Ako me pamćenje ne vara, poznavao sam trojicu momaka na čiji život je stavljena tačka hicem iz vatrenog oružja.

Jedan je ubijen u lokalnom krimi obračunu. Njegovo ime neću pominjati.

Drugi je bio Branivoje Brana Milinović, jedna od dve žrtve devetomartovskih demonstracija u Beogradu. Tog dana se, prosto, zatekao na pogrešnom mestu u pogrešno vreme. Imao je samo 17 godina.

Treći je proslavljeni košarkaš Haris Brkić, sa kojim sam bio vrlo blago vezan profesionalnim odnosom, ali čija smrt je u meni ostavila neizbrisiv pečat - iz razloga što sam joj, na neki način, bio svedok.

Bio je to tipičan decembarski dan u Beogradu. Siv, vlažan i pun smoga. Ekipa Partizana uveče je imala poslednji trening pred put u Istanbul, gde je sa Efesom trebalo da se sastane u meču FIBA Suprolige (deo evropske elite te sezone je prvi put igrao za titulu pod okriljem ULEB).

Da ne bih okretao telefone i rizikovao da mi se niko od igrača ne javi, rešio sam da odem do Pionira i posle treninga uzmem nekoliko izjava za sutrašnju najavu te utakmice.

U to vreme je bilo mnogo manje medija nego sada, klupske PR službe su još bile u povoju, a neke stvari koje se danas podrazumevaju, kao što su "otvoreni treninzi" pred mečeve Evrolige, tada su bile misaona imenica. Stoga nisam bio iznenađen kada sam po ulasku u dvoranu shvatio da sam tu jedini novinar.

Ne želeći da remetim tok treninga, a malo i zazirući od tadašnjeg trenera crno-belih Darka Rusoa, odlučio sam da se zadržim u hodniku ispod tribina i da "startujem" igrače na putu ka svlačionici.

Odjednom, potpuno sam se pojavio Haris Brkić. Relativno kratko se zadržao u svlačionici, iz koje je izašao u donjem delu trenerke i zimskoj jakni. Očigledno je završio trening pre vremena...

Prišao sam i zamolio ga za izjavu.

"Nemoj, molim te, nešto sam bolestan! A i tek sam došao, bolje pitaj ove druge momke".

Haris se nekoliko nedelja pre smrti vratio u Partizan iz podgoričke Budućnosti, za koju je odigrao sezonu 1999/2000 i početak te sezone.

Izdiktirao mi je svoj broj mobilnog telefona, pozdravio se i sa vrata kafića, odmah iza službenog ulaza u Pionir, postavio nekome unutra neko pitanje. Zatim je izašao napolje, a možda ni minut kasnije, začuo se jak prasak, kakav nikada do tada nisam čuo.

Znao sam da je počela sezona petardi, ali ovo nije bila petarda, čak ni takozvana "dinamitara". Bilo je nešto drugačije i jače, zabrinjavajuće. U sledećem trenutku sam se zapitao da li je to, možda, zvuk pucnja iz pištolja i da li to ima veze sa Harisom, ali sam tu misao, čim se javila, pokušao da potisnem kao groznu i nepoželjnu.

Naravno, strepeo sam da je baš to.

Ubrzo je jedan momak otvorio ista ona vrata kroz koja je Haris izašao i rekao da neko leži ranjen i da zovemo hitnu pomoć...

Istrčali su Darko Ruso, pomoćni trener Aleksandar Džikić, ostali igrači. Stigla je i policija, vozilo hitne pomoći odvezlo je Harisa u Urgentni centar sa dve rane u predelu glave. Pojavile su se TV ekipe...

Lekari su se nešto više od 48 sati borili za njegov život, a 15. decembra ujutru, objavljeno je da je košarkaš Partizana Haris Brkić preminuo od posledica ranjavanja iz pištolja.

Ono što uspomenu na sjajnog beka čini još bolnijom, posebno za njegove najbliže, jeste to što su motivi i počinilac zločina ostali nepoznati i punih 13 godina kasnije. Ako su i postojale neke indicije, policija sa njima nikada nije izašla u javnost.

Partizan sećanje na Harisa neguje kroz memorijalni turnir, čiji su stalni učesnici klubovi za koje je Brkić nastupao - sarajevska Bosna, Borac iz Čačka, Partizan i Budućnost.

Mada je Grobari ne pevaju često kao nekada, uspomenu čuva i pesma, originalno posvećena fudbaleru Draganu Manceu: "Otiš'o si Harise, ostala je tuga, uvek će te voleti Grobari sa juga".

Igrom slučaja, ove godine će se seniori Partizana i Budućnosti u okviru ABA lige sastati baš na godišnjicu smrti svog asa.

Ja sam godinama čuvao Harisov broj mobilnog, kao i broj druga koji je poginuo u saobraćajnoj nesreći. Menjao sam aparate, ali sam uredno, zajedno sa ostalima, prekucavao i ta dva broja, svestan da se na njih nikada više neće javiti dva poznata glasa.

Mnogo vode je za ovih 13 godina proteklo Savom i Dunavom. Haris je odavno oplakan i prežaljen od većine ljudi, što je i normalno. Svako od nas, koji smo imali to zadovoljstvo da ga gledamo, u međuvremenu je na večni počinak ispratio i mnogo svojih bližnjih.

Samo ponekad, najčešće sredinom decembra, zagrebemo malo dublje po uspomenama i prisetimo se tog blagog lica, broja pet na dresu i "produženog" dvokoraka za koji nijedna odbrana nije imala rešenje.

I šta je poenta? Pa, ništa.

Nebo je plavo, trava zelena, život je prolazan, smrt je glupa. Nikada tako tragična, kao kada uzme mladog čoveka.