Prvo što vidiš kada u Malagi izađeš iz aviona je "semafor" sa geografskim koordinatama mesta i temperaturom vazduha. To što sam pročitao, u glavi mi se transformisalo u poruku "stranče, ovde nema zezanja!"

Znamo koliko je u Srbiji ovo leto bilo "šareno", verovatno i najmanje toplo u poslednjih desetak godina, ali kada se nađeš na jugu Španije, shvatiš da je bolje tako.

Trideset šest stepeni nisu problem kada si na (od)moru i krećeš se u trouglu plaža - tropski bar - klimatizovana soba, ali sve postaje teže i neprijatnije kada po takvom vremenu treba izaći na ulicu, izboriti se sa saobraćajnom gužvom, obavljati poslove i imati na sebi išta više od šorca, majice i papuča.

Ovde, gde je Afrika prvi komšija, klima uređaji nisu luksuz, već nasušna potreba.

U stanovima, gradskom prevozu i na većini javnih mesta, recimo u šoping molovima, koji izgledaju tako da biste bez natpisa na španskom pomislili da se nalazite u "Ušću".

Utoliko mi je bilo neverovatnije (i nekako tužnije) kada mi je stari drug Alehandro otkrio da se kod kuće rashlađuje džinovskim ventilatorom, zato što je projektant njegove zgrade u startu sklopio ugovor sa vlastima, po kome na njenoj spoljašnjosti ne smeju da se prave nikakve promene. Dakle, ljudi će se kuvati, ali neće oskrnaviti njegovo umetničko delo...?!

Pomenutog Alehandra neki se možda sećaju kao našeg gosta-kolumniste za prethodno Svetsko prvenstvo u Turskoj. Upoznao sam ga u menzi dvorane Bersi, tokom Fajnal fora Evrolige u Parizu 2010, ostali smo u kontaktu i ja sam preko njega pomagao jednom španskom sajtu, on je pisao za MONDO, ja sam mu sređivao smeštaj u Beogradu kada je dolazio na turnire Evrolige za juniore, on je sada dočekao mene i organizovao mi transfer od Malage do Granade...

Za sve to vreme, u igri nije bio nijedan dinar ili evro, nikad nikakvi pregovori, samo "jel’ možeš da mi pomogneš oko toga i toga - mogu". Male stvari, koje iziskuju određeno cimanje, ali te na kraju prave zrnce boljim čovekom.

Alehandro je košarkaški skaut, koji je dugo radio za jednu američku agenciju, sa kojom se razišao jer su počeli da im se kose principi i etika. Potom mu je pomogao jedan poznat čovek iz španske košarke, čiji identitet ne želi da otkrije ("ni moja mama ne zna ko je"), a koji ga je podržao u osnivanju sopstvene skauting agencije.

Tako je došao u poziciju da nastavi da radi ono što voli, a to podrazumeva putovanja po svetu, prisustvo na svim važnijim takmičenjima mlađih kategorija, saradnju sa ljudima iz NCAA i NBA timova... Ovog leta je bio u Las Vegasu, gde temperature idu do 45 stepeni, pa u Dubaiju na U-17 Svetskom prvenstvu, a tamo je bilo i 50-55. Posle toga mu je kod kuće "banja" na manje od 40.

Mada je posle one trojke Teodosića i pobede Srbije nad Španijom 2010. u komentarima na Mondu dobijao poruke u stilu "pukli ste, ha-ha-ha", Alehandro uopšte ne navija za košarkašku reprezentaciju svoje zemlje. Štaviše, veliki je poštovalac stare jugoslovenske škole košarke, koju su Španci u međuvremenu "prepisali" i počeli da beru lovorike, dok smo se mi sa vrha spustili sprat-dva niže.

U priči o košarci, odmah smo se saglasili da na ovom SP mora da se desi veliko čudo pa da ne bude finala Španija - SAD.

Malo smo se narugali Fibi i nakaradnom, nikad viđenom formatu takmičenja, koji će to omogućiti (24 ekipe praktično su podeljene u dve konferencije, kao Istok i Zapad u NBA, a na kraju će se sresti samo šampioni i u borbi za bronzu vicešampioni) i konstatovali da za takvim upropaštavanjem događaja stvarno nije bilo potrebe, jer su se Španci već dokazali kao majstori "projektovanja kostura", koji ne prezaju od namernog gubljenja bitke, ako je to preduslov da iz rata izađu kao pobednici.

Pamtimo OI u Londonu, kada su od meča sa Brazilom u grupi napravili farsu i porazom sišli sa drugog na treće mesto u grupi, izbegavši time Amerikance sve do željenog finala.

Kao Rolo Tomasi, fiktivni lik iz filma "LA Confidential", čiji zločini prolaze nekažnjeno, došli su do novog olimpijskog srebra. Mali ceh za to platio je samo Huan Karlos Navaro, kada ga je Nikola Batum u finišu četvrtfinalnog meča protiv Francuske udario pesnicom u m**a.

Kakav je to bio momenat satisfakcije za sve iskrene ljubitelje košarke u svetu!

I, kada malo bolje razmislim, tj. aktiviram instinkt starog zavisnika od klađenja, ne bih baš stavio platu na finale Španija - SAD. U "Amere" ne sumnjam, dobrim delom i zbog kvaliteta njihovih protivnika, ali osećam (ili je to pusta želja) da će od osmine finala neko ozbiljno namučiti domaćina, pa možda i iskoristiti priliku za senzaciju.

Ako su Makedonci 2011. tukli Litvaniju usred Kaunasa, zašto Brazil, Hrvatska ili Grčka ne bi iznenadili Španiju u Madridu?

O nama za sada ne razmišljam u tom svetlu, jer smo prošle godine na Eurobasketu izgubili od njih 30 razlike i došli smo na SP u sastavu koji sigurno nije bio u glavi Aleksandra Đorđevića, kada je po imenovanju za selektora, pred Novu godinu, rekao da mu je "mali, lični cilj da pobedimo Španiju".

Da pobedimo prvo Egipat, Iran (ne sumnjam da hoćemo), Francusku, Brazil... pa ćemo na kraju grupne faze videti gde smo u odnosu na glavnog favorita.