Nismo 100 odsto tamo gde smo želeli da budemo. Da jesmo, večeras bi igrali protiv Argentine, a ne protiv Grčke. Ali, nije ni loše.

Imamo solidnu šansu da plasmanom među osam, pa među četiri najbolje reprezentacije sveta, napravimo maksimalan rezultat u datim okolnostima, koje podrazumevaju i naše probleme i to da je neko važan uoči februarskog žreba, a verovatno i ranije, zacrtao da se u finalu sretnu Španija i SAD, kao na poslednja dva olimpijska turnira.

(ukucavam u Google "zreb, orlovi u grupi sa spanijom brazilom" da bih utvrdio datum izvlačenja grupa. Google me pita - Did you mean "zreb, orlovi u grupi sa stanijom brazil"...)

Nota predvidivosti, pa čak i neminovnosti je nešto što ovom Svetskom prvenstvu oduzima draž i čini ga jako izveštačenim.

Španci će u sredu po drugi put za sedam dana igrati protiv Francuske, dva dana posle toga možda ponovo protiv Srbije i Brazila, dok se u Barseloni paralelno odvija "drugi" Mundobasket, koji nas ni izbliza ne zanima kao ovaj "naš", u Madridu. Jer do ukrštanja te dve galaksije neće doći pre finala, odnosno utakmice za bronzu.

Meksiko, Dominikana, danas možda Australija, Novi Zeland, Litvanija... otići će kući, a da ih nismo ni konstatovali.

Makar smo videli Hrvate, koji su nam uvek zanimljivi i atraktivni - nekome zbog lokalnog balkanskog rivaliteta (rekao bih da su oni većina), a nekome zato što je reč o dobro poznatim igračima, poniklim na pepelu nekada slavne jugoslovenske škole košarke, pa formiranim u zajedničkoj ABA ligi, čiji igra, rezultat i plasman mogu da posluže kao jedan od parametara za ocenu naše igre, rezultata i plasmana.

Da se vratim široj slici, uvek postoji nada da će se pojaviti neki heroj i srušiti san o idealnom finalu, kakvim su ga zamislile "glavonje", koje novac od sponzora i TV prava pretpostavljaju interesu košarke i sporta. Ali, prema svemu do sada viđenom - teško. Španija i Amerika do gorkog kraja.

Nedelja je već treći dan boravka u Madridu, koji mi posle gotovo idealne Granade još nije "legao". Sve je mnogo veće, udaljenije, prljavije... I ovde može da se primeni izreka "Manje je više", koju je Sale Đorđević kontroverzno lansirao pre mesec dana, objašnjavajući ulogu Bogdana Bogdanovića u reprezentaciji.

U Granadi se od hotela do dvorane išlo busom ili peške, u Madridu mora metroom. U Granadi se od tribine za novinare do "miks zone" (gde se razgovara sa igračima) i pres centra stizalo za pola minuta, u Madridu je to raspoređeno na četiri sprata Palate sportova. U Granadi si mogao da čuješ igrače na terenu i vidiš svaki njihov sitan trik, u Madridu gledaš košarku kao da gledaš fudbal. A, tako će bukvalno i biti već na sledećem Eurobasketu, koji će najverovatnije pripasti Francuzima.

Malo osmeha u tom ogromnom, dehumanizovanom zdanju, u subotu je izmamila samo izvesna Nurija, ispirsovana devojka od 25-30 godina, koja obavlja funkciju nekog kao koordinatora za medije. Sat vremena po otvaranju pres centra, došla je gore i zbog dve prazne flašice vode na stolovima počela da drži lekciju o higijeni i održavanju prostora.

"Imamo čistačice, ali to ne znači da treba ovde da ostanu pola sata da bi sve sklonile. Uzmete ovo, kanta vam je ovde i to je to. Ako vam je teško da podignete poklopac, evo, sklanjam ga".

Nastup "s neba, pa u rebra", izazvan - ko zna čime.

"Progovorila je iz nje moja Ružica", setio se majke kolega Vlada Pajić sa "Sport Networka". I to je lepo, jer u ovom haosu i obavezama čoveku zna da prođe ceo dan, a da ne pomisli ni na porodicu, ni na kuću.

To me je podsetilo i na poruku jednog Twitter prijatelja, dok sam prenosio utiske sa utakmice Španija - Francuska u Granadi.

"Imaš najbolji posao na svetu", poručio mi je "G#13". Odgovorio sam mu da je to što sada vidi samo svetla (OK, blještava!) strana sportskog novinarstva, ali da postoji i druga. Ogleda se, recimo, u tome da posao ne može da čeka. Ako ga uradiš sa zakašnjenjem, kao da ga nisi ni uradio. Ili je čak i gore nego da nisi. Ne daj bože da ga u petak popodne ostaviš za ponedeljak ujutru, kao što sebi može da priušti (sve manji, doduše) deo radne populacije.

Da se to ne bi desilo, u noći između četvrtka i petka, posle naše utakmice sa Špancima, nije bilo ni minuta spavanja. U hotelsku sobu smo ušli oko 2.30, a dogovor sa kolegama iz susednog hotela je bio da se za polazak na autobusku stanicu nađemo u 7.15. Za tih pet sati trebalo je spakovati se i napisati tekstove koji se inače pišu tokom jutra i prepodneva, ali je tog dana moralo drugačije zbog puta za Madrid. Nadao sam se bar jednom satu sna, ali ispalo je sve "knap".

Na stanici se pokazalo da su autobusi koji kreću u 8.00 puni, pa sam zajedno sa prijateljem Milunom iz "Žurnala" platio danak improvizaciji, odnosno tome što nismo ranije kupili karte.

Dok je ostatak ekipe jezdio ka novoj destinaciji, nama dvojici se vreme do sledećeg polaska (10.00) oteglo gore nego najgora smena straže u vojsci. Po polasku se čak ispostavilo da u autobusu ima bežičnog interneta (ugledajmo se na svet kad su u pitanju praktične stvari, ovo sigurno nije skupo), što znači da sam bar deo posla mogao da obavim i putujući. Samo da sam znao.

Ovako je put protekao u dopisivanju, tvitovanju, padanju glave na ramena ili grudi i brzom buđenju zbog bola u vratu. Ni pogled kroz prozor nije mogao da pomogne. Zemlja spaljena suncem i beskonačan broj stabala masline, koja prate autoput sa samog juga, od Malage, pa sve do možda 100 kilometara pre Madrida.

Kad već aludiram na vremenske prilike i klimu u Španiji, prognoza je da će danas najviša dnevna pasti na oko 30 stepeni. Što je cifra koju želimo i vama u domovini, samo da poraste na 30.