BRATA MI UBILI, A ROĐAKA (13) NAMAMILI U SMRT! Potresna ispovest Čarlsa Dženkinsa - Javno me ponizili, ceo kraj je znao!

Svet vidi konačan rezultat, malo ko vidi kako je do njega došlo. Golovi, koševi, forhendi, bekhendi, sve to je pokazatelj napornog rada, a neki od profesionalnih sportista prošli su kroz veoma težak životni put da bi došli do uspeha. Jedan od njih je Čarls Dženkins (33), koji je gostujući u MONDO redakciji ispričao životnu ispovest iskreno i emotivno kao nikada do sada.

UBISTVO BRATA PROMENILO JE SVE

Kada je bio klinac od 11 godina, koji je veliki deo dana provodio na terenima u Bronksu, jednog dana sačekala ga je strašna vest, sa kojom godinama nije mogao da se izbori. Rekli su mu da mu je rođeni brat Karim ubijen. Imao je 22 godine i to je razlog zbog kog Čarls i dan danas nosi taj broj na dresu. U njemu je u Crvenoj zvezdi osvajao trofeje, odigrao neke nezaboravne utakmice i napravio i zavidnu evroligašku karijeru (Armani, Olimpijakos, Himki...). Nažalost, svemu tome prethodila je strašna tragedija.

"Bilo mi je mnogo teško, trebalo mi je oko godinu i po dana da mentalno budem u stanju da nastavim. Imao sam samo 11 godina kada se to dogodilo. Spremao sam se da nastavim školovanje. Moje ocene su tada bile užasne, nije mi bilo lako da se naviknem na to da on nije tu. Da biste razumeli naš odnos, pokušaću da vam približim. Bio je klasičan stariji brat, težak prema meni u smislu da me je često zvao, gledao je moje mečeve, kao što sam i ja gledao njegove mečeve kada je igrao američki fudbal. Zvao me je često, ispitivao kako je u školi, šta sam naučio, kad igram sledeći meč. Čuli smo se svakog dana, nismo živeli zajedno, imao je svoj stan. Često sam išao kod njega i ostajao ceo vikend. Onda je odjednom sve to nestalo i ničega nije bilo. Fizički sam bio prisutan, mentalno ne. Nije me bilo briga, ni do čega mi nije stalo - ni do škole, ni do treninga."

Koliko mu je sve to teško palo govori i to da je bio izbačen iz škole. Sve je za njega išlo loše, dok se jedna potpuno bezazlena situacija nije pretvorila u životnu lekciju. Od tog trenutka sve se promenilo.

"Izbačen sam iz jedne škole u tom periodu. Mnogo mi je pomogla jedna situacija u kojoj sam javno osramoćen. Da probam da pojasnim, kada ideš u privatnu školu u Njujorku i padneš dva predmeta, možeš da ideš u Letnju školu i da tako popraviš to. Ja sam pao sve predmete osim fizičkog i matematike. Otišao sam u Letnju školu da predam dokumenta sa majkom. Ispred nas je bio otac jednog mog prijatelja, pustio nas je da prođemo ispred njega, dali smo papire ženi koja je sedela za stolom. Pogledala me i izgovorila "Pao si previše predmeta, ne možemo da te primimo ovde". On je proširio to, ceo komšiluk je saznao, otac me je pozvao, čuo je i on. Taj osećaj sramote i svega me je razmrdao u potpunosti. Pomogla mi je i jedna profesorka koja mi je objasnila da razume koliko je teško kada neko blizak ode, ali da se život ne završava i da treba da nastavim da živim."

REKORD I KUĆA SLAVNIH

Poslušao je savete bliskih ljudi, uspeo da se trgne i da se posveti školi i košarci. Donelo mu je to veliki uspeh na "Hofstri". Nedavno je primljen u Kuću slavnih tog univerziteta, tamo drži rekord i kao najbolji strelac.

"Iskreno, nisam imao veliki izbor škola, izabrao sam Hofstru i napravio sam pravi izbor. Postao sam najbolji strelac u istoriji, nedavno sam primljen u Kuću slavnih. Pet godina sam proveo tamo, prvu godinu nisam igrao zbog povrede, učio sam sistem, privikavao sam se na sve, na odgovornost koju nosi to. Pronašao sam vreme da napredujem, treniram, da radim na sebi. Postavio sam sebi ciljeve. Sećam se posle svake sezone je moj otac dolazio da razgovaramo o svemu, pratio je te rekorde i brojke, računao je proseke, pričao mi koliko mi je potrebno da stignem određene rekorde i eto, na kraju sam uspeo. Rekord je držao momak koji je bio završna godina kada sam ja došao i pratio sam taj put, shvatio sam da mogu da budem još bolji od njega i uspeo sam."

Interesantno je da je Čarls mogao da se bavi i nekim drugim sportom. Košarka mu je bila primarni izbor, ali je trenirao i odbojku i rukomet. Doduše, bio je primoran da izabere nešto od toga tokom školovanja.

"Volim bejzbol dosta, probao sam ga u srednjoj školi i bio sam užasan, velika je razlika kada igraš na ulici i u timu. Slično je bilo sa američkim fudbalom, nije mi se dopalo. U školu u koju sam išao sport je bio povezan sa ocenama, da bi trenirao morao si da imaš dobre ocene. Problem je bio što se dešavalo da oni koji izaberu košarku rade vredno i drže ocene dok traje sezona, čim se završi, sve padne u vodu. Zato su insistirali da izaberemo još jedan sport, tako sam igrao i odbojku i rukomet. Žena koja je bila trener odbojkaškog tima mi je ponudila da se pridružim ekipi i da će mi dati da ostanem u sali i da šutiram na koš. Odmah sam prihvatio. Nismo bili toliko dobri u odbojci, ostvarili smo samo četiri pobede za sezonu, ali sam ja dobio ono što sam želeo."

KAD IM VIDIM STADION, POKAŽEM SREDNJI PRST!

U društvu svoje devojke Ališe, "Đenka" je pokušao da nam objasni koliko je bejzbol zapravo lep i uzbudljiv sport, iako ga Srbi ne razumeju i ne prate.

"Malo ko ovde razume bejzbol i ima takvo mišljenje o tom sportu, nešto slično kao ja o fudbalu. Svađao sam se sa Pefijem Markovićem jednom prilikom. Odveo me je na meč fudbalera Crvene zvezde i CSKA u Moskvi, nabavio nam je karte. Atmosfera je bila lepa, sve to stoji, ali mi nije bilo toliko zabavno. Znam da je teško da razumete, evo, jeste li vi nekad igrali bejzbol? Niste. E, upravo to je razlika. Da deca na ulicama igraju bejzbol kao mi što smo radili, onda bi znali. Doduše, umeli smo da razbijemo po neku šoferšajbnu na kolima. Bilo nam je baš zabavno, tako sam zavoleo taj sport", prepričava Čarls.

Dok priča o bejzbolu, vidi se sjaj u njegovim očima. Nastavio je u jednom dahu da priča o rivalstvu između klubova, nešto slično kao što vlada između Zvezde i Partizana.

"Moj otac navija za Njujork Jenkije, ja za Metse, imamo to porodično rivalstvo. Moja devojka živi prekoputa stadiona Jenkija, kada god tuda prolazim, pokazujem srednji prst ka njihovom stadionu. Ona je iz Sijetla, navija za Marinerse, pa kada oni igraju, u kući imamo prozivanje i peckanje, šale i slično. Fudbal ne razumem toliko, možda zato što ne poznajem sva pravila, pa mi je teže. Kada smo bili kod njenih, vodila me je na utakmicu Saundersa, bilo je oko 60.000 navijača na tribinama, dupli program, prvo su igrale fudbalerke, pa fudbaleri. Nije mi bilo dosadno, zanimljivo je, samo nisam toliko uživao", zaključuje Dženkins dok na svom telefonu pokazuje snimak sa utakmice na kom se vidi kako Ališa skače i navija, dok on ima nezaintesovan izraz lica.

Upoznali su Dženkinsa mnogi u Srbiji kao košarkaša Crvene zvezde, znali su ga u Evropi i kao igrača Armanija, Himkija, Olimpijakosa, Tenerifa i sada FMP Meridiana. Malo ko je znao drugu stranu priče i ono kroz šta je prošao da bi posto profesionalni košarkaš. A, u narednim danima imaćete priliku da pročitate i nastavak priče o dolasku u FMP, koji saigrač ga podseća na Markusa Vilijamsa, kako mu je Stef Kari pomogao da dođe do ugovora sa Golden Stejtom... Ostanite uz MONDO.