BOMBE PADAJU, SIRENE SE ČUJU, A U PIONIRU SE IGRA KOŠARKA! Intervju - Slađan Stojković: Srbi su čudan narod!

Postoje trenuci u životu kada pamtite tačno gde ste bili, šta ste radili, sve do najsitnijeg detalja ostane urezano u sećanje i tu ostaje zauvek. Tako, bez obzira na godine, mnogi pamte 1999. godinu i momenat kada su prvi put čuli sirene za vazdušnu opasnost i početak NATO bombardovanja 24. marta. Agonija je trajala sve do 10. juna. Malo je prostora tada bilo da se razmišlja i radi bilo šta drugo.

"KAO DA SE NAPOLJU NIŠTA NE DEŠAVA"

Kako je moguće da je bilo toliko ljudi u hali, da je to izgledalo kao jedan sasvim običan dan? Detalje svega toga otkriva Slađan. "Ti mečevi igrali su se oko mesec dana od početka bombardovanja. Navikli smo se, Srbi su čudan narod, lako se prilagođavaju. Dvorana je bila puna, navijalo se, gledalo, kao da se napolju ništa ne dešava. Kažu da su se čule sirene za vazdušnu opasnost, ali niko to unutra nije čuo. Nije bilo nikakvih prekida, pražnjenja sale, niti bilo kakvog straha."

Ljudi u dvorani imali su i koreografiju, nosili su i majice i transparente sa "targetom", odnosno metom koja je predstavljala simbol otpora i pokazatelj hrabrosti. "Bila je neka vrsta koreografije, svi su imali taj 'target' na sebi, 'Pionir' je bio pun. Išlo se sa tim obeležjima i na mostove, na Brankov most, Gazelu... Što se finala tiče, bio je dnevni termin, počelo je u 14 časova. Logičnije je bilo da se igra po danu, bombardovanja su uglavnom bila noću, tako da je procenjeno da je bolje da se igra po danu. I poslednje kolo lige se igralo po danu."

"NISMO VEROVALI DA MOGU DA NAS BOMBARDUJU"

Bombardovanje je počelo 24. marta 1999. godine i sam Stojković otkriva da je svima to delovalo nemoguće. "Iskreno, bili smo iznenađeni. Nismo verovali da tako nešto može da se desi, a onda se dogodilo. Tada smo svi sportisti imali pet-sedam dana slobodno, čekala se odluka državnog vrha. Onda smo se vratili treninzima, trenirali smo samo preko dana i to je bilo to. Onda je odlučeno da se odigra poslednje kolo prvenstva i Kup. Kada se vratiš na treninge, onda samo o košarci razmišljaš. Čule su se sirene i tokom tih treninga, pa smo nastavljali sa radom. Desetak dana posle tog kola se igrao Kup."

Termin za sport obično je u večernjim terminima, ali je zbog bombardovanja i svega što se tada dešavalo uveče bilo "zakazano" viđanje na mostovima. Vid protesta i iskazivanje hrabrosti, svi su nosili mete na sebi. "Išli su i sportisti, sretali smo se tamo skoro svako veče. Nije bilo straha da će da gađaju mostove, mnogo ljudi je to bilo, niko nije razmišljao da bi to mogli da urade. Verovatno su i oni to znali i videli. Imali su najsavremeniju tehniku za praćenje. Nisu mogli da dozvole sebi toliku kolateralnu štetu, mnogo ljudi bi poginulo, tako da nije bilo straha od toga."

ŽAL ZBOG NEIGRANJA I POZIV OD RODITELJA

Sport u tom periodu jeste bio u drugom planu, vodila se borba za goli život i preživljavanje, ali Slađan ne zaboravlja taj Kup. Veruje da bi sa Radničkim možda i došao do finala i borbe za trofej, da je mogao da igra. "Svakako da postoji žal. Poslednje kolo pre toga smo igrali u Železniku i dobili smo FMP. Odigrao sam taj meč fantastično, dao preko 30 poeni, 7-8 trojki u drugom poluvremenu. Bili smo četvrti i obezbedili Evropu i Saporta kup koji smo igrali u Pečuju. Zato mi je bilo žao. FMP mi je odgovarao kao ekipa i po stilu igre, taktici, lagani su bi bili za igru. Sigurno bi rezultat bio drugačiji da sam bio na terenu."

Pehar je podigao Partizan sa Harisom Brkićem, Dejanom Tomaševićem, Draganom Lukovskim, Zoranom Stevanovićem, Miroslavom Radoševićem... "Ne mogu da kažem da bismo osvojili titulu da smo mi bili u finalu, Partizan je imao jak tim. Međutim, lopta je okrugla, igrala se jedna utakmica, bilo bi bar 50-50, imali bismo šansu, ali džaba kad nismo prošli."

Pre tih mečeva u Kupu u njegovom rodnom gradu Aleksincu pala je bomba i to baš u njegovu ulicu. Bilo je to 5. aprila 1999. godine. "Pogođena je ulica Dušana Trivunca, to je centar grada, jedna od tri glavne ulice. Moji roditelji su na sreću i dan-danas živi i stanuju na početku ulice, bomba je pala usred centra. Oni su dobro prošli, pola kuća je srušeno, poginulo je 16-17 ljudi, mnogo je bilo ranjenih. Radile su tada telefonske veze, bilo je dostupno, roditelji su mi se odmah javili i rekli su mi da su dobro."

RADNIČKI, EVROLIGA I ABA LIGA

Stojković je i sada u svom klubu, Radničkom sa Krsta i tamo radi kao sportski direktor. Za kraj razgovora pričali smo o aktuelnim temama i dešavanjima. "Vratio sam se u maju u klub, igrali smo drugu ligu, imamo pet kola do kraja, prvi smo na tabeli. Već smo i zvanično ušli u ligu, fali nam još jedna pobeda da budemo prvi. Uspešna takmičarska sezona, lepo smo selektirali tim. Gledamo i pravimo tim za sledeću sezonu. Polako se regrupišemo i razmišljamo o narednoj. Ova je privedena kraju. Veliki uspeh povratak u elitni rang. I po tradiciji, imenu i svemu. Moramo da napravimo ozbiljnij tim, krenuli smo nešto da radimo po tom pitanju, da gledamo neke igrače. Znamo da je liga jača i da treba da dovedemo dobre igrače ako mislimo da u prvoj sezoni nemamo probleme", objašnjava Slađan.

Gleda i Evroligu. "Partizan ispratim, Zvezdu ne baš toliko. Navijamo, ima šanse za plej-in turnir. Dokle god se igra, šansa postoji. Zaslužuju oba srpska kluba da dobiju A licencu Evrolige, dokazali su to, ako ništa drugo makar zbog ovog ambijenta."

Poslednje pitanje bilo je u vezi ulaska Dubaija u ABA ligu. "Ne znam šta bih rekao koliko je to dobro i da li je. Verovatno je dobro iz finansijskog aspekta za ligu i klubove, dobiće novac. Videćemo šta će doneti naredna sezona i koliko će to biti dobro za sve. Produžava se kalendar takmičenja, to su četiri kola, mesec dana duže. Biće interesantno manjim klubovima. Partizan, Zvezda, klubovi u Evropi, njima to neće verovatno odgovarati. Verovatno je zbog toga Partizan digao glas. Oni najbolje znaju finansije, ali hajde a budemo dobri domaćini i da im poželimo dobrodošlicu", zaključio je Stojković.

(MONDO - N.S.)

BONUS VIDEO: