Sa prvog dana takmičenja u Granadi nosim dva glavna utiska: 1) ne pamtim da sam gledao fizički jaču ekipu od ove reprezentacije Brazila i 2) Iran je sve samo ne naivna družina iz Azije, koja će favoritima služiti za odmor, uigravanje i "popravljanje koš-razlike".

Od trenutka kada smo saznali sastav naše grupe, bili smo skloni da reprezentacije Irana i Egipta stavimo u isti koš. Utakmice prvog i trećeg kola unapred smo "zaokružili" kao pobede i u podsvesti računali da je četvrto mesto u grupi i plasman u osminu finala minimum, ispod kojeg jednostavno ne možemo.

Bilo je dovoljno pogledati prvu četvrtinu utakmice Španija - Iran, pa shvatiti da je takav način razmišljanja bio potpuno pogrešan. Jer, Iran je tehnički, taktički i fizički kilometrima ispred Egipta, mada se zbog određenih faktora (raspored, psihologija, motiv) to možda neće pokazati kroz rezultat njihovog međusobnog susreta.

Da, Iran jeste izgubio od Španaca sa 30 poena razlike, ali je sve vreme bio u utakmici.

Ne u smislu da je pretio preokretom, već da njegovi igrači nisu dozvolili da budu osramoćeni. Imala je Španija kontre, atraktivna zakucavanja, pogađala trojke, ali ništa od toga u kontinuitetu i ništa bez velikog truda.

U američkom sportskom rečniku postoji idealna definicija za način na koji su Iranci odigrali subotnji meč - "They competed". I najgori timovi mogu da se bore (pa se posle izvesnog vremena "raspadnu" i odustanu), ali Iran se nadmetao, tretirajući gotovo svaku odbranu i napad kao da je rezultat nerešen.

Svaki ozbiljniji košarkaški navijač zna za bivšeg NBA centra Hameda Hadadija, ali otkrovenje prvog kola SP bio je plejmejker Mahdi (ili Mehdi?) Kamrani.

Visok 186 cm, jak, brz, okretan, lukav, neumorno vrti "pik", koristi šupljine u protivničkoj odbrani, pogađa trojke (sinoć 3/6)... Setite se Miljana Pavkovića iz najboljih dana, pa mu dodajte atleticizam, agresivnost u napadu i malo bolji šut. I - imate Kamranija (igrač sa brojem 7).

Sreća je što sa njima igramo tek u trećem kolu, pa ima vremena da se uradi ozbiljan skauting, a i iskoristi "kratka" klupa, kao očigledan hendikep ekipe Memija Bećirovića.

Slovenački trener, koji je kao selektor Irana nasledio naše Tozu Matića i Rajka Toromana (ranije je tamo bio i Nenad Trajković), očekuje bolju igru ekipe iz meča u meč i kaže da je sportski nadati se plasmanu u "nokaut" fazu u Madridu, ali da nema nikakvog pritiska u tom smislu.

"Mi posle SP imamo veoma bitno takmičenje, to su Azijske olimpijske igre, koje počinju 18. septembra. Znam da zvuči smešno, ali mi ovo igramo kao pripremni turnir... Ali, ja uvek od ekipe tražim maksimum. Španci su u trećoj četvrtini počeli da guraju ka 30 razlike, ja sam naredio mojima da drže 20 kako znaju i umeju", rekao je raspoloženi Bećirović izveštačima MONDA i "Sportskog žurnala".

Za Kamranija kaže da u ovom timu nema pravu zamenu, da ga podseća na Vasilisa Spanulisa, ali i da se nešto kasnije priključio pripremama, pa otuda njegova manje dobra partija u drugom poluvremenu.

Arsalan Kazemi, koji je prošle godine postao prvi Iranac izabran na NBA draftu, bio je na terenu začuđujuće malo (pet minuta), a Bećirović objasnio:

"On je na koledžu igrao ispod koša, ali je premali da isto tako igra na ovakvom takmičenju. Pomerio sam ga na 'trojku' i videli ste, boji se da šutne, da krene u prodor. Samo dodaje loptu..."

Poslednjih godina u Iran sve češće odlaze i srpski igrači, ne samo treneri. Klupski fotograf Mahrama iz Teherana, mlađani Aškan, sa oduševljenjem nam je pričao o Slavku Vranešu, a Kamrani zamolio da prenesemo pozdrave Miletu Iliću.

* Naslov kolumne je referenca na muslimanski pank bend iz Teksasa "Fearless Iranians from Hell", koji je bio aktivan sredinom i krajem 80-ih. Svojim tekstovima su se rugali klišeiziranoj predstavi o Irancima kao verskim ekstremistima i anti-amerikancima, što su u to vreme bili (ili i dalje jesu?) preovlađujući stavovi američke javnosti.