDO Perišić.

Liban je zemlja kedrova, ratova, prirodne i urbane lepote, mnogih različitosti i – košarke! Fadil El Hatib, dugogodišnji kapiten nacionalnog tima ima status božanstva, a čak i najmanji učesnik košarkaškog cirkusa u Libanu je zvezda!

"Bilo je u Libanu mnogo ozbiljnih igrača... Od naših Ratko Varda, Branko Cvetković, Vladan Vukosavljević... A od Amera je bilo mnogo bivših NBA igrača jer Liban mnogo voli košarku, a tamo postoji mentalitet pokazivanja. Ako ste vi recimo gazda kluba hoćete da napravite šampiona i finalistu jer će o vama da se priča i bićete u medijima. Košarka je stvarno sport broj jedan, posle 15 dana kad dođeš kao pomoćnik u nekom klubu i dva puta si bio na televiziji tebi klinci po tržnom centru traže autograme. Nigde nisam video zemlju u kojoj se košarka toliko voli. Za razliku od recimo Katara gde sam bio trener reprezentacije, tamo te niko ni ne poznaje. Tamo ne znaju Ćavija, ja sedim sa njim u kafiću, on je sto do mene i niko ne zna ko je on. Šta ima mene da poznaju kad ne znaju ko je Ćavi", slikovito je objasnio razliku u mentalitetu Perišić.

U sezoni 2011/12 na kraju je sa Anibalom iz Zalea uspeo da dođe do titule u kupu, osvojio je jedan internacionalni turnir u Dubaiju, a u finalu prvenstva izgubio je od Al Rijadija. Ipak, to nije bilo obično finale...

"Igrali smo protiv tog Rijadija, a tu se umešalo i religiozno rivalstvo i bukvalno smo došli sa više od 20 telohranitelja koji su čuvali ekipu. Dva dana se čekalo da se odigra ta ključna utakmica. Bilo je 2:2, došli smo na utakmicu i nismo mogli da priđemo, jer je ispred Rijadijeve sale bilo 10.000 ljudi. Košarkaški savez je kaznio klub i odredio da u sali bude samo samo 500 ljudi jer su ranije pravili neke skandale. Onda su nas vratili u neki hotel, pa je trebalo da se igra utakmica na neutralnom terenu. Posle toga je ministar sporta koji je blizak Rijadiju rekao da mora da se igra kod Rijadija, a ministar vojske koji je dobar sa našim gazdom rekao da on ne može da garantuje bezbednost sa više od 500 ljudi u hali. Šou, sad se smeješ, ali to je bila neizvesnot, ideš sa telohraniteljima na utakmice..", seća se ludila libanskog finala naš sagovornik.

On je imao priliku da to finale igra protiv Rijadija, koji je institucija, jedan od dva najveća kluba, ali i jedan od dva kluba čiji navijači prave probleme.

"Dva najbolja kluba su Rijadi koji je sunitski klub i Sažes koji je hrišćanski klub i ima najveću navijačku bazu. Ti navijači i kreiraju probleme, svi ostali klubovi imaju mnogo manje navijača i to su pristojni ljudi koji vole košarku i tu nema nikakvih problema. Kada se sretnu ta dva kluba tu bude problema, sa tim što nema dovođenja gostujućih navijača. Ali opet uvek bude provokacija, incidenata..."

Na kraju kada se sve podvuče – tenzija se oseti, ali ulice Libana žive punim plućima!

"Svi kažu za Liban da je ovako i onako, da je stalno neka frka. Ja sam nekoliko godina bio tamo, jeste neka lagana tenzija, ali ako ne razmišljaš o tome jednostavno živiš najnormalnije. A živi se stvarno dobro, tamo se živi bolje nego kod nas. Kafane su pune, restorani su puni, ljudi mnogo vode računa o zdravlju, o ishrani... Druga stvar u Libanu živi 4-5 miliona ljudi, a u inostranstvu je oko 17-18 miliona Libanaca i oni mnogo polažu na obrazovanje. Zadnji dinar iz kuće će dati da mu se dete školuje, pa su mnogi u Americi, Africi, u Brazilu je dva miliona Libanaca i svi imaju dobre poslove, kao neki menažeri, direktori, inženjeri... Ne idu Libanci da rade jeftine poslove i te pare se unose u Liban."

A ZA DALJE – VIDEĆEMO!

Do sada je prošao Evropu i Afriku, osvojio je takmičenje koje se gledalo u 256 zemalja na svetu i zaslužio prijem kod predsednika Tunisa. Da li mu ti uspesi možda garantuju povratak u domovinu?

"Posle svih nekih rezultata koje godinama imam niko me nije zvao iz Srbije, a potpuno mi je svejedno da li radim u Rumuniji ili Egiptu. Gde god radiš moraš da postaviš sistem, pravila, da nađeš modus sa ljudima koje treniraš. Ne razlikuje se mnogo posao u Avala Adi i Egiptu, Libanu... Imam neki svoj sistem koji mi je uvek davao rezultata. Košarka je jedna, a u zvaisnosti od mentaliteta ljudi prilaziš im na jedan ili na drugi način. Što se tiče Srbije, ne vidim da će neko sada da me zove niti se nadam pozivu, niti mi više ni ne treba neki poziv jer mogu uvek da nađem neki posao u inostranstvu. Nažalost naravno, ja sam želeo da radim u Srbiji, ali sticajem okolnosti se ovako odigralo", sa žaljenjem nam priča Perišić na kraju intervjua za MONDO. 

Stručnjak koji je jedan klub u našoj zemlji digao na noge, a na temelju čega je iznikla Mega koja nam je kasnije dala Nikolu Jokića, Vasilija Micića, Radeta Zagorca, Nemanju Dangubića, Filipa Petruševa, Nemanju Krstića... Ne radi u Srbiji!

On dominira u Africi, osvaja titule, a sada je na "crnom kontinentu" osvojio i najveću moguću titulu, titulu šampiona kontinenta. Da li ćemo ga ponovo videti u Srbiji? Videćemo, a ono što je sigurno je da će za sada nastaviti da dominira afričkom košarkom!