Slikao sam Tea, dobio drugove iz Nigera

/Od izveštača MONDA iz Lila/

I stvarno, zastao sam - najpre na spratu, pa u prizemlju. "Valjda mu je njegov omiljeni Valjevac sad dobro ispao", naglas sam rekao, dok su iz stanice izlazila dvojica momaka sa gomilom kesa u rukama. Desetak minuta ranije, pitao sam ih da li idem na pravu stranu, ka studentskom domu, gde mi je hotel.

Sa arhiviranom fotkom, prvi put sam se odvažio da malo slobodnije procunjam kroz kraj i da krenem kraćim putem, stazom kroz park. Već na ulazu, sa leve strane videh jednog od one dvojice, krupijeg, kako gubi bitku sa težinom stvari koje nosi. Ponudio sam mu pomoć - bez ustezanja je rekao "Oui, oui".

"Odakle si? Pretpostavljam da si student"

"Da, da, svi smo ovde studenti", trznuo je glavom ka studenjaku. "Ja sam iz Nigera, stigao sam ovde prošle nedelje. On je ovde duže".

Krativši vreme razgovorom, odgovorio sam im odakle sam i zašto sam u istom kraju kao i oni. "A... Eurobasket... Nego, Beograd, gde je to?", trebalo im je dodatno objašnjenje, pre nego što su počeli da se raspituju dokle je Francuska dogurala na prvenstvu i da iz nekog razloga ponavljaju pitanje "Da li je finale u utorak?".

"Mani ćaskanje, pitaj ih nešto konkretno", pomislih, pre nego što sam ih uputio u jedan od svojih najvećih problema na svakom putovanju dužem od nedelju dana. Na ovom posebno.

"Momci, znate li gde bih mogao da operem majice", pitao sam i njih, a verovatno svakog sa kim sam razmenio više od tri rečenice ovih dana.

Jer, samo onaj ko, kao ja, spadne daleko od kuće na NIJEDNU čistu majicu i ko, kao ja, nema predstavu o tome kad i gde se stavlja deterdžent, a gde omekšivač (i koga majka pakuje - da, rekao sam), samo on zna kako je težak osećaj nemoći u javnom vešeraju, kakvih ima u centru Lila i u kojem se ipak očekuje da se neke osnovne stvari znaju.

"Naravno, idemo sada pravo tamo. To je u našem paviljonu", reče Albašir (25) i postade mi u trenutku prijatelj. Jasin (22) je na sebe preuzeo tehničke detalje, poslavši mi svoj broj telefona i zakazavši sastanak za sat vremena, u delu studentskog doma gde smo se i rastali.

"Sve OK", nasmejani su mi išli u susret kada smo se ponovo sreli. "Vešeraj je tamo", prepoznali su moje nestrpljenje. Još samo 20-ak metara i najveći problem počeće da nestaje. Hvala nesvrstani prijatelji! Uzgred, šta studirate?

"Ja sam na geologiji. Sad sam stigao iz Alžira, gde sam završio osnovne studije", reče Albašir, dok Jasin objašnjava da je na informacionim tehnologijama.

"Ti često putuješ iz Srbije? Jesi li bio nekad u Španiji? Nisam još upoznao nikoga iz tvoje zemllje, ali znam da imate neke velike fudbalere".

"Ma pusti, druže moj Albašire, sada fudbalere, već reci kako se ovo aktivira", domogli smo se već trenutku najvažnije sobe na svetu.

"Evo, ovde se plati, studentskom karticom, koju ti nemaš, ali nemoj da brineš zbog toga. Ovo ćemo mi platiti, jer si nam pomogao kod stanice", insistirali su momci, dok su pokretali mašinu i tražili da u Facebook pretragu njihovih androida ukucam svoje ime i prezime, kako bismo ostali u kontaktu.

"OK, ali onda vodim na piće ovih dana", tražio sam.

"Nema problema. Ujutro imamo predavanje i uveče se nalazimo ako budeš mogao. Sada smo prijatelji", reče Albašir.

"Hvala Albašire, dogovoreno. A sad 'ajde uzmi telefon, pa 'okini' ovde u vešeraju jedan selfi, imaš najduže ruke. Pazi samo da se vidi mašina u pozadini, da mi veruju ljudi kako smo se upoznali".