Dan bez utakmica na Svetskom prvenstvu - kao pasulj bez mesa, ako smem da pozajmim metaforu kolege Dejana Kontića ("Sport"), iz jednog teksta o KK Crvena zvezda, napisanog pre mnogo godina.

Malo duže spavanje posle nekoliko kratkih noći u nizu i malo više vremena utrošenog na pisanje kolumne o Špancima, rezultirali su cajtnotom pred podnevni trening naše reprezentacije i redovni susret sa Saletom Đorđevićem.

U spremanju na brzinu za izlazak iz sobe, desilo mi se da previdim novinarsku akreditaciju. Komad crne plastike na crnom stolu. Neprijatno saznanje udarilo me je po ulasku u prevoz i u momentu su se iskristalisale dve mogućnosti - pokušaj ulaska u dvoranu bez akreditacije ili povratak u hotel po istu.

Rešio sam da rizikujem, svestan da u drugoj varijanti svakako ne stižem na vreme.

Čovek se mnogo puta nađe u takvoj situaciji. Kada ispusti aduta iz ruku, ostaje mu samo da se osloni na sreću i "pomozi bože". Samo što moja igra u konkretnom slučaju nije bila sa spletom okolnosti ili nekom neopipljivom silom, nego sa sistemom. A, sistem najčešće odnosi pobedu nad kockom i improvizacijom.

Nije da službenik obezbeđenja na vratima dvorane nije bio spreman da me sasluša. Uostalom, to je bio već peti dan kako se viđamo i prolazimo istu proceduru sa očitavanjem bar koda.

Predložio sam da pozove našeg portparola, koji bi me identifikovao i "garantovao" da ću biti dobar bez akreditacije oko vrata, kao što bih bio sa njom, ali on je odlučio da obavi konsultacije na za njega mnogo relevantnijem mestu - kod njegovog šefa.

Usledio je dvominutni razgovor preko voki-tokija, mada ne znam čemu, kada je bilo jasno da od ulaska nema ništa. "Non posible ... acreditacion necesario...", govorio je šef, tako da ga razume i potpuni analfabeta za španski jezik.

Nalevo krug. Znao sam da ću nekako obaviti posao uz pomoć kolega, mada nikako ne volim kada pišem tekst sa nečijim izjavama, a da ga nisam ni video, ni čuo kako priča.

Povratak u hotel doneo je novo klackanje raskopanim ulicama, na preko 40 stepeni. Kasnije se pokazalo da smo svi bili impresionirani digitalnim časovnicima, kojih po Granadi ima veliki broj, pa smo ih fotografisali, da za rodbinu i prijatelje kod kuće imamo dokaz kako ovde zna da prži.

Na "pobedničkim" slikama bilo je +45!

Mada svaki autobus ima klimu, transport do dvorane i nazad nije baš za uživanje, jer su gužve ubitačne, posebno od ponedeljka, kada su ponovo otvorene škole, a ljudi se vratili sa godišnjih odmora.

Problem ovog grada (od oko 250.000 stanovnika) je nedovršena mreža lakog metroa, koji će bolje povezati Granadu sa njenim predgrađima. Pre tri godine bilo je obavljeno 75 odsto posla, a onda je udarila kriza, nestalo je novca i projekat je počeo da se razvlači u nedogled.

(Imate pet sekundi da pogodite kako je gradska vlast premostila taj problem... pa, naravno, podizanjem kredita! Ali, ni dodatnih 260 miliona evra očito nije bilo dovoljno, pošto je "debelo" probijen i naknadno postavljeni rok za završetak radova)

Relaksaciju, u smiraj traljavog dana, donela je poseta bazenu na krovu našeg skromnog, lepo ušuškanog hotela "Corona de Granada".

Tehnički je u pitanju bazen, u praksi malo veća kada, "odokativnih" dimenzija 8 x 3 x 1,5 metar. Dva zaveslaja i na drugom si kraju. Ali, ima nečega terapeutskog u potapanju tela i žuboru vode.

U daljini planine Sijera Nevade, pred nosom spoljne jedinice klima uređaja, ventilacioni otvori, antene i trafostanice. Nedostajala je samo Mila Jovovič...