"Priča za medalju" Žarka Paspalja: Zlatno doba Juge, pogrešni patriotizam i "lepo je učestvovati, ali u kafani"

Legendarni Žarko Paspalj u drugoj epizodi MONDO podkasta "Priča za medalju" Andriji Geriću otkriva sve o zlatnom dobu jugoslovenske košarke, problemima sa kojima se sport suočava danas, i zašto želi da ode sa Vračara na selo. Pogledajte podkast, a u nastavku teksta pročitajte celu "Priču za medalju" sa sjajnim Paspaljem!

"Pre 20 godina, ali za to postoji ozbiljan razlog. Pokušao sam, nije da nisam, ali zdravlje... Teško je prihvatiti da ti se nešto dešava, ti si, kao i ja, među poslednjim generacijama sportista koje se nisu pitale ništa. Trener kaže - uradi, i ti uradiš. U godinu dana, nemaš slobodnog prostora, između tima i reprezentacije, prihvatanja da ti nešto fali nije bilo. I sa zdravljem je bilo isto, neprihvatanje da ti se dešava nešto ozbiljno. 'Ajmo, sad ću opet na sport, i svaki put, burazeru, glavom o zid. I kada sam video da neće funkcionisati, rešio sam da ne diram više loptu. Svako uzimanje lopte meni životno prija, vraća sećanja, daje osećaj uzbuđenja, ali ne..."

Nakon problema sa srcem, radiš li nešto drugo fizički?

"Slabo, evo mogu da se pohvalim da sam došao do tvog studija peške, to je jedno 17 minuta pristojnog hoda."

Kao strastveni pušač, pokušavao si svašta da bi ostavio cigarete.

"Ma sve živo, terapija, beli magovi, crni magovi... Šalim se, vidi, na kraju krajeva, želja, želja, želja. Ako nema preterane želje da se to ostavi, sa disbalansom u razmišljanju šta bi trebalo, onda nema dovoljno hrabrosti. Istina je ono što sam čuo, jednom pušač, uvek pušač. Ali uvek sebi postaviš pitanje, kada prođu godine, šta bi bilo da nisi pušio?"

Imao sam ja kolegu koji je pušio lulu, trener mu kaže da mora da prestane, da to nikako ne ide uz sport.

"Mi smo bili fini, nikada nismo pušili pred trenerom, to bi bilo podrivanje autoriteta. Od reprezentacije, pušilo je nas šest-sedam, i Duda Ivković nas ostavi posle ručka, tačno vidiš gde ide ovih šest-sedam, a gde ostali."

"Otac mi je rekao - nemaš gde da se vratiš, sine"

Krenimo od početka, stasao si u Podgorici, i onda si vrlo mlad došao u Partizan. Postoji neka priča da su te krili od Cibone, da te ne vide njihovi skauti?

"Moram da ti priznam da to jesam čuo, ali mi je nelogično, Partizan i Cibona su uvek imali dobre odnose i saradnju. Ta priča mi je, onako, dosta labava."

"Partizan se pojavio kao posledica razočaranja, ja sam stvarno hteo da ostanem u Titogradu. Ali želja se nije poklapala sa ciljevima, ili kapacitetima tima. Pitanje je sreće, a valjda je tako suđeno."

Važno je da sportista pronađe svoj nivo, ti ideš kroz karijeru i tražiš ga. Ako igraš ispod svog nivoa, dosadno ti je, a ako je tim na višem, daleko od tebe, onda se strašno mučiš. Nivo tima verovatno treba da bude malo viši od tebe, da bi te stimulisao?

"Verovatno, ali nisam siguran da smo se mi tu nešto puno pitali, nije tu bilo razmišljanja šta je za mene najbolje, bilo je neko drugo vreme. Nisam se video u Beogradu, niti mislio da odem iz Podgorice, ali jednostavno je došlo vreme. Mislim da bi u Ciboni bilo isto."

U Partizanu zatičeš odlične igrače...

"Tri stare generacije, i dolaze novi, Vlade Divac, Miroslav Pecarski, Ivo Nakić, Sale Đorđević koji je bio Zvezdino, pa Partizanovo dete. Ti dolaziš u tim koji može da ti ponudi da ideš dalje, adekvatno putu jugoslovenske košarke. U to vreme, sa 17, 18, 19, 20 godina ako nisi u reprezentaciji, to je kraj. Znači da si kategorija onih koji će biti super igrači, ali neće dostići reprezentaciju."

Koliko vremena provodiš u Partizanu, pre odlaska u NBA?

"Tri godine, i tu je bilo svega i svačega. Interesantnih duela protiv mnogo dobrih timova, ti budeš prvi a imaš pet poraza. Ljudima je teško da prihvate da je liga bila dobra, bez stranaca, uz pravila koja su omogućavala da nemaš strance. Sistem je postojao 30 godina i jednostavno je pravio igrače."

I davao rezultate.

"Iz svake generacije košarkaša izlazio je jedan ili dvojica koji su blizu reprezentacije, to su velike stvari. Fini su bili dueli, odeš u Skoplje, Šibenik, ne možeš da dobiješ ili dobiješ sa ozbiljnom težinom."

Kako tvoja porodica i ti prihvatate odlazak iz tadašnjeg Titograda u Beograd?

"Pokojni otac me je stalno gledao kako idem negde sa nekom torbom, ali je imao običaj da kaže - u pet generacija Paspalja, kada nekoga lopta pogodi u koleno, taj je slomio nogu."

"Iz njegovog ugla, nije bilo prihvatljivo da sport može da ti napravi život. U kafani mu kažu, dobar ti je mali, on kaže, jeste, dobar, dobar. Ma ne dobar 'ovako', nego za košarku? Nije on bio zainteresovan, mom ocu sport nije bio zanimanje".

Kada su tvoji prihvatili da si ti košarkaš?

"Verovatno kad sam ušao u reprezentaciju, bilo mu je fino, bio je ponosan na sina. Kod mene su došli prvi put u Grčku i gledali utakmicu, i otac i majka, i to je bilo super. Sviđalo se ćaletu, odjednom kaže nije ovo loše, gomila ljudi!"

A kako si ti prihvatio život daleko od njih?

"Ima tu jak faktor nostalgije, preuveličavaš u glavi neke pristojne stvari koje ti nedostaju. Distanca odlučuje. Jednom sam zvao kući, pitam majku je li dobro, da li je ćale tu? On me je osetio, i rekao - sine, vidim da ti se dolazi, nemaš gde da se vratiš. Kasnije tek shvatiš uslugu koju ti je učinio, nije te doveo u dilemu da ili ne, odmah je bilo ne i idemo dalje."

"Super je bilo u NBA, samo nisam igrao"

Iz Beograda odlaziš u Ameriku, u NBA. Kako je tamo bilo?

"Meni je sve bilo super, osim jedne stvari - nisam igrao. Ostalo je bilo fenomenalno."

Ali radio si sve kako bi igrao?

"Suština je u sali, ja sam često trenirao u želji da se što pre prilagodim, a sa jezikom mi je bila katastrofa prva tri meseca. Ali nisam razumeo zašto ne igram. Oni imaju prioritete."

Da opravdaju svoju investiciju?

"Ima više veze sa vizijom tima, ne toliko sa novcem. Pravdaju očekivanja drafta. Kupiš igrača visoko na draftu, nema pitanja hoće li igrati ili ne, on mora da igra. I držaće ga dve-tri godine, ako ni tad ne može, 'ajde pa, pa. Treba ti snage, volje, želje ali i razuma da ti neko objasni zašto ne igraš."

"Ja sam bio najbolja trojka u Evropi, ne neko nepoznat. Igraš deset minuta, da se osetiš delom tima, a ne kao gledalac koji je u sali i ima jako dobro mesto, peškir na glavi da ga ne ubije erkondišn. I teško je prihvatiti da se nije desilo, ali su se desile mnoge druge pristojne, i mnogo važnije stvari."

Greg Popovič je tada bio pomoćni trener, i zalomilo se da si živeo kod njega?

"Istina, mesec dana, bio sam deo familije. On je jedini koji me je razumeo u San Antoniju. A ne znam kako!"

Priča li srpski?

"Ne, on je bio u službi u Rusiji i razume nešto malo ruskog. Nije imao nekih dodirnih tačaka sa Jugoslavijom, njemu su još dede otišle u Ameriku. Ali je imao viziju i evropski duh, i talenat da razume nešto što ja kažem."

Bez obzira na to što nisi igrao, u Partizan dolaziš bolji nego što si bio.

"Ogromna je bila razlika, osećao sam se fizički dominantnim. Ali u pravu si da je bilo neko drugo vreme, košarka se promenila. Sada momci od 23-24 ne mogu da izdrže način igre, fizički. Nemaš više staru priču da momci od 17 godina igraju košarku na tom nivou".

Dobro, pojavi se recimo Luka Dončić, pokida, i ode u NBA.

"Jeste, ali on je sa 14 otišao u Real, sa 16 ušao u prvi tim, i to dovoljno dobar da ispoštuje njegove greške ili gluposti. Pojavio se i mali Nikola Topić. Ja mislim da ovde više ne postoji želja da se neko ozbiljno bavi igračima i da ih napravi igračima. Slab je rad, slab je iako imamo gomilu trenera. I ako se ne proizvode igrači, ili ih nema, ili se slabo radi sa njima, ili je neki treći uzrok."

"Učestvovati je lepo, ali u kafani"

Da ti imaš neki magični štapić, šta bi uradio drugačije da bi se naša košarka promenila?

"Vidi, ono što je zapušteno treba prvo da se vrati na nulu, generalno celi region i cela Evropa ima problema istih, tako da, nešto se dešava, možda su se generacije promenile, možda im sport više nije interesantan, ne mogu da procenim, ali da bih postavio drugi sistem rada, koji bi možda pomogao da se nešto još iščeprka od tih momaka, verovatno bih, jer ovde nešto ne ide kako treba. Mi pričamo za našu kuću a kuća ima okolo koliko hoćeš, i svi imaju isti problem."

"Nema magične formule, ali vidi, malopre smo pričali o Partizanu i Zvezdi. Ne može Partizan da isforsira klinca od 15 godina, jer onih 20 hiljada ljudi nije došlo da gleda momka, lepo je to, ali ne kada gube 30 razlike. Onda je nekako prijemčivije imati osam ili devet stranaca da bi Partizan dobio. Jer, između učestvovati i pobeđivati, učestvovati jeste lepo, ali u kafani."

Publika voli pobednike, to je definitivno.

"I od koga onda pravimo heroja? Kevin Panter, odmah pasoš da mu se da. Traže se vođe i lideri."

"Otkinuli su nam glavu kad smo se tek zagrevali"

U tvojoj generaciji jugoslovenske košarke, vi ste bili babaroge, bili ste fantastični. I velika je šteta što se desilo ono što se desilo kod nas, i sve to rasturilo.

"Da ti kažem nešto - nama su otkinuli glavu u trenutku kada smo se tek zagrevali. Tri prvenstva, '89. Zagreb, '90. Argentina Svetsko prvenstvo, sledeće opet Rim, Evropsko prvenstvo, to su tri prvenstva koja smo mi dobili sve sa 20, i više, razlike."

"U tom momentu, ja imam 25 godina, možda je Dražen Petrović stariji, Stojko Vranković jednu godinu, ali Kukoč, Rađa, Divac, svi su tu kao ja i mlađi. Momci od 25, koji su se tek razgibali. I sad sve u kontekstu vremena u kom si bio, da ne pričamo o negativnim stvarima, šta bi bilo kad bi bilo...Ti pucaš samo na jednu stvar, kako bi mogao da dobiješ Amerikance. I sad pričaš, i u Barseloni, i kasnije, na kraju krajeva i na tom Svetskom prvenstvu koje je trebalo da se igra kod nas, zato ta Arena dan-danas postoji zbog toga, dovoljno jako da bi se srpski i jugoslovenski ego digao na nivo."

U svemu tome, porodica te prati.

"Tako je, svi sa mnom, burazeru."

Idete u Ameriku, pa se vraćate za Beograd, pa Grčka...

"Košarka je bila primarna, zato ideš bilo gde. Sa ove tačke gledišta, najbolja stvar koja nam se desila je što smo dobili dete sa 21 godinom. Ne zna se u tom trenutku ko je veće dete, žena ili ja! Stalno pričaju kako sportistima 'nabacuju' žene da bi se smirili, ja ne znam kako možeš sa 21 da se smiriš, sa ženom ili bez nje."

"Ti si, da izvineš, mali tada, brate. Praviš s*anja i greške i gluposti. Tek negde sa 30 shvatiš da imaš dete od deset godina, i zreliji si da kapiraš da postoji nešto jako lepo, važnije i više od košarke i svega drugog. Ali dok je karijera, sport vuče celu familiju. Nisam mogao da budem 100% u odrastanju dece, ali pokušali smo da nadoknadimo."

Igrao sam u Grčkoj, doduše posle tebe, i čuo onu priču da je u kafiću bio Paspaljev sto. Dođeš, kažeš "ja sam njegov", sedneš, jedeš, piješ...

"Bilo je svega, Grčka nas je prihvatila, oni nisu mogli da urade ništa za nas ali su nam davali podršku i podstrek. I, kao i Turci, mnogo vole sport. Gledaju te na osnovu rezultata. Ja sam naučio jezik, provodio vreme sa njima i postao - njihov. Ne igram 25 godina, a odem dole i pitaju me, gde si ti juče na kafi..."

"Nikad nisam imao problem sa navijačima"

Igrao si za Olimpijakos, a onda promenio i prešao u rivalski Panatanaikos. Meni je bila percepcija da na Glifadi tačno imaš kafiće jednog kluba, i drugog. Pogledaš novine na stolovima, ako su crvene, tu je Olimpijakos. Kako si promenio klub?

"Živa istina, više me nisu hteli. Da li je povod bio Fajnal for u Tel Avivu, gde smo izgubili od dosta slabijeg tima. Ako je to, bezveze je, mislim da je mnogo veća hrabrost vratiti se nazad i skupiti se. Ali nisu hteli da mi produže ugovor."

"Ima raznih priča o tome i čuo sam ih milion. Već krajem maja bi ti kao igrač trebalo da imaš sledeće korake spremne, a ja potpisujem za Panatanaikos u avgustu. Da li su napravili glupost, svakako jesu, ali život ide dalje."

Jesi li imao probleme zbog prelaska u rivalski klub?

"Ne, nikad, i meni je to fascinantno. Nastavio sam da idem u isti restoran, kafić, sedim sa navijačima, nikad nikakav problem. Pitaju što si promašio, što si otišao - je*iga. Prepoznaju ljudi iskrenost, i kada je osete, sve drugo pada u vodu."

"Tim je, nekako, na drugom mestu. U sportu sve kreće od jedinke. Tvoj je zadatak da ne daš jednom od one druge petorice da bude bolji od tebe. Dobiješ zadatak i izvršavaš ga. Imaš i svoje igrače koje treba da razumeš i poštuješ. Svi imate isti zadatak, i ako isto razmišljate, već su to uslovi da imaš dobar, jako dobar ili najbolji tim".

Pomažeš svom saigraču, ako ima problem...

"To je već tvoj domen psihologije, to kod nas nije bilo zastupljeno."

"Nervira me pokazivanje patriotizma"

Nije bilo mentalne pripreme?

"Ništa, ništa nismo radili, zamisli neko dovede čoveka da radi sa tobom, psihologa. I ja treba da potrošim još sat da pričam sa nekim. Hajde, bre, idem da pijem kafu, brate mili... Pomagali smo sami sebi, požališ se svojima ako nešto smeta, ali ne ideš mimo hotela da se žališ."

"Emocije su u redu, mene strašno nervira pokazivanje patriotizma. Samim time što igraš za reprezentaciju, ti si patriota. Patriotizam valjda nosiš u sebi, to ne treba da se pokazuje. Ne moram ja da se lupam u grudi po četiri puta, da bih pokazivao da sam super."

Delim tvoje mišljenje, ali živimo u zemlji gde je valjda deo melosa da to tako mora.

"Nije to samo kod nas, sad je popularno svuda u regionu. Smatram da si kao deo reprezentacije 'potpisao' da ćeš funkcionisati u skladu sa tim. Nekome to ide lakše, nekom teže, mojoj generaciji je bilo lakše. Valjda zbog vaspitanja, ali i trenera koji je tu bio velika stavka".

"Pokojni Duda Ivković je imao strašan osećaj, to je možda i najbolja karakteristika njegove trenerske karijere. On je predosećao dobre ili loše stvari, i na osnovu osećaja reagovao. Mi smo toliko bili zajedno, deset finih momaka, malo treniraš, malo se šališ sa Dudom, nije bilo kompleksno. Ne dovodiš sebe u situaciju da možda proizvedeš nešto mimo onoga što je on zamislio."

Vas su voleli i zbog harizme, bili ste velike face. Kako idemo dalje, tako velikih faca ima sve manje, ne samo u košarci, već u svim sportovima.

"Ne može samo da se igra, ne vole te ljudi sigurno samo zbog mišića. Mora nešto da se kaže, da proizvedeš nešto što će ljudi da čuju, to je tvoj zadatak kada završiš karijeru."

Kako je kod tebe izgledala ta tranzicija, po završetku karijere? Od košarkaša, do običnog čoveka?

"Mogao sam lagano još dve-tri godine da igram, da sam imao tebe kao psihologa, da mi odškrineš vrata ili prozor da se zamislim, možda bih shvatio da to nije loša ideja. Ovako, nisam se ničim bavio. Nije me vuklo ni da budem trener, ni da radim sa decom, držim neke kampove. Plaćao sam račune. Onda me je 'opalilo' srce i kreće borba sa drugim stvarima."

"Svašta sam radio, manje ili više glupo"

Vraćaš se u Beograd, i šta se onda dešava?

"Po prirodi sam megaloman, imao sam neku ideju da otvorim akva park u Beogradu, ali sam tada shvatio da nisam baš za biznis. Vratio sam se u prazan prostor, u neki vakuum, a tražio sam nešto što će mi dati adrenalin kao sport."

Postoji priča da si tada, u tom vakuumu koji ti je smetao, ofarbao sve kapije u ulici da budu iste boje. Kažu, nerviralo te je što su šarene...

"Svašta sam ja radio, manje ili više glupo, zavisi od perioda. Želja i volja su postojale, da li sam ofarbao baš sve, nisam siguran."

Kažu da skupljaš stara kola?

"A nije, ne skupljam ih, daleko od toga. Podsetnik su mi na neka stara vremena, nije nostalgija za kućom, nego baš za vremenima. Inače retko ulazim na Internet, kada uđem malo u čašu, pustim sebi kako je to nekad bilo. Gledaš neku utakmicu, postavljaš sebi pitanja. Kola su mi tu 30 godina, neka ih, neka stoje. Razumeš, to je dobro. Volim i muziku, ali ne idem na koncerte, bučno je."

Kad smo kod muzike, svi znaju da si spasao neke ploče od bacanja, šta se tu dogodilo?

"Pozvao me prijatelj, radio-amater, i pitao hoću li neke ploče, iz nekog magacina, gomila ploča, VHS i Beta materijala. Sve smo nagurali u pikap, hvala Bogu nije padala kiša, jer bi sve to bilo mokro i gotovo. Ja imam dosta svoje muzike, pa sam uzeo možda deset, 20 ploča šlagera, Pula, Beograd, Split, ne bi ih se Bog otac setio. Ovaj drug uzeo neke strane. Sve ostalo smo stavili u isti pikap, kontaktirali su me iz Narodne biblioteke, rekli da imaju neki depo. Poenta priče je, nemojte bacati, gre'ota je da tako nešto završi u reciklaži. A može čovek na fin način da se time usreći."

"Uspeh je srećna porodica, ali za ovim žalim"

Ima li nešto za čime žališ, u životu ili karijeri?

"A vrlo je prosto, oko tih cigara, strašno bih voleo da nisam bio učesnik u tom zlodelu. Ja sam imao dobro telo i sklop, dobro sam podnosio napore, uvek me je kopkalo, kako bi bilo da nije bilo tih cigara?"

"Žalim i što su mi roditelji umrli mladi, što mi je brat umro mlad. Za ostale stvari, čini mi se da nemaju tu težinu."

A šta je za tebe uspeh?

"Pitaš me u 58 godina, valjda je dovoljno adekvatno da tražim dobar odgovor... Srećna porodica, da je sve kako treba. Dobra šala, srećni ljudi. Dug je dan, nešto moraš da radiš da ga ispuniš. Naš ceo život je gore-dole, što je bolje nego ravna linija, ali kako prolaze godine, vreme je da se ta linija malo zaobli."

"U jednom momentu, malo ću van grada da se iselim. Ne sviđa mi se, gubimo vreme u Beogradu, barem sat vremena života samo u saobraćaju, zašto? Uopšte to ne razumem, i nikad nisam. Osmislićemo kako da izgleda život na seoski način. Sa Vračara na selo! Svi hoće sa sela na Vračar, a mi hoćemo obrnuto", rekao je Paspalj.

Veliki rezultati i druženja obično prave prijateljstva za ceo život, da li se organizujete da se vidite?

"Niko ne živi ovde, osim mene, Sale je u Italiji, Divac je jako malo ovde, Savić je u svom biznisu... Strašno mi je milo kada vidim ljude koje ne gledam često. Ima dobra fora, vidim od komšija, skupe se svake subote u Kaleniću. Super mi je kad to vidim. Proveo si sa ljudima neko vreme koje je ostalo zapamćeno za života, a sa nekima od njih još i bolje od toga."

Šta bi, sa ogromnim iskustvom, poručio mladim sportistima kako bi im pomogao da uspeju?

"Sa punim srcem bih poručio, volite to što radite. Same ideje ni u čemu nisu dobar put da postaneš veliki. Ako ne voliš sve to, ako ti je napor veći od ljubavi prema sportu, neće da valja. Sve ostalo, novac, odnosi, doći će ako budeš zaslužio. Sve ide jedno sa drugim, ali lopta mora da se voli," zaključio je Paspalj.

(MONDO/B.Z.J.)