Danilović: Ubo me je prijatelj, a ja ispao kriv

Časopis "Nedeljnik", u broju koji će se na kioscima pojaviti u četvrtak, 27. februara, objavio je veliki intervju s predsednikom KK Partizan, Predragom Danilovićem.

"Kad se razgovor s Predragom Danilovićem približavao kraju, u kancelariju predsednika KK Partizan je, bez kucanja, ušao Miša Tumbas. Ko ne zna ko je Miša Tumbas, teško bi mu bilo objasniti", piše autor Veljko Miladinović i nadovezuje se:

"Tek, upitao je: 'Sale, kad je trening večeras?' Danilović mu je odgovorio: 'Ne znam, pitaj Duleta'. Dok smo se smejali s Mišom, čovekom koji godinama zasmejava južnu tribinu i sve oko Partizana, Danilović me pita: 'Da li na svetu ima klub gde Miša Tumbas može da uđe kod predsednika? Eto, to je ta porodična atmosfera koju ima Partizan, a koja ne postoji nigde na svetu'", bio je uvodni deo intervjua.

Priča se nastavlja...

"Fenomen košarkaškog kluba Partizan - jedan od onih koji, bar po rezultatima ruši tezu da imamo sport kakav zaslužujemo - samo je jedan od povoda za razgovor s prvim čovekom kluba. Predrag Danilović je proteklih meseci bio na udaru javnosti nakon incidenta u jednoj kafani, kada ga je prijatelj ubô nožem (to je bilo onda kad je Ivica Dačić rekao da se radi o tradicionalnoj srpskoj kafanskoj tuči). Nedavno je taj sukob dobio i sudski epilog", navodi autor.

Višemesečne polemike da li bivši veliki košarkaš koji je idol mladih sme sebi da dozvoli da se pojavljuje u vestima crne hronike, "pregazio" je jedan drugi, sportskiji povod za razgovor. Košarkaški klub Virtus iz Bolonje odlučio je da povuče dres Predraga Danilovića sa brojem 5, i obezbedi mu ulazak u "klupsku besmrtnost". Na kraju, povod za razgovor s Predragom Sašom Danilovićem i ne treba da postoji - jer on retko daje intervjue.

Sam kaže da je "poznati košarkaš koji je najmanje intervjua dao u životu".

Sa Danilovićem, za koga često kažu da je od njega "teži čovek" samo trener Partizana Dule Vujošević, razgovarli smo o fenomenu Partizana, njegovom karakteru, srpskoj javnosti i političarima...

"Našao sam se u situaciji da me najbolji prijatelj ubode nožem, a ja ispadnem kriv. A pri tom nisam ja izazvao sukob, niti sam bilo čime to isprovocirao. A šta je trebalo da se dogodi da ja ne budem kriv? Da umrem?", upitao je Danilović.

"Ja nisam uličar, ja sam sportista. Ljudi mi kažu: 'Nemoj da se spuštaš na taj nivo'. Kažu mi: 'Ti si javna ličnost, nije to na tvom nivou'. A koji je to donji nivo? Ja moram ujutro da se pogledam u ogledalo. Šta treba da kažem svom detetu - ako ti neko lupi šamar, ti priđi i poljubi ga? Naučen sam da držim do sebe. Da ne smem da dozvolim da svaka šuša može da me pljune. A to jeste karakteristika ovog vremena. Naučen sam da postavim granicu i da ne dozvoljavam nekim ljudima da pređu tu granicu. Ako se to smatra primitivizmom, ako se to smatra divljaštvom, onda sam ja primitivan i divalj. I molim sve ljude koji misle da sam primitivan i divalj, da i dalje to misle. Jer, da ti ljudi znaju šta ja mislim o njima, oni bi o meni mislili sto puta gore".

O komentarima da kao idol mladih i sportski radnik nije smeo da dozvoli da dođe u takvu situaciju, Danilović kaže:

"Za te estradne psihologe koji komentarišu ljude koje ne poznaju, imam osećanja kao za lanjski led. I u moje vreme je bilo kriminalca. Bilo je i tuča među igračima, što je sasvim normalno, da na terenu dođe do tenzija. Ali, meni idol nije bio nijedan kriminalac, niti neki pevač turbo-folka. Da li će nečije dete da ode stranputicom zato što je Danilovića njegov prijatelj ubô nožem? To je samo greška Danilovića što nije na vreme video da je taj čovek bolestan, sposoban da ga ubode nožem.

Roditelji beže od lične odgovornosti. Ako je njima važnije da veći deo vremena provode po kafanama od bavljenja svojom decom, ili ako im je na prvom mestu da zarade što više, a misle da roditeljsko odsustvo nadoknađuju tako što će detetu dati 100 evra za džeparac, to je njihov problem. I neka mole Boga da su im deca kao Danilović. Biće i tim roditeljima bolje. Ne mislim samo na sebe kao na finalni proizvod, nego sve ono što je dovelo do toga. Mislim na to da sam u mladosti po ceo dan trenirao, koliko sam se odricao, a mislim i na vaspitanje svojih roditelja. Ali, i na to što sam - izuzev par izuzetaka - imao dobre prijatelje."

Danilović se osvrnuo na posete političara iz vrha države dok je bio u bolnici što je iskorišćeno kao povod za smirivanje tenzija pred večiti derbi.

"Ja ih nisam terao da dolaze. Znam da su neki došli jer su iskreno želeli da dođu. Možda se nisu snašli kod davanja izjava. Ali, daleko od toga da su došli zbog smirivanja tenzija. Ti isti političari znaju da ja ne komandujem navijačima. Oni znaju moja razmišljanja oko navijačkih skandiranja koja imaju veze sa politikom, da mislim da utakmica nije mesto za to. Ako su oni imali neku svoju računicu, to je njihova stvar. Ja poštujem gest Vučića, Dačića, Đilasa i Borisa. Ja to poštujem ljudski. Iznad svega poštujem dolazak Karltona Majersa, koji je bio moj veliki protivnik u Bolonji.

Ali, ne cenim ja ljude po tome ko je došao da me poseti. Ne cenim prijateljstva po broju poziva ili poruka. Isključivo sam merio prijateljstvo delima. Tako se trudim i ja da pokažem prijateljstvo prema nekome. Ako sada pogledate moje prijatelje, oni su u vrlo nezavidnom položaju. Ja, teoretski, mogu da imam samo više štete nego koristi od svojih prijatelja. Namestilo se tako. Moj prijatelj je i Đilas, moj prijatelj je i Jovica Stanišić. Za jednog sam mislio da mi je prijatelj, ali više nije..."

Danilović je komentarisao stanje u kojem se nalaze Srbija i cela nacija.

"Mi smo postali narod koji više nema dostojanstvo. Nemamo svoj stav. Nemamo identitet. Nemamo ponos. Ne poštujemo sebe nimalo. Verovatno su nas stvari koje su nam se dogodile dovele u situaciju da nam nije dozvoljeno da imamo dostojanstvo. Ali, verujte, ako i u takvoj situaciji pokažemo samopoštovanje u pregovorima sa strancima, više će da nas poštuju nego kad pristanemo na sve. A mi smo skinuli hlače i pristajemo na sve. Samo molimo Boga da manje boli".

Danilović je prvi put za naše medije komentarisao odluku Košarkaškog kluba Virtus iz Bolonje da početkom marta povuče dres s brojem pet koji je nosio u tom klubu:

"Nije to samo simboličan gest. To je najveća počast koja može sportisti da se učini. Nije isto kada ti povuku broj iz upotrebe za vjeki vjekova, u Pofalićkom iz Sarajeva - uz poštovanje tom klubu - i u klubu koji ima jednu od najbogatijih istorija evropske košarke. Virtus Bolonja je kao Juventus u fudbalu. Taj klub je prošao kroz krizu, bio je u stečaju, igrao i beton-ligu i ponovo se vratio. Kada pričam o Virtusu, očekujem da ljudi sve znaju. Većina ga zna kao Kinder, ali to je bilo samo sponzorsko ime".

"To je klub Virtus koji je osnovan 1927. I ovo povlačenje dresa je najveća počast koja može nekom igraču da se oda. Nije to samo u Italiji. To je generalno povezano s onim našim da mi nikog ne poštujemo. Čak ni mrtve", rekao je, između ostalog, Danilović za "Nedeljnik".