Triglava smo se nagledali sa svih strana, nadisali se zdravog vazduha, pa je došlo vreme da se iz (sela u blizini) Jesenica preselimo u Ljubljanu.

Ekipa Dude Ivkovića produžila je ostanak u Sloveniji i izveštačima beogradskih redakcija. Posle dana provedenih u neinspirativnoj okolini Podmežakla arene, na prijatnih 17 stepeni uz neprijatno sivo i kišovito vremene, dočekao nas je i glavni grad zemlje organizatora.

Već na Prešernovom trgu dobili smo razlog za optimizam. Simpatične devojke prodaju na jednom od štandova majice sa nalepnicom: "Srbija šampion(i)!".

"Pa, to je to! Daj odmah jednu!", glasno smo konstatovali. Kad, u momentu spazismo da na majici pored piše i "Slovenija šampioni!", pa čak i "Izrael šampioni"!? Hm, bilo bi zanimljivo ovih dana videti reakciju Halperina, Pninija i ostalih na taj slogan...

"Ubijanje" vremena kraj Ljubljanice nije brže prolazilo dok smo razgledali izloge. Ipak, nekoliko puta sam morao da vadim telefon iz torbe da bih slikao. Da nisam, ko bi mi poverovao da se prodaju "smartfoni" (i ne bili pametni) po ceni od devet ili deset hiljada evra?
S obzirom na to da sam odrastao u vreme SR Jugoslavije, a da sam SFRJ "zahvatio" tek nekoliko godina (kasno da bih znao za ovdašnje skijaše i hokejaše), nije iznenađujuće da skoro uopšte ne razumem slovenački. Zato mi je bilo i besmisleno da ulazim u knjižare.

I sa ulice sam mogao da zaključim da dobro "idu" knjige Pepa Gvardiole, biografija Dražena Petrovića, "Inferno" Dena Brauna...
U kratkom i prilično nepotrebnom predahu od "dugog" puta sa severa Slovenije (45 minuta!) potrošili smo tri, četiri evra na dva napitka, pa krenuli na konačno odredište - "Ljubljanski kompleks Nelson Mandela".

Sagrađene početkom 60', zgrade sa petosobnim stanovima, biće u narednih desetak dana prebivalište i naše (za sada) četvoročlane ekipe. Zagrada u prethodnoj rečenici je neophodna, jer nam je gazdarica Aleška skrenula pažnju da u stanu imamo i (nama neočekivanog) cimera.
Doduše, još ga nisam video, ali ga iščekujem celo veče. Tokom dana nije dolazio, niti smo videli njegove stvari.

Za svaki slučaj, zapisali smo "kontaktne številke hišnika" Suada i Muse, pa krenuli ka dvoranama Stožice i Ježici. U prvoj će reprezentacija igrati, a u drugoj trenirati.

Uz put smo videli i nekoliko bilborda i panoa, sa regionalno prepoznatljivim licima.

Stožice su konstruisane kao beogradska "Marakana". Kada uđete na tribinu, "upadnete" u nju i zaista je velika. Dvorana u Ježicama je manje - više veličine školske sale.

Na stepenicama ispred sale za trening sreo sam ukrajinske novinare i dvočlanu ekipu lokalne državne televizije.

Shodno logici, počeo sam razgovor na srpsko-slovenačkom (sa primesama "gorštačkog" engleskog) sa kolegama iz Ljubljane.

Povela se priča i o međusobnom sporazumevanju.

"Ne znam kako vi i Rusi, ali mi možemo da se razumemo", počeo sam monolog pred Ukrajincima.

"Evo, na primer, ja ne razumem baš svaku reč koju on meni priča, ali prepoznajem o čemu mi govori", dominirao sam razgovorom, na šta je tri godine od mene stariji Slovenac potvrdno klimao glavom.

Potom mi je još nešto rekao i bacio mi "kosku". Srećom, (valjda) me ništa nije pitao.

"Ja zdelal domašnuju rabotu, nu ja zabil tetradku doma", dokazao sam i znanje ruskog.

Elem, slobodne termine zbog nedolaska "orlova" iskoristili smo da i sami malo šutiramo. Naravno, izveštač MONDA bio je najprecizniji.

"Mirzaaaa", vikao sam mučeći i sebe i loptu pokušajima da je probacim kroz obruč sa polovine terena. "Iz svlačionice".

Jedan od volontera sedeo je sa strane i gledajući majstorije maestra na terenu konstatovao:

"Ti stvarno kao sa parkinga...".
Snage za odgovor nije bilo, kao što ni po povratku u "Mandelu" nije bilo neplaniranog cimera. Kolega Ivan iz Sport networka hrabro je ušao u njegovu sobu, složio svoje stvari u police, psovkom najavio šta će (mu) uraditi ako ga sretne, pa otišao na prijem kod gradonačelnika.

Ja sam ostao. Čekaju me sakupljene izjave igrača pred sutrašnji start druge faze, a ni stan, ni "osvojena" soba neće se sami braniti.

Još niko nije zazveckao ključevima u hodniku.

(Izveštač MONDA iz Slovenije, Mladen Šolak)