Još od devedesetih godina, tetovaže su postale uobičajena pojava u najjačoj košarkaškoj ligi. Poput izgubljene lopte, skoka ili tajm–auta.

O slikama na telima košarkaša čak je 2003. napisana i knjiga "U reketu (doslovan prevod – "u boji"): tetovaže u NBA ligi i priče koje stoje iza njih". Objavljena publikacija dokazuje pomenutu tvrdnju – 70 odsto košarkaša u NBA ima bar jednu tetovažu.

Dokaz te teze je ekipa Majamija. 15 igrača Hita oslikalo je svoje telo. U procentima – 73 odsto.

Ne i Dvejn Vejd.

Plejmejker i jedan od stubova ekipe ispunjene zvezdama odrastao je u porodici pod "čvrstom rukom" roditelja, koji nisu dozvoljavali ni minđuše ni tetovaže.

Ipak, kada ih je sa 19 godina napustio i otišao na koledž odlučio je da dokaže da je odrastao i probušio uvo. Odmah posle toga uputio se ka majstoru za tetovaže, ali čim je ušao u salon...

"Stavio sam minđušu i rekao sebi: 'tetovaža je sledeća'. Otišao sam do salona, ušao unutra i odmah izašao. Shvatio sam istog momenta da to radim samo kako bih sebi dokazao da sam odrastao. To nisam bio ja. Samo sam izašao i više se nikad nisam vratio", opisao je scenu Vejd.

Zanimljiv je slučaj njegovog saigrača, Šejna Batijea, koji "lepi" samo lažne tetovaže.

"Uradim s vremena na vreme neku lažnu, samo da vidim kako ostali reaguju. Nikad nisam imao potrebu da uradim pravu. Volim jeftine. Ružu, na primer. Malo se zabavim... To je super fora da se šalim sa svojom 'čistoćom'", kaže on.

Pored njih dvojice, u svlačionici Majamija tetovaže nemaju ni centar Džoel Antoni, ni ruki Noris Kol.

I njima su, poput Vejda, roditelji branili da oslikavaju svoja tela, pa se Antoni jasno seća da njegova majka "to definitivno nije želela u svojoj kući".

Incidentna situacija, kada su sva trojica trojica na terenu, simpatična je oku. Retku sliku primete i saigrači.

"Izgledaju dobro i zdravo. Voleo bih da mogu to da kažem i za sebe", smatra njihov saigrač Kris Boš, koji ima tetovažu preko celih leđa.

Istom mišlju vode se i Džamal Magloar, igrač Toronta i bek Klivlenda Ramond Sešns.

Posebno je interesantan slučaj centra Reptorsa. Na svom je bicepsu napisao "Mister Magloar", pa obrisao. Kaže, zbog deteta.

"Imam sina i želim da mu budem primer", rekao je dva metra i 11 santimetara visoki centar.

Za razliku od njega, Sešns nikad nije oslikao telo. Iako kaže da trpi svakodne pritiske da to uradi.

"Neprestano mi ponavljaju: Uradi tetovažu. Ipak, to je nešto što ne želim. Ne znam da li bih mogao da je gledam do kraja života. Uvek sam razmišljao o tome - Kada budem imao 50 godina, da li ću i onda hteti da gledam svoje tetovaže?"

Spisak "karakternih" igrača dopunjuje i Samardo Samjuels. Iako priznaje da se i on kolebao da ode u tatoo salon tokom detinjstva na Jamajci. Sa 12 godina!

"Brat ima gomilu tetovaža, svuda po telu. Čak ima i zastavu Jamajke. Kad sam otišao kod majke i tražio da i ja uradim jednu – dozvolila mi je. Znate kako je, kad odrastate na Jamajci ranije postanete 'veliki'. Ipak, kad mi je dozvolila zapitao sam se: 'Šta ću dobiti time?'. Nisam video svrhu tetoviranja. Ionaku svi kažu da kad uradiš jednu – odmah hoćeš još".

Priča o tetoviranju u najjačkoj košarkaškoj ligi ne može da bude ispričana bez pominjanja Evropljana. Litvanac Linas Klejza čudesno se tokom boravka u Denveru otrgao tamošnjem trendu i bio izuzetak u ekipi sa verovatno najvećim brojem tetovaža u istoriji.

"Definitivno volim tetovaže, ali ne na sebi. Na belcima previše štrče. Na crnima izgledaju dobro".

Spisak igrača bez mastila na koži učinio bi vam se iznenađujuće dug i zanimljiv. Možda će vas iznenaditi podatak da Dirk Novicki, Vins Karter, Dvajt Hauard, Kris Pol i Kevin Martin takođe nemaju nijednu.

Za razliku od Dvejna Vejda, kome su roditelji dugo branili i Samuelsa, kome je majka dozvolila, ali se pokolebao, Martin se nije tetovirao iz sasvim drugačijeg razloga.

Plaši se igle još od kad je bio klinac.

(MONDO, foto: AP)