SABERITE SE I POGLEDAJTE OVU SLIKU JOŠ JEDNOM! Mondo kolumna: Nemcima kapa dole, a našima... SAMO ČESTITKE I ZAGRLJAJI!

I na kraju, opet – srebro. Ako nešto mrzim, to je kad neka naša reprezentacija osvoji bronzu ili srebro, pa pričamo o nekom zlatnom sjaju. Zlatno sjaji isključivo zlato. Ostalo nije zlato i ne zove se tako. Ali to ne znači da je ovo srebro neki manje vredan „metal“ za nas. Naprotiv.

I onda, naravno, opet Italija. Kako i dokle ta Italija, majku mu, imate li vi dušu ljudi. Pa je bilo drž-ne daj pred Dominikance, ali eto to pobedimo, i taman se izmirimo sa Amerikancima u četvrtfinalu, ali onda se pak desi Litvanija. Dobro, daj tu Litvaniju, šta da se radi...

Pa onda demonstriramo silu protiv Litvanije. Pa kako ćemo protiv Kanade, mnogo su jaki, pa „odradimo“ i tu Kanadu. I onda u finalu dobijemo Nemce – jake, čvrste Nemce, koji su u polufinalu, dakle u eliminacionom meču, preslišali Amerikance i to na koš više. Pa počnemo i taj meč, i u nekom, kojem, trećem minutu nam se povredi Dobrić. I uprkos svemu tome, i uprkos stvarno dobroj trećoj četvrtini „Pancera“ u kojoj su nam odsekli ključne igrače i malo nas „isfizikalisali“, mi zahvaljujući jednom nestvarnom Avramoviću dođemo u poziciju da se pobijemo za to zlato.

Ali za to, eto, ipak nije bilo snage. I dođemo do srebra. Sad se vratite na početak teksta i pročitajte šta se sve desilo usput, presaberite se, i onda recite sebi...pa nije ni ovo loše. Da, naravno da smo svi priželjkivali zlato – ja prvi. Ali naleteli smo na jakog, dostojnog protivnika koji je odigrao dobru utakmicu. Kapa dole njima, a našima zagrljaji i čestitke. Bravo momci, igrali ste koliko ste mogli i umeli. I sa time nemam nikakvih problema.

Na podijumu nam se pridružila Kanada. Oni su imali bronzu u šaci i tokom četrdeset minuta, ali se desio Majkl Bridžis koji je čudesnim šutom za tri izborio produžetak. U produžetku, opet, neočekivan obrt – kad smo otprilike svi mislili da će Amerikanci da se pregrupišu i završe posao, oni su potpuno stali, a to su na najbolji mogući način iskoristili Šaj Gildžus-Aleksander i fantastični Dilon Bruks, koji je proigrao posle „vaspitne“. Postaje stvarno simptomatično kako Bruks odigra dobro kad ćuti, ali njemu to izgleda i dalje nije najjasnije.

Amerikanci sad po svojim glasilima grme kako su „poslali treću ekipu“, ali ipak je ovo jedan šamar za njihovu košarku. Poimence, ovom timu nije falilo ništa, osim neke želje i motiva – umesto da se nadigravaju, oni su na Filipine došli obučeni za plažu. Tako su, na kraju, i prošli, a postavlja se i legitimno pitanje gde je bio Stiv Ker sve ovo vreme, i šta su radili njegovi pomoćnici, a nije da su slab štab skupili za ovo prvenstvo. Ne verujem da će se ovde praviti rokade, samo će za Pariz okupiti celu „artiljeriju“, pa će onda i zlatna medalja baciti ovo u zaborav. Barem što se njih tiče.

A ovo je kraj i za ovaj niz kolumni. Pa i za podkast do daljnjega, i tu ide jedna pauza. Sad idemo malo da odmorimo, dosta je košarke...bitno je da smo svima stavili do znanja da smo i dalje tu, da smo u priči, i da ova zemlja i dalje pravi dobre igrače. Verujte u njih, pa će biti i rezultata.

Možda već u Parizu, ko zna.